U akvarijumu, 9. januar
Komentar Salmana Ruždija, povodom masovnog ubistva novinara u francuskom satiričnom nedeljniku “Šarli ebdo”, o današnjem odnosu prema religijama, potresno precizan: “Poštovanje religije se pretvorilo u strah od religije!”
O ovome, osim kad je u pitanju islamski fundamentalizam, i Ovde nije pristojno pričati. Ako na nekoj društvenoj mreži, a posebno na FB-u, samo spomenete kako vam se ne dopada mistifikacija, izjava ili ponašanje nekih sveštenika Srpske pravoslavne crkve, na glavu će da vam se sruči gomila negativnih reakcija, da ne kažem govana, u stilu: o tome se ne sme i ne može raspravljati, nedopustivo je komentarisati ispoljavanja tuđih religioznih osećanja, u našu tradiciju se ne sme dirati… O svemu drugome, pa i o onome najintimnijem, može se bez straha komentarisati i brbljati. Na naslovnim stranicama novina objavljuju se fotografije silovatelja i njihovih žrtava, slike oca koji je optužen za incest, sa sve adresom i fotografijom kuće, i sve to u mestu koje broji manje od hiljadu stanovnika. Ali da se javno zapitate šta je radio sveštenik u malom mestu gde je godinama neki sadista mučio svoju porodicu, da bi na kraju počinio masovno ubistvo svojih najbližih, to bi bilo doživljeno kao nedostojno ponašanje. Od silnih novoizgrađenih crkvi i novih vernika izgubio se smisao međusobnog poverenja, razumevanja, solidarnosti, najzad ljubavi. Ostale su samo gole fraze o ljubavi i veri.
Zašto se o verovanju i religiji ne bi moglo diskutovati? Pročitao sam večeras izjavu Džona Kliza o tome da bi da je danas napravljen film “Žitije po Brajanu” sigurno bilo mrtvih zbog toga. Govorimo o filmu koji je snimljen 1979. Toliko su današnji život i osećanje slobode unazađeni. Ispada da je hladni rat bio bolji. Naravno, to je preterivanje jer se zaboravlja na milione ljudi koji su patili pod različitim oblicima strahovlada. Istovremeno, to je i vreme ogromnih nada i velikih umetničkih prodora, vreme kada se činilo da svet nezaustavljivo ide napred. Da, danas ne bi bilo moguće snimiti “Žitije po Brajanu” jer bi pre svega hrišćanske crkve digle glas ali bi ih solidarno podržale i druge religije. O religiji, i verovanju se ne može slobodno pričati jer je verovanje, u suštini, apsurdno. (To nije nikakva metafora, to je stvarno tako ne samo zbog Tertulijana.) Ali o apsurdu se može razgovarati jer je to deo umetnosti i psihologije. Donekle.
U Srbiji je prema poslednjem popisu stanovništva oko devedeset odsto punoletnih ljudi religiozno. A onda iz samog tog popisa otkrijete da manje od trećina ljudi redovno ide u crkvu. O hrišćanskim izvorima, o Bibliji i Novom zavetu, većina ne zna skoro ništa. Meni je to prilično besmisleno jer bilo bi prirodno da onaj ko veruje bar malo razgrne ono što piše u ovim svetim knjigama. Savremeno sveštenstvo, svih religija bez razlike, mnogo više insistira na veri nego na činjenju dobra. Ova disproporcija se sve više povećava jer je deo opštevažeće kulture i vrednosti koje propagira vlast, obrazovanje i mediji. Najveći vernici su estradne zvezde, kriminalci i političari. Može li se o tome normalno razgovarati? Ili će se to odmah predstaviti kao napad na pravoslavlje i srpsku tradiciju. Muka mi je od tog foliranja.
Predrag Simić, naš bivši ambasador u Francuskoj, odmah je pozvan da komentariše događaje u Patizu. Nije propustio, nekoliko puta, da naglasi kako se lično veoma protivi ismejavanju religija i religioznim simbolima, ali da je, naravno, protiv ubijanja i nasilja. Takođe ističe kako u Srbiji vlada fantastična verska tolerancija i uzajamno poštovanje, kako se kod nas veoma poštuju verska uverenja… Do kurca! Kome se to obraća? Crkvama, vernicima, susednim zemljama sa kojim smo, na ovaj ili onaj način, do pre dvadesetak i manje godina, ratovali objavljujući da je u pitanju nastavak Drugog svetskog rata i borba za opstanak pravoslavlja? Osećam se postiđen takvim lupetaranjem.
Moje zanimanje za religiju bilo je živo još od mladićkih dana. Iako su moj otac i majka bili kompletni ateisti ja sam u našu kuću najnormalnije uneo Bibliju i Sveto pismo, čitao ih i razgovarao o tome. Ubrzo sam shvatio da nemam dovoljno znanja pa sam nabavljao knjige sa tumačenjima značenja Biblije, istorijskom pozadinom, uticajima. Kada sam se 1968. upisao na filozofiju na Filozofskom fakultetu već sam znao dosta toga o mitologiji i teologiji. Moj prijatelj Božidar Borjan, koji je bio opsednut idejom o besmrtnosti duše i tajnom spasenja, inače već na trečoj godini filozofije, otkrio mi je nove knjige. Tada sam prvi put čitao Nikolaja Velimirovića i Justina Popovića. “Dogmatika” Justina Popovića delovalo mi je mnogo snažnije i ubedljivije. U “zanetim” knjigama Nikolaja Velimirovića odmah sam otkrio ono što sam prethodno čitao od Ernesta Renana, posebno “Molitva pod Akropoljom”, i kod Fridriha Ničea u “Tako je govorio Zaratustra”. U to vreme nisam ništa znao o antisemitstičkim idejama Nikolaja Velimirovića, a još manje o njegovoj mržnji prema onome što je on nazivao zapadnom kulturom.
Jedne godine, mislim da je bila 1970, Boža Borjan je poslao pismo Justinu Popoviću koji je tada živeo u ženskom manastiru Ćelije, kod Valjeva. Molio ga je da nas primi da bismo sa njim razgovarali o tajni spasenja. Naš put u manastir i susret koji se nije odigrao, kao i razmimoilaženje pisama, opisao sam u svome prvom romanu “Prvih pet godina i smrt Haila Selasija”. Moram li da naglasim da je moje poštovanje svačije vere deo moga vlastitog verovanja u slobodu i toleranciju? Naravno, samo dok ta vera ne ugrožava tuđu slobodu i toleranciju. Zabrana razgovora o veri nije deo tradicije niti uverenja kojima pripadam. Odrastao sam među ljudima od duha i pristojnosti. U jednom potpuno drukčijem svetu od onoga kojima vladaju Ceca, Legija i Palma.
Danas je otoplilo i odmah se osećam mnogo bolje. Juče je bilo ledeno, posebno na Novom groblju gde smo ispratili Jelenu Vlajković. Strašno je što na sahranama često srećem ljude koje nisam video godinama. Tako sam juče sreo Avu koja je došla iz Prištine. Stajala je pored Sonje i pitala me: ti me ne prepoznaješ? Ja sam joj spontano odgovorio: Poznajem te, ali ne mogu da se setim ko si.
Sećam se kako je Jelena nabavila Frojdova sabrana dela za Avu kada se ona vratila u svoj stan u Prištini 1999. godine. Stan ne samo da je bio poharan nego su i sve knjige bile uništene. Među njima i nesretni Frojd koji se našao na putu srpskih “osloboditelja”. No, priča o Kosovu 1999. tek treba da bude ispričana. Nadam se da će mi ovaj Dnevnik dati prostora i vremena da to uradim.
Ovo ovde sve više liči na akvarijum koji smo podigli između sebe i sveta. Sedim u dnevnoj sobi a kroz stakleni zid me pozdravljaju foke, kitovi i delfini. Onda odjednom otkrijem da sam ja, u stvari, izložen u svojoj sobi, i da okean živi svoj život.
Čudno! Penzioneri se oglasili povodom plana da se uvede selektivno plaćanje javnog prevoza. Ali ovde je toliko toga već selektivno, od cene kilovata pa do hleba, od smeštaja u bolnicama pa do školovanja. I to godinama. I niko ništa. Na toj se selektivnosti grade ne samo političke pozicije nego i lična bogatstva. Stvara se amalgam novog uspešnog čoveka – neka vrsta hibrida taloga i naplavine ukrašena zvezdama Megatrenda, Granda i Filaretom. Zakiva se sanduk u kojem ćemo zimovati ko zna još koliko godina. Možda nije loše zamišljati da imamo svoj akvarijum.