U Veneciji

Ovaj tekst bi mogao da se zove I “Iz Venecije” kao još jedan „izvestaj sa sećanjem”, ili prelazak ili posmatranje sa učestvovanjem što mi istraživači društvenih pojava volimo da koristimo (ponekad).
Kao što ti I Novalis rekoste, “svako sećenje je sadašnjost”
Sanja i ja smo prošlog vikenda posetili Venecijansko Bienale. (Već izgleda kao da je bilo pre mesec dana). Isto kao nekad, sreli smo se sa prijateljima iz Beograda . Sreli neke nepoznate ljude iz Zagreba sa kojima smo slučajno delili sto u restoranu. Sve kao nekada.
Gotovo sam siguran da ako u sred neke nedođije, ili obrnuto, na glavnoj ulici velikog grada, upitate prolaznika ili čoveka koga prvog sretnete, da navede tri svetska grada, to će sigurno biti Njujork, London I Pariz. Živimo u globalnom selu. Venecija će se verovatno pojavi tek na proširenoj listi.
U drugoj vrsti testa – rečenice sa umetnutim rečima , kao
………………..u Veneciji. Sve zvuči drugačije. Mističnije? Čudnije? Doručak ili most u Njujorku su prosto činjenice, nešto obično. U Veneciji je to već druga priča. Most u Veneciji nije samo građevina nego je odmah metafora. (Dobro, most/prelazak je i onako već sinonim za metaforu/prelazak .Možda nije najbolji primer.) Ali hajde da probamo: prozor, toranj, tanjir, sladoled, bicikl, kofer….Sve odmah postaje malo dalje od običnog, malo mračnije i melanholičnije. Čak I poznata fraza (lapsus?) “starije I lepše” tu zvuči smisleno. (Izjava vezana za napad na jedan grad koji je imao burnu istoriju veza sa Venecijom.)
Možda je za sve krivi Tomas Man a posle i Viskonti, da sve u vezi sa Venecijom dobije neki melanholično morbidni mračni prizvuk. Grad, istina, priča se, polagano umire. Tonu polako neke zgrade i čitavi delovi grada izgledaju tako da bi se teško poverovalo da tu neko živi. Kao da tu mogu da žive samo duhovi (a možda I žive). Grad koji je proživeo toliko dugo ne može da propadne.
Čudno je kako je takav grad posta scena I scenografija za najmodernije u umetnost. Možda je u stvari to idealni spoj I savršena scenografija za moderno .
Sve me to vraća u jedno drugo vreme.
Bilo je to vreme kada se naša tadašnja zemlja, kako se u šali i zbilji govorilo graničila sa BRIGAMA (znate već Bugarska, Rumunija…) Paradoksalno zvuči ali je to bili vreme kada se prilično bezbrižno putovalo u to brižno bližno okruženje. O bar polovinu tih briga nismo brinuli uopšte ili nismo mnogo znali: u Albaniju se nije moglo; u Grćku se išlo na letovanje; Bugarska, samo kao uz put za Tursku; Rumunija I Mađarska su otkrivene docnije sa sankcijama (ima nešto vezano za Vegetu ali nisam siguran šta). Austrija I Italija su zato bile prave razbibrige.
Tada je naša bivša zemlja imala more. Gotovo svaka dekada kao I društveni sloj ili grupa su imali svoje omiljeni deo obale za letovanje: Crnogorsko primorje, Makarska rivijera, Dubrovnik, sekcija Hvar-Korčula-Mljet, Istra…
Tako sam i ja krajem sedamdesetih I poćetkom osamdesetih otkrio Istru. Dodatna draž je bila blizina Trsta i Venecije. Idući po dve godine u nazad izračunao sam da sam poslednji put bio na Bijenalu 1989.
Najelegantniji način da se poseti Venecija I Bienaleje bio je iz Pule tzv Raketom. Uski venecijakski zaliv + Njutnov zakon akcije i reakcije oličen u hidrogliseru, model Восход i za tri sata ste u Veneciji. Taman na vreme kada se otvaraju galerije I paviljoni.
Ta tri sata putovanja bila su I kao prelazak u neki drugi svet. Ne sam u svet modernog nego i unazad u Mletke. Navirale su lekcije iz poznavanja naše prirode i društva i patriotizma. Jeste, naša obala je kraća od Italijanske ali je zato razuđenija, lepša i ima stotine ostrvaI. I samo iskrcavanje na Rivi robova (Riva deglii Schiavoni)! Ne samo da su posekli sve naše hrastove da bi izgradili svoju flotu nego su tu dovodili I roblje nas Slovene (Riva degli Schiavoni / Slavoni )

Nego, Bijenale 56. po redu, pod nazivom Sve budućnosti Sveta.

Moj drug slikar Jadran Krnajski ima ceo ciklus slika pod nazivom Zastave. Ne znam koliko je uspe da ih oslika/naslika do sada. UN operiše sa nekih 206 nazovimo ih entiteta, država, teritorija, članica posmatrača i slično. Broj nije konačan. Ima tu I spornih teritorija. Kao što znamo države i nastaju ali nestaju danas možda brže nego pre. Ne verujem da je Jadranova ideja da ih sve oslika to je više njegov vrlo lični pogled na pitanje entiteta, identiteta I stereotipa.
Sama Venecija tokom svoga postojanja prošla je kroz razlićita stanja državnosti. Paviljon Srbije je paviljon Kraljevine Jugoslavije, države koja više ne postoji. U paviljonu je projekat Ivana Grubanova UMN Ujedinjene mrtve nacije”, zastave zemalja koje su prestale da postoje tokom XX veka. Zgažene I izgužnvane, umrljane bojom i razjedene kiselinom leže na podu galerije. Izgledaju kao krpe za glancanje poda koje je zaboravila neka spremačica. Po podu tragovi boje , na belim zidovima samo osnovni podaci ime, godina nastanka i nestanka.Posetioci kao da prevrću po zgarištu (đubrištu istorije), gledaju, traže, pogađaju, nagađaju.
Naš prostor (ili kako se sada kaže region) dosta je prisutan. Tu su nastajala/nestajala 2 carstva, 4 pristojne države, ne računajući neke prolazne kvinsliške kvazi države.

 

 

A ja tek sto sam pošao u školu a već sam živeo u dve države. U prvi razred osnovne škole pošao sam u drugoj državi iako se nigde nisam makao. Moja prva znaćajna seoba bila je, put od kuće do škole. Dva bloka zgrada, kroz tri ulice i jedan opasan pešački prelaz. Za mene lično vrlo važan prelazak Za sve Jugoslovene tada se odigrao prelazak iz FNRJ u SFRJ. Posle jednog zatišja, devedesetih godina prošlog veka, stvari su počele da ubrzavaju. Istina, moram da priznam i ja sam počeo malo da se krećem, ali jedno vreme nisam znao gde sam što je u ovom slučaju manje filozofsko-psihološki problem a više praktične i administrativne prirode. Skoro duže od decenije imao sam pasoš(e) država koje više nisu postojale.
Sada imam dva pasoša. Što je sigurno, sigurno.

Aco Divac