Vrisak, 29. april, sreda
Setio sam se juče Hercoga! Reč je o knjizi Sol Belou koja je svojevremeno protutnjala mojom generacijom, i Beogradom, kao pravo književno čudo. Da se roman može napraviti od svačega to zna svako ko ume da čita, ali da lična pisma budu okosnica romana, pogotovo ona koja nisu nikada poslata, e to je već bilo prilično ekscentrično. Osim toga, u “Hercogu” postoji i jedan mali lokal-patriotski podataka. Pominje se beogradski hotel “Metropol” mada nešto nije u redu sa okolnim ulicama, one su pobrkane, ne mogu da se setim kako. Bilo je to, uostalom, u vreme kada nije bilo Google mape.
Pisanje pisama danas ima jednu potpuno drugu dimenziju. Govorim o internetu i sadržaju inbox-a. Čuo sam da je Suzan Sontang ostavila preko deset hiljada e-mail poruka kao deo svoje književne i životne zaostavštine. Naša su se dopisivanja preselila u drugu dimenziju. Više ne moraš da praviš duplikat onoga što si nekome napisao. Dovoljno je ići u “sent items” i ukucati ime. A tek odgovori! Prvi put su mi na jednom mestu. Imam korespodenciju staru oko petnaest godina! Pretpostavljam da to postoji još negde, ali me nije briga. Svestan sam da je internet odavno veoma javna stvar i da je moja privatnost izbušena na mnogo mesta.
Čemu Hercog danas? Zbog toga što milioni ljudi danas šalju pisma i poruke, poput Mozesa Hercoga, u prazno. Koja je razlika između napisanog, a neposlatog pisma i poruke-pisma koji su poslati na neki forum ili preko FB-a na nečiji zid? Mnogo toga se na forumima ne objavi jer je sve prisutnija urednička autocenzura koja je često i autocenzura gluposti, neobrazovanosti i nerazumevanja. U moru poruka i komentara na FB-u vaša poruka ili komentar najčešće su potpuno izgubljeni. Opšta, masovna javnost postaje prepreka istinske javnosti. Imam, međutim, utisak da se sve više piše i komentariše. To nisu nikakve velike elaboracije i preispitivanja kao u Hercogovima pismima, ali su svakako neke vrste krikova upućenih iz samica rasejanih širom planete. Do koga stiže ono što nije nikome posebno poslato već direktno čovečanstvu? Gospodu Bogu? Ali on ima svoje zvanične zastupnike tako da internet i nije neki medij za njega.
Pisati se, uostalom, može i u glavi. Kao što se i govori, odnosno odgovori, najčešće odvijaju samo u glavi. Retko se izgovore one reči koje su potrebne u datom trenutku. Osim ako niste u službi nečega, ili nekoga, čije reči ćete samo da izgovarate. Mi neprekidno komuniciramo sa svetom, odnosno ljudima, koji je oko nas. Kako sa onim najbližima tako i sa onima kojima nikada nećemo prići ni na sto kilometara. Protestvujemo i bunimo se najčešće, ali i tešimo i hrabrimo, dajemo korisne i pametne savete, smišljamo razgovore sa svojom decom i unucima, držimo govore sa balkona i prozora, na sahrani, na prijemu, izgovaramo reči koje nikada nismo mogli da izgovorimo, opraštamo se, zaklinjemo, preklinjemo, stavljamo tačku na sve…
Hercog, međutim, piše krajnje uredna, uljudna, angažovana pisma, a naš bi govor danas morao da bude i nešto mnogo više od toga. Da li je to još uopšte govor? Pre bih rekao da je u pitanju vrisak ili krik. Imamo mi još jedan izraz: “urlik”. Tako je prevedena i čuvena poema Alena Ginzbnerga (“The Howl”) na naš jezik. Razlika između krika, vriska i urlika je prilična. “Krik” je prvenstveno slikarski motiv i naprisnije je povezan sa Munkom dok je “vrisak” postao deo filmske istorije kao ovaploćenje modernog horora. “Urlik” koji nema tu vrstu popularnosti kao ova prva dva izraza. Urlik je, uostalom, mešavina ljudskog i životinjskog. Mnogo je manje profinjen, uobičajen. Da se čuje nečiji krik ili vrisak postalo je sasvim normalno. Kriči se, i vriska, i od straha i bola, ali i od zadovoljstva. A da neko urlikne? Zbog čega uopšte? Zbog sveta u kojem živimo? Ma ajte, molim vas! Muka mi je da objašnjavam ovo “sada” i uticaj toga na moj život.
Sreo sam se Alenom Ginzbergom u Beogradu 94. godine. Ne mogu da pronađem ni fotografije Vesne Pavlović, kao ni objavljenog intervjua iz “Politike”. Ginzberg je, u stvari, tada došao sa Ištvanom Eršijem sa kojim je tada, valjda, živeo. Održao je uzbudljivo književno veče u ledenom Domu omladine pred oko pedesetak ljudi. Pratio je ono što je izgovarao uz pomoć jednog malogi instrumenta, meni do tada nepoznatog, nalik harmonici bez dirki. To je njegovom glasu i intonaciji davalo poseban ritam i dramatičnost. Bilo je neponovljivo. Ne znam koliko je ovom doprinela mračna atmosfera i situacija koje je vladala zemljom Beogradom, taj mrak, hladnoća, sveopšte očajanje… Možda mi je prolazilo kroz glavu kako će da se vratim kući posle intervjua. Sutradan je bila organizovana konferencija za štampu na kojoj se Ginzberg direktno obratio novinarki sa RTS-a i napao zvaničnu politiku Slobodana Miloševića, sve vreme izazivajući: ajde objavite ovo što vam kažem ako ste slobodni… Uveče su nešto od toga pustili u Dnevniku čime je jasno pokazana otvorenost i demokratsko opredeljenje režima. Trijumf slobode.
Posle književne večeri u Domu omladine otišli smo u Klub prosvetnih radnika u Šafarikovu. Tamo je bila večera koje se uopšte ne sećam, a možda sam je i preskočio. Sve je izgledalo propalo i oguljeno kao da danima pre nas niko nije ulazio. Odvojili smo se za poseban sto, nas trojica, Ginzberg, Erši i ja i tu sam napravio intervju sa obojicom. Bilo je krajnje opušteno, ali je Ginzberg veoma vagao svaku reč dok se Erši ponašao krajnje oslobođeno i povremeno pokušavao da pojasni neke Ginzbergove stavove. Pričali smo o ulozi književnosti, o širenju i mešanju sveta, o promenama u Istočnoj Evropi, o Americi. Ginzberg je znao neke naše pesnike i pisce. Bio je veoma svestan svoje popularnosti ali i čemera u kojem smo se našli. Nije propovedao i delio savete. Imao sam utisak da je bio opremljen da bude siguran u sebe na svakom mestu na planeti. Čudan utisak za jednom omanjeg, ekscentričnog, gej pesnika.
Kako je bilo moguće da autor “Urlika” postane tako samopuzdan i vešt u ovom poludelom svetu? Možda je sve to bila posledica autentičnosti i ludosti koju je izbacio iz sebe u mladosti. Mladost – ludost! Možda je to rešenje za mnogo stvari.
Posle intervjua mi nije padalo na pamet ni na urličem, ni da vrištim.
O tome razmišljam danas.