U haosu, 4. decembar

Juče i danas potpuni haos. Ne samo oko izložbe nego i oko redovnih poslova. Razgovori o budućim projektima. Stalna sekiracija oko novca. Upravo sedim u “Meduzi” i čekam da se urami jedna slika. Sve ostale su sinoć postavljene na zidovima galerije “O3one”. Bila je prava udarnička akcija. Mnogo su mi pomogli Ljilja, koja je kao iskusan kustost napravila raspored, Katarina je pravila male “osmice” od papirnog selotepa, a Davor iz Galerije merio i lepio. Napolju je bio neprobojan mrak, malo vetra, i praznina. Predsednik, oćigledno, nije bio tu. Nadam se da oni momci u gardijskim uniformama stražare samo danju.

Ko još Andrićev venac povezuje sa Ivom Andrićem? Bez obzira što je tu postavljena njegova skulptura. Spomenik se nikada nije “primio” između ostalog jer deluje teško i praznjikavo. Teško da bi neko poželeo da sedne na klupu ispod njega.
O ukusima se, kažu, ne vredi raspravljati. To je, naravno, glupost. O ukusu se uvek mora raspravljati. Ako ne kažete šta volite a šta ne, šta je za vas lepo, uzbudljivo, potresno ili ružno i dosadno, kao da ništa o sebi nište rekli. Izbor određuje karakter, i obratno.

Vidim da je vest o tome da je Marina Abramović proglašena za najuticajniju umetnicu sveta mobilisala veliki broj onih koji je ne podnose. To se, naravno, pakuje u nerazumevanje i neshvatanje, u pitanja o tome kakva je umetnost to što ona radi… Ima tu i izbezumljenosti zbog novca koji je zaradila, uložila i prikupila za svoj Institut kao da je taj novac nasilno otet od mrzitelja Marine Abramović. Neverovatni izlivi besa prema onome što radi Marina. Da je u pitanju samo zavist i lična neostvarenost bilo bi mi razumljivije. Ovako, u mržnji prema Marini Abramović koncentrisana je mešavina raznoraznih frustracija, od onih sasvim ličnih do nacionalnih, kulturnih, obrazovnih, generacijskih… Biti uspešan u “belom svetu”, a ne biti Tesla, to je, nekako, samo po sebi, veoma sumnjivo.
Gledao sam kraću verziju Marininog performansa “Umetnik je prisutan” dva puta i bio duboko dirnut onim što sam video. Harizma koju poseduje Marina nešto je nesvakidašnje, nešto jedinstveno. To se ne može stvoriti preko noći. U pitanju je ne samo lično iskustvo nego i duboko lični odnos prema onome što radi. Ostvariti direktnu vezu sa ljudima, izazvati u njima krajnje ličnu reakciju, otvoriti ih, možda otvoriti ranu, ali i zalečiti, to je ono što je samo Marina u stanju da uradi. Energija koju u to ulaže je neverovatna. Rekao bih čak da je u pitanju svesno žrtvovanje.
Pri svemu tome, Marina Abramović je toliko “naša”, ne samo svojim poreklom i biografijom, nego i reakcijama. Možda to “naše” danas izgleda nerazumljivo i strano. Vrlo verovatno. Postoji provalija koja nije samo generacijska između civilizacija kojima smo pripadali i onoga sada. Mislim ne samo na Srbiju, ali najviše na nju.

Primio sam preporuku prijatelja koji čita Dnevnik da bi bilo dobro da tekstovi budu kraći i da pravim duple razmake između pasusa. U pravu je. Pokušaću da sledim njegov savet. Ali ponekad su teme, kao i događaji koji joj prethode, takvi da zahtevaju veći prostor. Zanimljive su mi i reakcije iz “belog sveta”. Čitaoci doživljavaju Dnevnik kao nešto veoma pozitivno i drukčije. Možda, sasvim nesvesno, otvaram neku pukotinu gde bismo mogli da se sklonimo dok sve ne prođe.