Tito vanzemaljac, 4. maj, sreda

Skoro da ne mogu da računam. Prvo sebi kažem, to je bilo pre dvadeset i šest godina. Strašno! Onda dodam još deset godina.

Na današnji dan, pre trideset i šest godina, umro je Josip Broz Tito. Bila je to smrt koja se očekivala, ali koja nas je nekako zatekla.

Tito sve više postaje junak, mada ima i onih koji uporno motaju mantru da je za sve upravo on glavni krivac. Sve što se desilo, ne samo tokom devedesetih nego i posle, u tzv. tranziciji, čini njegov lik i delo mnogo idealnijim nego što je to bilo. Problem je u stvarnosti – u onome u čemu nam je prošlo poslednjih tridesetak godina. Oni koji su rušili Titovu ostavštinu, u ime nacionalizma a ne u ime demokratije i ljudskih prava, napravili su mu najveći i najtrajniji spomenik. On će se pamtiti kao suprotnost ludacima i manijacima, vešt igrač na žici, hedonista, demagog,  pragmatista… U svakom slučaju, nije bio psihopata. Čak ni oni koji su prilično stradali od njega, ljudi koji su dobar deo života proveli u zatvoru ili u emigraciji, poput Milovana Đilasa i Desimira Tošića, siguran sam da ne bi nikada poželeli osvetu u obliku takvog rasturanja i propasti Jugoslavije.  Niko se na taj način nije obračunao sa Titovim nasleđem. Naprotiv. Učinio ga je večnim mitom.

Ponekad mi se učini da sedim ispred ogromnog akvarijuma i gledam kroz njega kako se prikaze iz prošlosti ponašaju kao foke i ribice koje beže od njih. Naša sećanja su ponekad stvarnija od stvarnosti!

 

 

 

Evo teksta o Titu koji je objavljen u Gazeti Viborci, 10. avgusta 1996. (Adam Mihnjik je iz nekog razloga hteo da napravi omaž JB Titu.  To je skoro pre dvadeset godina. Šta se promenilo od tada? Samo oni koji više nisu živi ili ima još nešto?

 

 

 

 

TITO – VANZEMALJAC

 

Krajem 1978. godine  jedan urednik velike izdavačke kuće u Holandiji zapitao me je krajnje ozbiljno i pomalo brižno: “Šta će se desiti sa Jugoslavijom posle Tita”. To pitanje i briga, izgledali su mi tada neverovatno apsurdni i smešni. Sa nadmoćnim osmehom  odgovorio sam: “Ne brinite, ništa se neće promeniti”.

Moje sasvim pogrešno ubeđenje nije bilo posledica nekakvog titoizma ili zaljubljenosti u režim, već zamora koji je usledio posle bezuspešnih i jalovih pokušaja kritičke inteligecije i studenata da se, posle studentskih demonstracija 1968, a kasnije i Titovog smenjivanja hrvatskog i srpskog rukovodstva,  priđe ozbiljnjim demokratskim promenama u zemlji. U to vreme se, naime, činilo da se dogodila  smena generacija u jugoslovenskom komunističkom vrhu. Izgledalo je da i spoljne i unutrašnje okolnosti idu na ruku jugoslovenskom eksperimentu.

U isto vreme, ma koliko bili svesni Titove komunističke harizme, njegove vladalačke spretnosti i apsolutizma, malo je ko  od nas bio spreman da se suoči sa situacijom da će posle njegovog odlaska u zemlji doći do krize i promena koje su se desile u Portugaliji i Španiji posle smrti Salazara i Franka. Nekako, nikada do kraja nismo bili spremni da u Titu vidimo klasičnog diktatora, mada je on to, prema svojoj moći, i ovlašćenjima svakako bio. Razmišljati o Titu danas, šesnaest godina posle njegove smrti, istovremeno je i razmišljanje o našim vlastitim slabostima, posebno o našoj naivnosti, ali i o neobičnim osobinama i “neumrlog sina naroda i narodnosti”, i sistema koji je pod njegovim vođstvom izgrađen. U Jugoslaviji je sve bilo specifično i originalno. Počev od geografije i rudnog blaga, mnoštva naroda i religija, pa do autentičnog puta u socijalizam. Vrhunac te originalnosti bio je, svakako, Josip Broz Tito.

 

Prvi zvanični Titov biograf bio je poznati jugoslovenski publicista, kasnije istoričar i jedan od osnivača Raselovog suda Vladimir Dedijer. Svoj partijski zadatak maestralno je obavio. Njegova knjiga “Josip Broz Tito – Prilozi za biografiju” pojavila se 1953. godine. Te godine je započeo i Titov izlazak u svet. Knjiga je vrlo brzo prevedena na mnoge jezike. Pisana je lako,  u formi povezanih priča, potpuno neopterećena bilo kakvom dokumentarnom gradjom. U njoj je Tito prikazan kao samorodni genije i junak, borac za narodna prava, komunista bez straha i mane. Knjiga obuhvata period od Titovog rodjenja 1892. godine u Kumrovcu, selu u hrvatskom Zagorju, blizu granice sa Slovenijom,  pa do oslobođenja zemlje i stupanja na vlast.

Iz prvih poglavlja otkrivamo Titovo seljačko poreklo, siromaštvo, vezanost za majku Mariju (otac Franjo je sasvim marginalna ličnost), kao i urođenu bistrinu i osećanje za pravdu malog Jože. Ipak, za razliku od biografija drugih komunističkih lidera, mladost Josipa Broza se u mnogo čemu razlikuje. Kao prvo, njegova zainteresovanost za putovanja, tehniku i udoban život. Već tada, kao mladi radnik-metalac, Joža ume ne samo da popravlja automobile nego i da ih vozi. Govori odlično nemački, ume da svira klavir, igra sjajno valcer, veoma vodi računa o spoljnom izgledu, a pri tome je i odličan mačevalac i strelac. Postoje mnogi tračevi o tome kako je i gde to Josip Broz naučio. (Jedna od omiljenih priča je da je on vanbračni sin grofa u čijem je zamku majka Marija povremeno radila.)

Drugi, prilično mutni period njegovog života, vezan je za Prvi svetski rat i boravak u Rusiji u vreme Oktobarske revolucije. Zvanična verzija glasi da su Josipa Broza, kao vojnika Austrougarske monarhije ranili i zarobili Rusi na Karpatskom frontu 1915.  (Priča o čerkeskom koplju koje je probilo budućeg generalnog sekretara partije bila je sastavni deo obavezne školske lektire.) U Srbiji se poslednjih godina aktuelizovala teorija da je Josip Broz bio i na austrijsko-srpskom frontu i da se to krilo da se ne bi obelodanila njegova davnašnja antisrpska orijentacija.

U ruskom zarobljeništvu, prilično lagodno, sudeći prema Titovim pričama – u kojima važnu ulogu imaju i njegove ljubavne avanture – on provodi vreme do Oktobarske revolucije, ali u njoj aktivno ne učestvuje. U zemlju, tadašnju Kraljevinu Jugoslaviju, vraća se 1920. godine. Odmah stupa u redove Komunističke partije Jugoslavije. U zatvor prvi put odlazi 1928. Prethodne godine je u Zagrebu dobio prvu partijsku funkciju. Kazna od sedam meseci zatvora  produžuje mu se za još pet godina, zbog komunističke propagande, da bi, ubrzo po izlasku iz zatvora, još jednom bio osuđen na pet godina. Njegova robija je opisana kao period intenzivnog školovanja i učenja, ali i prve pobede protiv tadašnjih frakcionaša u Partiji zbog kojih Partij bila u velikoj krizi. Ti uspesi ga očigledno, preporučuju u centrali.

Ubrzo posle izlaska iz zatvora odlazi u Moskvu. Tamo provodi 1935. i 1936. godinu. To je najtamniniji period u njegovoj biografiji. Za to vreme, naime, likvidiran je celokupni jugoslovenski komunistički vrh, sa tadašnjim sekretarom Gorkićem, koji je posle zavođenja diktature i zabrane rada KPJ bio u Moskvi. U zemlju se Josip Broz, koji tada dobija pseudonim Tito, vraća 1937. kao novi generalni sekretar sa najvećim mogućim ovlašćenjima i podrškom iz SSSR-a. Titova uloga u likvidaciji starog partijskog rukovodstva u SSSR-u do danas nije rasvetljena. ( U vreme Gorbačova potpisan je sporazum o ustupanju arhive Kominterne – vezane za rad jugoslovenske sekcije – ali do danas nije obelodanjeno da li je taj arhiv prenet u Beograd i šta on sadrži.)

Titove organizatorske sposobnosti na jačanju Partije u zemlji su neosporne. Neosporna je, takođe, puna podrška raznih sovjetskih tajnih službi i Kominterne novom generalnom sekretaru. U svojim sećanjima na vreme provedeno u Moskvi Tito priznaje da se i sam osećao ugroženim, te da mu nije prijala atmosfera čuvenog hotela “Luks”. Jedva je čekao da se vrati! Tito se vratio kući sa torbom punom novca da bi odmah obavestio članstvo tada desetkovane Partije da se KPJ mora preći na samofinansiranje.

Stalno se kretao koristeći se desetinama raznih pasoša i imena. Voleo je da se predstavlja kao inženjer, jer mu je tehnika od malena bila bliska, i da se vozi automobilom. U njegovom društvu je uvek bila neka lepa i mlada žena, najčešće iz ugledne građanske porodice. To je, prema Titovim rečima, bilo zbog “pokrivanja”. Jednom prilikom je ispričao da je i njegov brilijantski prsten  bio iz bezbednosnih razloga – mogao je na njemu da vidi šta mu se dešava iza  leđa. Umeo je da fascinira i ubedi ljude. Posebno one mlađe, nezadovoljne intelektualce iz bogatih gradjanskih sredina. Takav je, recimo, bio slučaj sa beogradskim nadrealistima. I Miroslav Krleža je bio začaran njegovom pojavom. Bio je hladnokrvan, šarmantan, odlično informisan i uvek spreman da sasluša sabesednike. Pri tome je, u ključnim trenucima, bio veoma odlučan i efikasan što je posebno delovalo na intelektualce. Do 1941. godine i napada Nemačke, Italije, Madjarske i Bugarske na Kraljevinu, Partija je imala oko 12.000 članova organizovanih po partijskim ćelijama u svim delovima zemlje. Udarni deo te male ali efikasne organizacije predstavljali su mladi intelektualci, koje je on, preko noći, uveo u sam vrh Partije. Tito je, za razliku od mnogih komunističkih vođa – u tim kriznim periodima – umeo da vodi sjajnu kadrovsku politiku. Time je, nema sumnje, znatno podigao ugled Partije i učinio je prisutnom u svim  delovima društva. On nijednog časa nije pokazivao ideološko sektaštvo (osim ako za to nije dobio direktivu iz Moskve).

Njegove veze sa ruskom obaveštajnom službom bile su konstantne, što i nije krio. Znao je sve najvažnije rezidente u zemlji, njihove javke i mesta gde su tajne radio stanice, što nije bilo uobičajeno za generalne sekretare čak ni onih zemalja čije partije nisu bile u ilegali. I ne samo to. Često je i lično putovao izvan zemlje da bi dobio posebne instrukcije ili novac bez obzira koliko to bilo opasno. Postoje priče da je Tito obavio neke važne zadatke i u Španiji tokom građanskog rata, ali on sam o tome nikada nije ništa otkrio.

O Titu kao vođi partizana mnogo se više zna. Tome su tokom rata najviše doprineli Britanci koji su se prvi izmedju četnika i partizana opredelili za Titovu vojsku. Narodnooslobodilački rat u Jugoslaviji bio je sve vreme i građanski rat ne samo između različitih nacija i vera nego i između klasno opredeljenih komunista i pristalica starog režima. U tom ratu su glavni suparnici bili srpski četnici i izbeglička vlada Kraljevine Jugoslavije. Tito je već tada  umeo da vodi veštu igru sa saveznicima  i da pridobije podršku. On nije bio nikakav vojni genije, kako je često prikazivan. Jedini uspešni vojni potez nastao je iz očajanja – miniranjem mosta preko Neretve zavarao je Nemce i uspeo da se probije iz obruča upravo preko toga mosta. Vojni gubici i napuštanje Srbije na početku ustanka i katastrofalna situacija tokom Pete nemačke ofanzive na Sutjesci, užasne žrtve prilikom pokušaja da 1944. godine frontalnim napadom probiju nemačke linije prema zapadu (Sremski front) znak su njegove slabe procene situacije i nedostatka ozbiljnijeg vojnog znanja. Pa ipak, uspevao je, bez obzira na gubitke, da se izvuče iz svake situacije i održi inicijativu. Zbog toga su ga cenili i protivnici i saveznici.

Ono što je ostvario tokom rata, a najvažnija je bila vojska od oko 800.000 ljudi, omogućilo mu je da za relativno kratko vreme uspostavi apsolutnu vlast i kontrolu nad celom zemljom. Kraj rata je istovremeno značio i početak strašnih progona i represije, pre svega prema političkim protivnicima. Pod maskom obračuna sa kolaboracionistima i izdajnicima, počišćena je srednja klasa i građanstvo, bogato seljaštvo, istaknuti predstavnici građanske inteligencije, sveštenstvo… Iako se danas u Hrvatskoj i Srbiji ovaj pogrom predstavlja kao srpski, odnosno hrvatski, obračun  u osnovi nije imao oblik nacionalnog već ideološkog (komunističkog) revanšizma. Tito se čak trudio da ovaj krvavi obračun sprovode isključivo pripadnici istog naroda. (U Srbiji je, tako, od ruke srpskih komunista, po nekim procenama, odmah po oslobođenju likvidirano oko 100.000 ljudi.)

 

Tito je, nema sumnje, koliko prozvod sopstvene umešnosti i vladalačkog talenta, toliko i postojećih okolnosti. On je pravo dete hladnog rata. Samo se tako mogu objasniti simpatije zapadnog sveta prema čoveku koji je, nema sumnje, uz sve zasluge u borbi protiv Nemaca, lično odgovoran za prilično masovne i krvave obračune protiv sopstvenog naroda. Njegov raskid sa Moskvom 1948. godine nije bio ideološke prirode. U centru svega bila je njegova volja za vlast i vrlo racionalna procena da će mu ona biti ugrožena ukoliko se ne izvuče ispod Staljinove šape. Za taj potez je imao dobre uslove – veliku i vernu vojsku, efikasnu i do kraja odanu tajnu policiju, popularnost u narodu, snažnu zapadnu podršku… Isak Dojčer je u “Staljinu” napisao da je Tito bio najbolji đavolov učenik i da je samo zbog toga i uspeo. Ali, iza najboljeg đavolovog učenika stala je i snažna Amerika koja je u tom času imala ne samo armiju u Evropi nego i atomsku bombu. Hladni rat je sa Titom dobio novi kvalitet i dinamiku. Tito je mogao da služi kao uzor i drugim pobunjenim istočnoevropskim komunistima.

Tokom raskida sa SSSR-om Tito je još jednom pokazao svoju diktatorsku odlučnost i nemilosrdnost prema pripadnicima sopstvene partije koji su se opredelili za Staljina. Osnovao je logor na jednom ostrvu na Jadranu. Ostrvo ima simboličko ime – Goli otok. Na njemu su desetine hiljada ljudi upoznale specifičnosti jugoslovenskog Gulaga. Ne zna se tačno koliko je ukupno ljudi likvidirano – manje od hiljadu, kao što tvrdi vlast ili oko desetak hiljada, kao što tvrde žrtve ove čistke. I taj je “posao” obavljen uz prećutnu saglasnost Zapada.

Tito nije bio nikakav teoretičar socijalizma, premda je uložen veliki trud da se takvim predstavi. Ideja “fabrike radnicima”, što je kasnije rezultiralo tzv. samoupravljanjem, lansirana je još 1950. godine. Na tome su radili njegovi najbliži saradnici, posebno Slovenac Edvard Kardelj – koji je od toga napravio novu nauku.

Prvi ozbiljniji unutrašnji potres odigrao se 1954. godine kada je izašlo nekoliko tekstova Miliovana Đilasa, tadašnjeg čoveka iz najužeg partijskog vrha, o zloupotrebama u Partiji i potrebi da se ona očisti i na izvestan način demokratizuje. Njegov pretežno moralistički ,a ne  ideološko-prevratnički stav dočekan je kao grom iz vedra neba. Milovan Đilas je po kratkom postupku izbačen iz partije a potom  oteran na robiju gde je proveo 13 godina. U samoj partiji nisu se dogodile bitnije promene, osim što je zvanični biograf Vladimir Dedijer odbio da se izjasni protiv Đilasa. Od tada je pošao putem samostalnog publiciste i istoričara. Njegovi kasniji “Prilozi za biografiju” predstavljali su neku vrstu oprezne demistifikacije Tita.

Sledeći potres dogodio se dvanaest godina kasnije. Tada je, na iznenadnom sastanku kod Tita na njegovom rajskom ostrvu Brionima ( danas je ono u posedu hrvatskog predsednika Tuđmana) smenjen tadašnji prvi čovek do Tita – osnivač i šef policije Aleksandar Ranković. Razlog: zloupotreba službe bezbednosti i zastupanje “etatističko-birokratskih” pozicija. Tako glasi zvanična verzija. U suštini, tajna Rankovićeva služba je u svome poslu očigledno preterala prisluškujući mnoge značajne ljude iz Titovog okruženja. (Navodno je i sam Tito bio prisluškivan, a to je ipak bilo mnogo pre  Votergejta…) Ranković nije otišao u zatvor. Dobio je zasluženu penziju  i do kraja života nije se pojavljivao u javnosti. Kada je umro okupilo se oko deset hiljada ljudi  na njegovoj sahrani u Beogradu, što je predstavljalo  demonstraciju protiv Titove (antisrpske) politike.

Od Golog otoka u Titovoj Jugoslaviji, više nije bilo akcija masovne represije. Politički zatvorenici su mahom bili ljudi povezani sa političkom emigracijom (najvećim delom  nacionalistički orijentisanom) i pojedini kritički orijentisani intelektualci koji su se usudili da kritikuju Titov kult ličnosti, da pišu o tamnijim stranama prošlosti, ili da sumnjaju u samoupravljanje i nesvrstavanje – Titov omiljeni izum u spoljnoj politici.

Sredinom šezdesetih režim je liberalizovao putovanja u inostranstvo. Tito je, u međuvremenu, avionom ili svojom krstaricom “Galeb” (nedavno prodata nekom biznimenu iz Velike Britanije za tri miliona nemačkih maraka) obišao ceo svet. Postao je živa legenda i mamac za najpoznatije ličnosti. I to ne samo među političarima. Kao pre rata među beogradskim nadrealistima, i tada su se o njemu raspredale priče među novinarima, umetnicima, piscima, glumcima i, naravno, diplomatama. On je umeo ne samo da šarmira nego i da daruje. Ričard Barton ga “igra” kao vrhovnog komandanta na Sutjesci. Film je veoma slab, ali to kao da nije  bitno; najvažnije je da Barton i Elizabeta Tejlor budu Titovi gosti na Brionima. Tito je, inače, veliki ljubitelj filmova. Kao i njegov veliki učitelj i protivnik Staljin, i on uživa u vesternima.

Prema najbližoj okolini odnosio se sa prezirom, mada ne osiono i iracionalno. Voli da se “našali” sa svojim najbližim generalima tako što ih posluži gumenim kobasicama ili cigarama koje se rasprskavaju. Svi su neobično srećni zbog takve opuštenosti i duhovitosti maršala. Uz sve to svake godine cela zemlja 25. maja proslavlja njegov rodjendan. Taj datum je proglašen za Dan mladosti. Njegovo veliko finale predstavlja slet na stadionu u Beogradu, sa uručivanjem štafete koja je prethodno obišla celu zemlju. Štafetu nisu nosili samo zaslužni omladinci i budući funkcioneri. Sećam se da je tetka moje majke, seljanka iz centralne Bosne, u dobi od osamdesetak godina nosila štafetu stotinak metara sasvim dobrovoljno.

U svakoj od šest republika po jedan grad je nosio Titovo ime. Republika u kojoj je Tito bio najomiljeniji bila je bez sumnje Bosna i Hercegovina. Putujući vozom sa severa, od Save, prema jugu, putnik je mogao da vidi mnoštvo brda ukrašenih jednom jedinom rečju – TITO. Tito je bio pojam koji je istovremeno izazivao i strah i divljenje.

Tito je bio Hrvat po rodjenju, ali se stalno izjašnjavao kao Jugosloven. Njegova namera da uspostavi novu naciju Jugoslovena bila je prevashodno ideološke a ne državno-pravne prirode. Ceo sistem njegove vlasti počivao je na raspodeli vlasti prema nacionalnom ključu. Posle 1971. godine i uspona hrvatskog nacionalizma, koji su predvodili hrvatski komunisti, Tito smenjuje celo hrvatsko rukovodstvo, a kasnije, zbog ravnoteže i srpski partijski vrh – mada on nije bilo optuženo za nacionalizam nego za liberalizam – odustao od koncepta unitarnog jugoslovenstva. Tri godine kasnije donet je novi Ustav kojim je republikama dato mnogo više ovlašćenja i samostalnosti. U toj raspodeli moći najlošije je prošla Srbija čije su dve autonomne pokrajine – Kosovo i Vojvodina – postale države u državi. Bio je to bio latentni izvor nezadovoljstva i nesporazuma među Srbima, što je majstorski umeo da iskoristi Slobodan Milošević.

Ideja da je Tito bio antisrpski ili antihrvatski raspoložen teško da ima osnova. On se u očuvanju svoje lične vlasti podjednako koristio i Srbima, i Hrvatima, i Slovencima, i Muslimanima. Njegova popularnost u Bosni podjednako je bila posledica komunističke vere i toga što su Muslimani, mada samo pripadnici islamske veroispovesti, preko noći postali nacija. (To, medjutim, nije bio slučaj u Srbiji i Makedoniji – republikama sa većim brojem muslimana. Tamo se musliman pisao s malim “m”.) Po nekom nepisanom pravilu, šef vojske  bio je Srbin, u diplomatiji su se smenjivali Srbi i Hrvati, policija je bila izmešana, mada je srpski uticaj ostao najjači. I ostali su narodi imali svoj deo kolača. Slovenci su najčešće držali ekonomiju i trgovinu.

Poslednjih pet godina života Tito je proveo u svojevrsnoj izolaciji. Starost i odlazak mnogih najbližih saradnika primorali su ga da se osloni na “nove snage”. Najjači čovek je postao Slovenac Stane Dolanc – zaštitnik ustavnog poretka – odnosno šef jednog tajanstvenog političko-državnog tela predviđenog da deluje u trenucima krize, odnosno Titove smrti. Sam Tito nije nastojao da stvori naslednika. Jedino što je smislio bilo je tzv. kolektivno predsedništvo, u čijem su radu učestvovali predstavnici  svake republike. To predsedništvo se, naravno, pokazalo kao sasvim neefikasno političko telo koje je imalo autoritet samo u vojsci i diplomatiji. Svaka od republika  postajala je sve više svet za sebe.

Poslednji udarac Tito je doživeo kada je na direktan pritisak Dolanca i šefa vojske Srbina Nikole Ljubičića morao da se odrekne svoje dugogodišnje družbenice Jovanke Broz. Tridesetak godina mlađa od njega, Srpkinja iz Hrvatske, partizanka, koju je protokol odmah posle rata odabrao da vodi brigu o Titu, Jovanka Broz  bila je poznata po teškom i despotskom karakteru. Da li je to mogao biti pravi razlog da se odvoji od muža – starca od preko osamdeset godina, veliko je pitanje. Jovanka Broz i danas živi u Beogradu okružena misterijom šta je bio stvarni razlog njenog uklanjanja. Ona svakako nije bila osoba poput udovice Mao Cedunga, ličnost sa nekim političkim ambicijama. No, u politici, posebno onoj dvorskoj,   svakako se ne mogu isključiti ni sasvim lična osećanja i revanši.

Josip Broz Tito je umirao na očigled celog sveta. Svakog dana u tri posle podne čitani su izveštaji lekarskog konzilijuma iz Kliničkog centra u Ljubljani. Jesen patrijarha  pretvorila se u dugu agoniju. Jugoslavija je bila  u iščekivanju, ali sasvim mirna. A kada je uz mnogo patetike i dramatike 4. maja 1980. godine, preko jedinstvenog TV programa pročitano saopštenje koje je počinjalo rečima: “Drug Tito je umro”, zemlja se nije našla ni u haosu, ni u rasulu. Sve je išlo svojim redom. Posebno poslednji ispraćaj koji je okupio sve najznačajnije političare  celog sveta. (Mnogi su se tadašnji Jugosloveni osetili istinski povređenim što  Džimi Karter nije lično došao, već je poslao svoju majku u belim sandalama.)

Kasnije je i sama sahrana pokrenula niz intriga. Između ostalog, zašto na njegovoj grobnici nema petokrake zvezde, već samo stoji Josiep Broz Tito, 1892-1980. Mnogi danas tvrde da je to zbog toga jer je Tito bio mason visokog reda. Neki srpski nacionalisti čak tvrde da su iza njega sve vreme bili: Vatikan, Kominterna i masoni. Jedinstvena kombinacija za jedinstvenog čoveka.

Šta je ostalo od Josipa Boza Tita na prostorima bivše Jugoslavije? Šesnaest godina posle njegove smrti on još  predstavlja misteriju. Desetak godina posle njegovog odlaska u večna lovišta, u vreme kada su lideri budućih nezavisnih država obilazili Jugoslaviju sastajući se po njegovim republičkim rezidencijama, vladalo je uvrenje da bi se ovi Titovi naslednici, sve sami politički pigmeji, razbežali glavom bez obzira na samu pomisao da Tito može da se vrati. Danas je strah od Titovog povratka sasvim druge prirode. To je, pre svega, strah od obnove komunističke ideje, sa jedne, i povratak unitarnoj Jugoslaviji, sa druge strane. Tito je danas, naravno, samo simbol. Čak i krajnje leve stranke, na čijem je čelu u Srbiji Miloševićeva žena Mira Marković, ne pozivaju se na Titove ideje ili njegovo ime. Oni samo koriste dosta snažnu nostalgiju za mirom, ekonomskim prosperitetom, socijalnom sigurnošću i otvorenošću zemlje u vreme Tita. To su, smatraju oni,  prirodne prednosti socijalizma.

I danas po privatnim kafanama u Sandžaku, regionu gde živi najveći procenat muslimana, možete na zidovima videti stare maršalove slike. Muslimani i Albanci, pogotovo starije generacije, pamte Tita i Titovo vreme po dobru. Najveći procenat stanovništva, ako ga ne pamti po dobru, pamti ga, međutim, po miru i stabilnosti. Kako je rat bio sve dalje, tako se u zemlji sve bolje  živelo. Jednostavna činjenica da ste od šezdesetih mogli sa jugoslovenskim pasošem da odete kud hoćete delovala je kao najveća reklama režimu. Kad se zna da je u tom periodu na Zapad otišlo oko milion Jugoslovena na “privremeni rad” u inostranstvo, te da su ovi gastarbajteri unosili u zemlju novac, automobile i običaje  drugog sveta,  jasno je da se Jugoslavija veoma razlikovala od drugih istočnoevropskih zemalja.

Najveća podrška  Titovoj popularnosti i stabilnosti režima dolazila je, paradoksalno, upravo iz Istočne Evrope. Svakom Jugoslovenu je u to vreme, bez obzira na trenutne unutrašnje probleme, bilo dovoljno da se osvrne prema Bugarskoj ili Rumuniji i da zaključi: ipak nas je On spasao ovoga! Otpor i strah od istočnoevropskog komunističkog modela bio je konstanta na koju je Tito uvek mogao da računa. To mu, naravno, nije nimalo smetalo da razvija sopstvene komunističke metode.

Kakva je bila provalija izmedju Tita i  komunističke sabraće, najbolje se može videti iz raznih dokumentarnih filmova o njihovim susretima. Tako Nikolaj i Elena Čaušesku na jahti sa bračnim parom Broz izgledaju kao siromašni rođaci iz provincije. (Rumunski prebeg general Paćeka pisao je da je Elena Čaušesku bila strašno besna posle boravka na Brionima gde se suočila sa nečim što sebi nije mogla da priušti.)

Sve ovo je deo jednog sasvim drukčijeg ambijenta od onoga koji je vladao na Istoku. Tito je bio hedonista koji to nije krio. Imao je pet žena i mnoštvo ljubavnica. Znao je pet jezika, igrao šah, bavio se fotografijom, razumeo se u vina, voleo muziku… Nije bežao od publiciteta. Obožavao je putovanja. Lovio je u Keniji, Tanzaniji i, naravno, u Bosni. Kupao se na Baliju. Šetao Angkorom i Dolinom kraljeva kao i Petom avenijom.  Susreo se sa papom, Gagarinom, Sofijom Loren… Imao je neverovatnu kolekciju odlikovanja.  Dva ordena Lenjina, jednu britansku podvezicu, burmanski orden sa slonovima…

Pod njegovom vlašću nikada se nije razvio  ozbiljan opozicioni pokret. Studentske demonstracije iz 1968. nisu predstavljale ozbiljnu političku pretnju. Studentski protest se zadržao na moralističkoj kritici režima, nejednakosti i manipulaciji medija. Ipak i bez pravog političkog naboja, on je bio prvo ozbiljno unutrašnje iskušenje. Tito je umeo da iskoristi nezadovoljstvo studenata i da ga preokrene u novu kampanju za povratak autentičnim komunističkim vrednostima. Kasnije su njegovi naslednici optužili studente da su zaustavili ekonomske reforme.

Osim izolovanih grupica kritički orijentisanih intelektualaca i pisaca, a u tome je Beograd prednjačio, ozbiljnijeg nekomunističkog otpora nije bilo. Politička emigracija, uglavnom nacionalistički orijentisana, nije predstavljala ozbiljniji problem. Njome se bavila tajna policija služeći se razgranatom doušničkom mrežom i jugoslovenskim kriminalcima koji su, s vremena na vreme, obavili poneku likvidaciju.

U Jugoslaviji pod Titom uglavnom nije bila razvijena  vrsta ponašanja koju je Česlav Miloš nazvao ketmanom. (Posle raskida sa SSSR-om, u Jugoslaviji je bio štampan veliki broj knjiga o staljinizmu – izmedju ostalog i “Zarobljeni um”.) Iako su privatno i javno ponašanje često bili veštački razdvojeni, to nije toliko bila posledica straha već mnogo više  konformizma. U zemlji od dvadeset miliona stanovnika brojka od milion i po članova partije i ne može da podrazumeva neke ekstremne privilegije. To je mnogo više bila stvar opšte maskarade i socijalnog prilagođavanja, nego ideološkog fanatizma. Čak su i politički procesi, uz oštru medijsku kampanju, izgledali kao nešto što mora da se odradi. Kada bi sa Zapada, a posebno iz Amerike, stiglo upozorenje da se ne ide dalje sa represijom, režim bi je, bar privremeo, obustavio. (Naravno, reč je o periodu od sredine šezdesetih.)

Korumpiranje najširih slojeva, obilno potpomagano povoljnim zapadnim kreditima, omogućilo je stabilnost i učinilo  Jugoslaviju zemljom popularnom i na Zapadu i na Istoku. Bio je to sistem u kome su policijska kontrola i manipulacija bile zamaskirane brzim ekonomskim rastom, liberalnim odnosom prema kulturi, otvorenošću prema svetu. Do koje je mere  policijska kontrola bila efikasna najbolje sam se uverio 1976. godine kada sam radio u knjižari sa stranim knjigama. Dva dana pošto je stigla jedna knjiga Brajana Aldisa, popularnog pisca naučne fantastike, u knjižaru su došli policajci sa nalogom za plenidbu. Tek tada sam saznao da je u  Aldisovoj knjizi na dva mesta spomenut Tito kao vanzemaljac. U knjižari je sigurno bilo oko deset hiljada naslova. Nove knjige su stizale svaki dan. A oni su, uz pomoć  svesnih čitalaca, uspeli za dva dana da otkriju da se Tito spominje na stranama 131. i 145.

Koliko je Tito odgovoran za raspad Jugoslavije i rat u njoj?

Ubeđeni nacionalisti – svih nacija – sigurno će  tvrditi da je Titova krivica neosporna. Ubeđeni demokrati, pogotovo oni koji do uvođenja višepartijskog sistema nisu spomenuli d od demokratije, tvrdiće da je Tito najodgovorniji, jer nije na vreme uveo demokratiju u zemlju. I jedni i drugi uporno previđaju da je do razgradnje Jugoslavije došlo zajedničkom voljom svih naroda jedanaest godina posle Titove smrti. Jugoslavija, kao država raznih naroda i vera, raspala se i u Drugom svetskom ratu, i to ne samo zbog spoljnih neprijatelja. Pre Drugog svetskog rata Jugoslavijom nisu vladali komunisti. To nije bila zemlja uzorne demokratije, ali je ipak imala parlament i stranke, nezavisnu štampu, razvijenu kulturu i veze sa svetom. Tito nije bio nikakav vizionar, ali je bio svestan krhkosti višenacinalne zajednice. Zbog toga je i uveo sistem nacionalnog ključa na saveznom nivou. Takav sistem postoji već godinama u Belgiji ili u Kanadi.

Da je Tito uveo demokratiju, onako kako je to tražio Milovan Đilas, sigurno je da bi bilo mnogo manje patnje i stradanja medju retkim političkim protivnicima. Ali da je Tito postao demokrata, on ne bi bio komunista. Da nije bio komunista, da li bi na isti, delotvoran način, posle krvavog međunacionalnog obračuna za vreme rata, uspeo da kontroliše ekstremne nacionaliste? Sve ovo su, najzad, potpuno besmislena licitiranja. Možda najveća Titova odgovornost leži u nesposobnosti da odredi čoveka koji će ga naslediti. On je, verovatno, ipak bio svestan mogućeg haosa posle svoje smrti. Ali i to je deo njegovog karaktera i ličnosti. Pokazalo se, naime, da je izbor ljudi oko njega u poslednjih pet-šest godina njegovog života bio upravo katastrofalan. Tito je, međutim, bio isuviše sujetan i pun sebe da bi se uopšte bavio svojim naslednikom. Mislio je da je smislio sistem koji sam od sebe deluje i koji ume da se zaštiti.

 

Put od obožavanja do proklinjanja Tito nije doživeo. Poklonjenje njegovim senima – svakog 4. maja tačno u 15 časova  oglašavale su se sirene u svim gradovima, a ljudi nemo zaustavljali na pet minuta – prestalo je u Srbiji 1989. godine. Te godine je, naime, Srbija samostalno promenila Ustav iz 1974. godine i ukinula autonomiju Kosova i Vojvodine. Slobodan Milošević je ovim potezom postao neprikosnoveni vođa svih Srba. Njegov uspon je direktno vezan za odbranu Tita i Titovog puta od napada unutrašnjih neprijatelja. Kada je učvrstio vlast, Tito mu više nije bio potreban.

 

Tito, međutim, još  korača Jugoslavijom. Pre dve godine je u Beogradu snimljen film “Tito drugi put medju Srbima”. Mladi glumac, obučen u maršalsku uniformu ide ulicama Beograda i govoreći kao Tito razgovara sa prolaznicima.  Ljudi, iako vide kameru i znaju da je u pitanju film, otvaraju srca. Jedni napadaju Tita da ih je izdao, drugi ga mole da se vrati, treći se predano ispovedaju… Svi osećaju potrebu da otvore dušu  Titu. On je istovremeno i krivac i spasitelj. U poredjenju sa njim, sve nove vodje su patuljci i zlikovci.To je opšte mišljenje, a ne mit.

 

Kuća u kojoj je Josip Broz Tito proveo najveći deo svog života nalazi se u blizini njegove grobnice. Dok Milošević nije raskinuo sa Titovim nasleđem, kuća je bila otvorena za posetioce. Dolazile su grupe iz cele zemlje. Na masivnom pisaćem stolu, u njegovom kabinetu bilo je aranžirano mnoštvo sitnica. Između unikatnih predmeta od slonovače, prekrasnih držača za knjige i skupocenih olovaka, šepurio se jedan plastični bareljef sa  Lenjinovim likom. Ovaj predmet, kao pokupljen sa buvlje pijace, najslikovitije je govorio o neverovatnoj kombinaciji vrednosti i kiča, bizarnosti i originalnosti, praznine i autentičnosti. Josip Broz Tito sigurno nije bio vanzemaljac, ali njegov ozbiljni životopis tek treba da bude napisan.

 

*  *  *

PS.

            I šta je bilo posle?

            Tito je i dalje mrtav. U njegovu kuću, u Užičku 15, tokom 1997. godine, uselili su se novi stanari: Slobodan Milošević i Mira Marković. Prema rečima nekih beogradskih arhitekata, nova gazdarica je naredila da se kuća sasvim preuredi: drvena lamperija spali, tepisi pobacaju… Bilo je potrebno i na taj način pokazati koliko je Tito mrtav. A onda su, u opštem ratu simbola, tokom  1999. godine, NATO avioni bombardovali ovu kuću. Novi stanari, naravno, nisu bili u njoj. Kao ni nameštaj, uostalom. Tito je, do daljeg,  na sigurnom.