Torbari

“… Verovatno su [plastične, semenkarske torbe] bile popularne u službeničkim krugovima šezdesetih godina: izrađene od jeftinog skaja tamnih boja, bez drške, s rajsferšlusom na vrhu i diskretnim džepom sa strane. Bilo je zamišljeno da se nose ispod miške i nesumnjivo su upotpunjavale službenički šik, uz najlonske košulje i šuškavce.”
A. Palavestra je ovde dao dobar opis semenkarskih torbi. Gotovo da se nema šta dodati kada su u pitanju izgled i poreklo. Međutim, ovu zanimljivu temu ne možemo tako lako da zatvorimo bez osvrta na statusnu simboliku koju je pomenuti, inače jedan od ružnijih predmeta iz sektora muške galanterije sobom nosio. Od “upotpunjavanja službeničkog šika”, pa do degradacije koju je doživeo postavši torbarski rekvizit.
Niži službenici su, u vreme kada su ovakve torbe bile oznaka njihovog staleža, a to je u najboljem slučaju bio opštinski nivo vlasti, insistirali da se upotrebljava izraz “tašna”. Imenica “tašna” (tasche nem.) imala je, kao i sve nemačke reči, prizvuk nečeg ozbiljnog, gotovo državnog, pa samim tim i važnog posla nosioca iste. Setimo se da je to vreme kada biznismeni još nisu postojali u našoj domovini, bar ne zvanično. Međutim, već s prvim osveženjem beogradskih izloga, kao posledica “razvoja naše privrede i društva”, ovaj model je u službeničkim krugovima bio postepeno odbacivan, sve u želji da se krene korak dalje i da se pribavi kožna “aktovka”. Naravno, godinama pre nego što su tu istu privredu i društvo zapljusnuli “samsonite” koferčići.
Najčešće su bile u jedinim bojama koje su, kao i kada je u pitanju odeća, bile dopuštene muškarcima, a to su crna, tamno braon i tamno plava. (O posebnoj nijansi plave boje u socijalističkim zemljama, videti Mišel Pasturo, Boje naših sećanja.)
Što se teksture materijala tiče, retko su bile glatke. Na plastiku od koje su pravljene bila je, kao “slepi otisak”, utiskivana neka nenametljiva šara. Od sitnih tačkica, sličnim onima na cinkanim klišeima za štampu, bobičavih ili utisnutih, pa do veoma smelih, s otiskom (fosilnim?) nečega što je trebalo da imitira zmijsko-krokodilsku kožu (kakva zagonetka za paleontologe) ili, još smelije, šaru u obliku paukove mreže.
Za semenkare koji su se smucali po školskim dvorištima, imale su bitno preimućstavo u odnosu na pletene korpe, nesumnjivog službenog obeležje torbara s “dozvolom”. Lako se mogla strpati ispod (tamno plavog ili braon) sakoa ili jakne, da bi se što efikasnije napustilo mesto izvršenja prekršaja neovlašćene prodaje. Jer, rekao bih da su u takvim tašnama semenke, ali i ostalu sitnu robu, nosili većinom oni čiji je status prodavca bio u polu-ilegali. Povremeno su ih organi reda jurili, ali nikada sa dovoljno entuzijazma, pa je zato teret čuvanja dečjeg zdravlja uglavnom padao na nastavno osoblje.
Palavestrina ispravna opaska, “da se nose ispod miške”, za školsku populaciju je predstavljala najveću manu ove vrste torbi. Među đacima, bila je prava retkost. Video sam je, u razredima koje sam pohađao, možda samo dva puta, i to kod onih sirotana koji nisu mogli da se u modnim detaljima (koje su češće smišljale majke) takmiče s većinom srednjestaleške dece. Druga, mnogo veća mana bila je ta što se tašnom bez drške teško mogao precizno i snažno neko odalamiti posred pleća, što je omiljena zabava svih generacija dečaka. Devojčicama je naprosto bila ružna.
Nema nikakve sumnje da je ovaj model tašne doživeo punu afirmaciju tek sa semenkarskim torbama. Međutim, da ne bismo u potpunosti zanemarili ostale brojne pripadnike torbarske zajednice, pomenimo još dve podvrste koje su se dičile ovim plastičnim rekvizitom.
Prodavci lozova su, ako se ne varam, nosili upravo takve modele. Iz njih bi, u bašti bifea “Dobra kapljica”, koji se lepo video sa moje terase u Uzun Mirkovoj ulici, vadili specijalne uzane plastične fascikle, neobično nalik na kafanske jelovnike, u kojima su uredno bili poređani lozovi Državne lutrije. “Celi” i “polovine”, koje je redovno, i bezuspešno, decenijama kupovao moj deda. Najomiljenija zabava koja se u bašti “Dobre kapljice” mogla videti bila su povremena koškanja pijanaca, a naročito zavereničko zatvaranje bifea svakog 13. januara pred ponoć, da bi se uskoro iza zaključanih vrata zamračenog bifea začulo “Uskliknimo s ljubavlju svetitelju Savi…”. Ja sam, pak, s najvećim nestrpljenjem, za lepih letnjih dana, oko podneva iščekivao dolazak jednog beskrajno simpatičnog Ciganina (Rom je, baš kao i Albanac iz Sašinog teksta, tada bio još uvek nepoznato nacionalno određenje). Dolazio bi pred “Kapljicu” teatralno, na putu za “Brankovinu”, “Hotel Park”, pa nazad Knez Mihailovom, sve do “Zore”, “Grmeča”, “Boke” i ostalih kafana koje su se prostirale u dubine Terra Incognita, koja je počinjala ubrzo posle Radio Beograda, kraja meni poznatog sveta. Ćutke je stavljao pomenuti model plastične torbe na najbliži sto, da bi onda odjednom, izuzetno snažnim glasom za tako malog čovečuljka, zapevao:
“Miš beli,
Sreću deli.
Još kao dete,
Siš’o s planete!”

Pri tom bi, iz džepa svog iznošenog sakoa (plavog ili braon?) vadio jednog olinjalog i ugojenog crno belog zamorca (dakle, ni miša, ni belog), i puštao ga da njuškicom birka po jelovniku s lozovima. Ponekad bi se oko jednog malo zadržao, i to je bio siguran znak da je odabrao onaj pravi. Nekoliko puta mi se događalo da budem te sreće pa da čitavu scenu gledam i iz neposredne blizine, kada bi me otac poveo u “Kapljicu” na malinu sa sodom koja joj davala onu specifično prljavo-ljubičasti boju.

I na kraju (ko bi to mogao da zaboravi?) ostaje da odamo počast jednoj od najupornijih kategorija kojima je svojevremeno baš ovakva torba bila oznaka delatnosti: Profesionalni podnosioci “predmeta”, dakako sudskih. Mogli ste da ih vidite na svim važnijim mestima, od opštinskih holova, preko sudskih šaltera, a nije malo ni onih koji su imali opsesivnu potrebu da svoj “predmet” prikazuju i u kućama prijatelja, ili makar poznanika, na opšti užas ukućana. Njihove torbe su sadržavale kilograme pelir papira, zamazanih plavim pečatnim mastilom, sa silnim segmentima koji su predstavljali žalbe višim instancama, posebno spojene bezbrojnim spajalicama. Na glavi su nosili francusku kapu, a u artritisom zgrčenim šakama (ili je taj grč bio druge prirode) “torbu” sa čitavim dotadašnjim životom, overenim, otkucanim u tri kopije i uredno ispečatanim.

I posle svih naših melanholičnih sećanja, i pored toga što nam se ovaj predmet toliko urezao u pamćenje, ostaje pitanje na koje ni poštovani Palavestra ni ja nismo u stanju da odgovorimo: Kako su se, uopšte, takve torbe zvale? Da li su ikada imale ime i da li je i to ime otišlo u zaborav kada su, prezrene i odbačene, zauvek napustile, ne samo ulice, nego i opštinske i sudske hodnike?

Dušan Mrđenović

 

Dušan Mrđenović, alias Dule Panter, veoma je zabrinut što ne može da pronađe fotografiju osnovnog torbarkog alata – “torbu”. Umesto toga evo fotografije “Dobre kapljice” u Uzun Mirkovoj. Bliže nama, a ne vidi se, je kafana “Brankovina”. (To su mesta koje su torbari sa semenkama obavezno obilazili.) U “Brankovini” je godinama, na zidu glavne sale, bio JB Tito u tanjiru, kao reljef. Ali to je već jedna nova priča.  vćk