Trešnje, 9. jun 2017, petak

Rekao bih da je ovo najlepše i najsretnije godišnje doba. Uvek sam mnogo obožavao kraj školske godine. Čak i kad je taj kraj predstavljao neku vrstu podmukle, i potmule, strepnje. Ponovo strepim zbog unuka koji bi trebalo da se upiše u srednju školu. Očekujem da to bude za njega pravo otkriće i oslobođenje, jer će najzad moći da se posveti onome u čemu se oseća sigurnim. Stalno mu pričam kako je divno kada možeš da uradiš nešto novo svojim sopstvenim rukama. Da crtaš, slikaš, vajaš… ima li blagoslovenijeg posla? Muzika? Ali ona najčešće zahteva mnogo više ljudi. Ne samo snimatelja. Pisanje? Pisanje nije posao. Pisanje je pomalo zanat, pomalo talenat, sposobnost koja je psihološka, ali i logička, memorija povezana sa različitim čulima, otvorenost, tvrdoglavost. Na kraju, ili na početku, od pisanja se ne može živeti. Odnosno, može se živeti od različitih fermentskih proizvoda: novinarstvo, pisanje tuđih govora, tuđih programa i tuđih biografija, profesorovanja, mentorisanja… Definitivno mislim da je bavljenje vizuelnim umenostima najdivnija staza kojom neko može da korača.

 

Prvo što ugledaš na pijaci to su boje. Gama crvene boje: od roza krompirića, preko paradajza,  do skoro crnih trešanja. Juče sam kupio prve trešnje ove godine. Kad smo bili deca, u sebi bismo uvek nešto  poželeli  kad bismo pojeli prvu voćku te godine (jagodu, trešnju, kajsiju, malinu…).  O divne, opijajuće, uzvišene i tako jednostavne trešnje!

 

 

 

Trešnje su krupne, slatke i zrele. Pucaju kad se zagrizu. Koštica se sama odvoji od mesa trešnje. Kupio sam i pola kilograma kajsija. One će tek da budu potpuno zrele i slatke. I trešnje i kajsije koštaju po dvesto dinara. Ne verujem da će cena, bar trešanja,  pasti. Mladi krompir je šezdeset, tikvice pedeset, spanać stopedeset dinara. Paradajz, onaj najlepši, roza (hibrid volujskog srca) oko dvesto dinara. Prodavci se žale da je kupaca sve manje. Rekao bih da je tako. Propadaju lokali, prodavnice, stare kafane, kafići, mesta koja pamtimo godinama. Imam utisak da se otvaraju samo nove pekare. To je najjeftinije. U svakom pogledu. U međuvremenu vlast i većina medija uporno ponavljaju kako smo u fantastučnom usponu. Rascvetavamo se od uspeha.  Nikad veća zaposlenost i porast primanja. Moja penzija je i dalje manja za deset odsto. Za četiri godine su mi oteli pet mesečnih penzija!

Na Slaviji su otvorili fontanu. I to muzičku. Još nisam prošao preko Slavije. Nekako me sramota. Od tolikog seljačenja i ačenja osećaš nemoć koji više nije ni bes. Dovdeni smo u stanje tihog očajanja o kojem je pisao Dejvid Toro, moj omiljeni autor. Država je sve i svja. Ona je pokretač svakovrsne korupcije, lopovluka i otimačine, špekulant ljudskih osećanja i muka, lažov i prevarant neizmerni, parazit, ubica i jadnik nad kojim se uvek sažališ. Ima mnogo toga perverznog, da ne kažem sadomazohističkog, u našem odnosu prema državi i vlasti.  Stalno nam se čini da su neki ljudi naterani, ili da nisu svesni, da čine to što čine. U ime svih nas, odnosno države.

Bio bih anarhista da mi nije ovih godina i iskustva. Kao i poznanstva sa nekim anarhistima.

 

Popeo bih se na drvo trešnje, kao nekad u mladosti. Odozgo puca pogled. Nasloniš se na drvo i bereš trešnje. Paziš da ne zadremaš.

To možeš kao mlad, nesumnjivo. Ovako mator to ne samo da bi bilo opasno nego bi neodoljivo podsećalo na ludog brata iz Amarkorda. Samo što bih umesto: Io volja dona, vikao: smradovi, smradovi, smradovi!

Svakako bi pozvali vatrogasce i ludnicu.

Ko zna, možda je to najbolji način da se zapamti ukus trešnje.