Tribina o kućnoj književnosti
Krajem maja 1982. ponovo sam se našao u Beogradu, nakon desetogodišnjeg stranstvovanja u, kako je to Vukica Đilas jednom definisala, “dronjavom” inostranstvu: Pariz, London, i, konačno, kako reče Kazimir, “crna Amerika.” Naslućujući, možda, da mi, kao diplomiranom magistru nauka (lingvistika), sledi monumentalno dosadna tridesetogodišnja karijera u ispravnomislećim oficijelnim lavirintima i dušegupkama američkog intelektualnog gulaga, osećao neku vrstu intelektualne euforije. I gle, baš tih dana, stigne mi poziv da učestvujem o tribini u SKC-u (Studentski kulturni centar) o kućnoj kniževnosti. Kako se može videti u arhivu SKC, učesnici su bili: Svetlana Slapšak (rodonačelnik kućne književnosti u svim njenim vidovima), Velimir Ćurguz [treba: “Ćurgus”] Kazimir, Milan Raudlović [treba: Radulović] i ja. Bio sam u stanju totalne euforije, jer mi se, eto, pružala jedinstvena prilika, da, na svom jeziku, govorim šta mi padne na pamet, ne strepeći od američkog intelektualnog KGB-a. Bez ikakve pripreme, zamišljajući da imam nažvrljane beleške na imaginarnoj kutiji niške “Drine” (u stilu Dragana Monaševića) počeh priču o mikroknjiževnosti, kategoriji u koju, navodno, spada kućna književnosti, na šta je jedna devojka u publici reagovala energičnim klimanjem glave, ne znajući da je izvor moje sjajne teorijske konstrukcije pojam Mikrovizantije iz Kazimirove knjige “Kavkaski roman.” Tada se javio nenajavljeni Saša Palavestra, čiji je zadatak bio da deluje kao, kako kažu Francuzi,”agent provocateur.” “Zašto se priča o temi koja nije bila najavljena?” ljutio se Saša. “Svuda je bilo objavljeno da će na tribini biti govora o razmnožavanju mahovina i paprati.” Zatim je počeo, onako ex cathedra, objašnjavati šta je to sporofit, gametofit, sporangije, kako se sporogon pričvršćuje na gametofit, itd.
Podržao sam ga, publika se zabavljala, made su neki vikali: “Izbacite ovog luđaka!”, očekujući, valjda, da će se učesnici tribine uozbiljiti i preći na neki smislen intelektualni diskurs. Saša se tada malo primirio, mada je nastavio da dobacuje i prekida diskusiju: “Dokažite!” “To je pitanje!” “A o anteridijama i arhegonijama ni govora!” “Živijo bratski papratski protalijum!”
Naravno, tada je sve krenulo nizbrdo, a tribina se okončala u paroksizmu dadaističkog delirijuma. Posle nam je prišao Sašin otac, Predrag (Braca) Palavestra, gledajući nas kao spodobe koje su upravo prokockale svaku šansu za neku normalnu karijeru u bilo kojoj profesiji. “Baš ste se nalupetali,”reče, “a onda je došao ovaj [Saša] i sve zasrao!”
Zoran Minderović
Bilo je leto i sve se održavalo u nekoj sali na spratu, meni do tada nepoznatoj, čiji su prozori gledali prema Resavskoj, svetlost je bila intenzivna, nekome su ispale kokice po podu, začuo se žubor vode, onda miris čaja od nane. Pre neku godinu sam pokušao da pronađem tu salu i svi su me gledali nekako u čudu. Neko od zaposlenih me je zapitao: Da li je to bilo pre ili posle požara? Zoran, koji je precizno opisao tok tribine, nije primetio da je Saša Pavestra sve vreme nešto crtao u bloku. Juče sam uspeo da nateram Sašu da mi pošalje crtež koji je on započeo tokom tribine a završio, gle čuda, 1. novembra ove godine. Verovatno ovaj crtež ima neku dublju poruku i smisao ali ja sada nisam u stanju da to rastumačim. (vćk)
