Vratolomnik, 26. februar 2018, ponedeljak

O prokleti vratolomniku koji si odustao!

Do juče si hodao po žici razapetoj između Albanije i Igumanove palate, ljuljao si se na trapezu između Kalemegdana i Novog Beograda, spuštao  se na jednom točku Balkanskom sa maramom preko očiju. Mnoge si povrede zadobio, mnoge kosti polomio, padao i padao, pa se podizao, uvek pun optimizma i vere da čovek može da pobedi sve. Sebe pogotovo.

I dalje neka čuda izvodiš ali onako, preko volje. A pogled ti udaljen od dubine i opasnosti. Nije stvar u tome da li se čovek boji ili ne već da li je svestan svoga straha. Kod tebe straha više nema. Samo pomirenost. Biće da su na tebe delovali.

Sećam se kako su veličali Aleksića, čoveka od gvožđa, a onda ga samleli, osušili i spljeskali u novčić uspomenu. Za tri groša spljeskaše i Miloša! Pade sneg i sve potonu. Lađe koje voze na drugu obalu pogotovo!

Zvone telefoni, stižu poruke,  prilaze nepoznati ljudi. – Mi bismo samo da pitamo! Kažeš: Odjebi, jedno pet puta, šesti put se zaustaviš da čuješ kako će da formulišu pitanje. Glupost te udari u glavu svom silinom. Gleda te sasvim ljudski, očima. Odvezan si, bez zaštitne mreže. Tresneš na pločnik i tamo ležiš izvesno vreme, vidiš im cipele i noge. Ostavljaju te kao pravi vitezovi da te razvlače ulični psi. Srećom, uspevaš da se osoviš, prvo na kolena, a onda na levu, pa na desnu nogu. Niko ti ne prilazi. Većina je već, ovako ili onako, padala.

Bilo bi dobro sada reagovati, ali vreme se menja, bole te sve kosti, evo ga snežina, evo poledica, ulica je pokazno raskopana, neko je na bulevaru ispisao poruku da je neko ustaša, novogodišnji ukrasi još nisu skinuti, planira se izgradnja metroa, žičare, novih obdaništa i domova za stara lica. Niko ne pominje sirotišta i škole za cirkusante. Još ima mesta za ideje i poruke. Sva mesta nisu popunjena. Možeš postati doživotni čegagod, i možeš osigurati svoju porodicu do trećeg i po kolena. Ne budi uskogrud sa kombinacijama.

Vini se!

Ti si vratolomnik koji nikako vrat da slomi. Tvoja umetnost su vratolomije koje zaustavljaju dah, razgovor, ubistvo, tv prenos, otvaranje novog parka, složenu operaciju na srcu, hod u neizvesno, izbore…

Počinjem da razumevam zašto više ništa ne izvodiš. Umorio sam se. Kažem: Odjebi, a onda se sažalim na mašinu. Ugledam u njoj ono čega nema. Pokušavam da uspostavim ljudsku vezu. Mašina ima zadatak čiji cilj je svakome jasan: apsolutna, i beskrajna moć.

Ovo može da potraje. (I beskrajno može da potraje!)

Niko nas nikada nije učio kako da padamo. Ni majka, ni otac, ni učiteljice, prvi šefovi, niko od prijatelja i komšija. Celog smo života strahovali da kad padnemo više nikada nećemo ustati. Padaj: na stranu, na ruke, nikako na glavu… Otkotrljati se… to je često spasonosno. (Umešati se u jarak među ledena tela! Genijalno!) Raširiti ruke i noge, opusititi se. Ako ti nagaze prste samo ćutiš. Kad pobediš strah od padanja onda ti svaki pad može izgledati kao novi početak.

 

 

Potrebno je početi sa vežbama u stanu. Gore – dole, gore – dole, skoči, prevrni se, napred – nazad. Svako bi od nas morao da bude vratolomnik. Bar u duši.