Vila “Svemir” i drugi događaji, 17. avgust, sreda

Vreme šmrljavo. Sparina i prolom oblaka. Potekne voda, sve se natopi, a posle jedan sat sve je suvo i toplo kao pre nevremena. Prekjuče je jedan kolega napisao na FB-u da je sleteo Bajdenov automobil. Dan pre dolaska potpredsednika Amerike stižu njegova teška oklopna kola posebnim avionom. Gradske vlasti su unapred najavile da će neke ulice biti zatvorene ne samo za automobile nego i za pešake. Uveče je premijer ugostio visokog gosta u Skadarliji. Bajden čak i zaigrao uz pesmu Zvonka Bogdana.  Sećam se da sam jednom, kao dete, negde na moru, video strance kako igraju uz naše starogradske pesme, valjda valcer, i bilo mi je mnogo čudno.) Povodom dolaska američkog potpredsednika Šešelj  i radikali su održali pokazne demonstracije, negde u Pionirskom parku. Na sebi su imali majice sa fotografijom Donalda Trampa i poziv (na engleskom) da se za njega glasa. Ova vrsta propagandno-političke akcije namenjena je, kako objašnjava sam Šešelj, srpskoj dijaspori u Americi koja bi svakako morala da glasa za Trampa jer će on voditi prorusku i prosrpsku spoljnu politiku. Ako neko iz Amerike prati šta se ovde dešava mogao bi snimak ogromne Šešeljeve trbušine sa rastegnutim Trampovim likom da upotrebi kao deo kampanje Hilari Klinton. Dovoljno bi bio snimak i poruka: “Evo podrške  Donaldu Trampu iz Srbiji!” To je sve smešno i tužno u isto vreme.

Proradila je i fonatna ispred Palate Srbija, nekadašnje zgrade SIV-a. Da nema tih poseta sasvim bismo zaboravili da fontana uopšte postoji.

Takvi detalji se brzo zaborave. Jednostavno nestanu u provaliji prošlosti. Zaborave se i mnogo bitnije stvari od srpske političke travestije.  Dođe Putin, dođe Merkelka, dođe Bajden, dođe čak i Rama, dođu, pa odu. Iza njih, kao iza ove kratkotrajne provale oblaka ostanemo sami sa našom elitom, našim političarima, našim tajkunima, našim krimosima, našom sirotinjom, našom zabavom, našim medijima… Koja propast! Mitrović, onaj od Pinka, piše otvoreno pismo Džordžu Sorosu! Nije baš za njega, mada je prilično lično, obraća mu se sa Đole, već za široke narodne mase, za one nesretne ljude koji jedva sastavljaju kraj s krajem, koji žive od roditeljskih i dedo-babećih penzija, koji nikada neće doći do sopstvenog stana, čija će deca da tavore ako ne uspeju da se izvuku u pravcu bogatog zapada, obraća se Mitrović ljudima sa kojim nema ama baš ništa zajedničko osim što živi u istoj zemlji kao i oni.

Objavili su potpuno javne podatke, koji stoje na sajtu Fonda za otvoreno društvo, o tome ko je dobio koliko za projekat. Postoje podaci za svaki dinar koji je dat, naziv i opis projekta, period i mesto gde je realizovan. Objave ih mediji i onda otpočnu kampanju protiv organizacija i pojedinaca kao izdajnika i stranih plaćenika. To smo gledali, i doživeli, onomad, tokom devedesetih. Tada su to radili državni mediji, a danas nekakvi privatno-partijski. Nemam pojma dokle ovo može da ide. Tu nema mesta ni za kakvu smislenu raspravu i tumaćenja. Neprijatelj se mora obeležiti. Duboko. I bezpogovorno.

 

Muka mi je od ovakve javnosti i društvenosti. Najrađe bih pobegao negde gde bih mogao na miru da pišem i slikam. Ali takvo mesto ne postoji ne zbog toga što ne postoji mesto već zato jer nemamo mogućnosti da ga se domognemo.

Počela je da mi curi krv iz nosa. Sama od sebe. Mislio sam da je od vrućine, možda vlage. Možda je to neki tajni znak. Za mene? To me vratilo na vreme kad sam imao oko pet godina. Mučili su me krajnici i krv iz nosa mi je curila svaki čas. Nikada se nisam ni plašio, ni gadio od krvi. Sećam se lavora koji sam stavio ispred sebe i krvi koja je padala u njega. Bio sam sam možda desetak minuta. Majka je napravila scenu kad me je pronašla. Krv me, međutim, više ne fascinira. Prešao sam šezdesetu godinu i više ne mogu da budem dobrovoljni davalac što sam bio celog života.

 

 

 

Na banderi, u blizini naše kuće, zalepljen oglas za izdavanje vile “Svemir” na Borskom jezeru. Čuo sam da je Borsko jezero mnogo lepo. Ali udaljeno. Ne bih baš da kuvam u Svemiru. Niti da slušam muziku sa Pinka. Oglas, rukom pisan, pleni neposrednošću. Prenoćište je napisano sa “č”. Ne vredi ispravljati. Ovako je najispravnije.  Pa da odemo malo u svemir? Da se popnemo visoko gore i da sve lepo posmatramo? Biće i toga, naravno, ali ne verujem da će nam tada biti do posmatranja.

U četvrtak, oko tri u jutro, naši košarkaši igraju protiv Hrvatske na Olimpijadi. Eto još jednog povoda za rat i busanje u grudi. To će se urezati, verovatno, dublje od Bajdenove posete.

 

U jednu sakciju na prozoru posadio sam veliko seme avokada. Pre dva dana je izniklo nešto što bi moglo da bude njegovo dete. Možda bismo mogli da počnemo da sadimo egzotične plodove da bismo zaboravili odakle dolazimo. I kuda idemo.