Turšija, 22. novembar 2017, sreda

Iz Singapura mi prijatelj Prota šalje fotografiju Bude pod pljuskom.

 

Nasmejani Buda se na japanskom kaže Hotel. Ili tako nekako.

 

A SMRT u Singapuru nije smrt već javni transport.

Koji haos!

 

Đuka se pojavio posle izbivanja od tri nedelje. Niti je požueteo, niti su mu se oči iskosile. Doterao ceo kofer poklončića. U Muđi (Muji) radnji sigurno ga već dobro poznaju. A šta je ovo, a šta je ovo? Govance, kurtoni, ispljuvak? To pletena rukavica samo za jedan prst, da li je to sredstvo za rad  lovca u Sibiru? Ili snajperistu na Grenlandu? Crvena šljiva sa ukusom turšije. Kako bi tek mogla da se napravi naša šljiva! Ali bi morala da se kiseli zelena… Čudo je kakve sve stvari mogu da smisle ljudi kad je u pitanju hrana.

Decu treba na vreme učiti, i upoznavati, sa različitim receptima i vrstama kuhinje. Da na vreme počnu da razvijaju ukus. Da ne odbijaju zeleno, crveno, narandžasto. Sirovo, bareno, pečeno…

 

Danas je izrečena presuda Ratku Mladiću.

Pre toga, nekoliko dana, “kampanja suza” pre svega preko tabloida, ali i ostalih medija. Podsetilo me je to na Gotfrida Bena i rasprave među nemačkim intelektualcima o načinima na koje se zlo relativizuje prikazivanjem sopstvenog jada i žrtve. I Nemci su, svakako, propatili pod Hitlerom, posebno kad je rat krenuo naopako. Ali zbog toga se njihova krivica zbog Aušvica ne može umanjiti. Ne može Drezeden da poništi Dahau i Mauthauzen. Baš kao što ni Hirošima ne može da zataška zločine japanske vojske u Mandžuriji i širom Azije.

Ovde je stvar još odvratnija. Veličaju Mladića ne samo kao vojnog genija nego i brižnog oca, muža, komšiju… Možda je sve to bio, ali šta to menja? A onda se svemu doda snažan, svepristuni začin o srpskim žrtvama i odbijanju sveta da ih vidi. Zbog toga se Srebrenica najviše negira. Nema, naime, nijednog sličnog zločina od strane Muslimana i Hrvata prema Srbima. U ratovima devedesetih postoje strašni zločini, svakako, i prema srpskoj deci i prema ženama, o muškarcima da i ne govorimo, ali nigde, na jednom mestu,  nije počinjen tako masovan zločin kao u Srebrenici.

 

Decu je, svakako, s vremena na vreme, potrebno upoznati sa svetom u kojem žive. Spremiš im ribu, pirinač, krompir salatu, naučiš da razlikuju blitvu od spanaća, onda zelenu salatu sa avokadom i kuvanim jajima, krilca sa senfom i medom, prečena u rerni, upoznaš ih sa blagodetima batata i pekarskog krompira, testom nasuvo, sosom od mirođija, umesto belog luka malo đinđera, palačinke sa orasima… onda, onako uzgred, kažeš kako mnogo ljudi gladuje i kako ne smemo da bacamo hranu, ispričaš im da Eskimi nemaju voće, a da Kinezi ne podnose mleko, da su se Masai nekada hranili krvlju goveda, i da ljudi ljudima ne smeju da nanesu zlo, da jaki moraju da štite slabe, i da svi bogovi, kolikogod ih bilo, nikada ne odobravaju nasilje i mučenje drugih ljudi. Jer, oni koji ubijaju i muče druge ljudi, ti moraju na sud, a posle presude u zatvor. Je l da je šargarepa divna? Dobra je i za vid. Moći ćeš zbog nje da vidiš u mraku. I kad je ovako mračno kao sada. Zar ne?