U dupetu Nikole Pašića, 13. jul 2017, četvrtak

Smrde ulice, smrde tragovi, smrde kuće, smrde drvoredi, smrde šerpe, smrde poklopci,  smrde podrumi, smrde ormani, tramvaji, trolejbusi, sirotinja, kućevlasnici, gazde, skitnice, smrde trotoari, smrde kontejneri… Vetar donosi smrad, koncentriše ga i razvejava na sve četiri strane. Kažu da je sa njiva, a ja kažem: ovde je reč o vekovnim govnima. Tako je to kad si deo antičke civilizacije, a zavidiš Turcima na Erdoganu,  a Rusima na Putinu!

 

Gdegod se mrdneš: smrdi! Šaptači kažu: od hemikalija kojima se zasipaju okolna polja, drugi: od stare kanalizacije i zato jer se govna izlivaju direktno u reke, treći tvrde: sa deponije u Vinči, četvrti: od opšte štroke, peti nemaju pojma o čemu je reč…

Niko nikome neće otvoreno da kaže da sve smrdi!

 

Između ponedeljka i srede Larson C se odvojio od Antarktika. Sad će polako da pluta. Izlomiće se na manje komade, od kojih će neki da odu u toplija mora gde će se topiti, topiti, topiti. Jadni Tuvalu, da li je ovo početak njegovog nestanka? Dok talas stigne do Venecije Kinezi če da naprave novu Mletačku republiku negde u Pireju. U međuvremenu, zemljotresi. Ovi naši će nastaviti da lažu i zaluđuju narod. Biće još smena godišnjih doba i seoba.

Kad sam u utorak išao na ispraćaj Tanje Tagirov otkrio sam  ne samo da su prekopali Ruzveltovu nego su je i ogradili tako da sa druge strane nije moglo da se pređe na glavni ulaz u Novo groblje. Rekoše jednom čoveku da nema potrebe da prave posebne prelaze pošto će sve brzo biti gotovo. Možda je ovo neki novi način da smanje smrtnost. Odvratno. Nadmeno. To je ovde generalno stil vladanja.

Kad su završene “poslednje reči” začula se muzika. “O bela ćao”! Nisam mogao da zamislim da se i uz tu pesmu može zaplakati. Uz svaku muziku koja budi sećanje može se plakati. Uspomene su ono što nas ne samo održava u životu nego i ono što održava nadu. Život je postao odvratno težak i povremeno skroz nepodnošljiv. “U partizane moram otići, osećam umreću…” A opet se borimo, i nadamo da ćemo jednom živeti mnogo pristojnije i bolje. Sahranićeš me u planini!

Napisao sam nešto o čemu još ne smem ništa da kažem. Pismo, ili pesma, upućena nekom tamo. Taj to nikada neće pročitati osim ako mu neko ne prepriča radnju. U tome će se izgubiti svaki smisao.

Na trgu Nikole Pašića, iza spomenika istome, vidim kako su šake na njegovom dupetu pravi odraz i poruka  njegovom narodu. Da i prevejani lopuža i prevarant može dobiti svoj spomenik to nije nikakav srpski izum. Svet je pepun takvih spomenika.  Ono što jeste izuzetak to je nesposobnost da se narod suoči sa onim što je odavno prošlo i opštepoznato. Biti u dupetu Nikole Pašića!

 

 

Gledamo Tvin Piks, a ja se stalno pitam: zašto Linč nije ovo snimio u Srbiji. Mnoge neverovatne stvari bile bi sasvim normalne. Ne samo da živimo u različitim dimenzijama nego i prolazimo kroz različite faze razvoja.