Tamna ulica, 22. februar 2018, četvrtak

Bio jednom jedan čovek koji je živeo u mnogo tamnoj ulici. Neke ulice su jednosmerne, neke dvosmerne, neke puste, neke prometne, neke su ulice pune staraca, a druge pune stranaca, neke ulice su zloglasne, neke mirne i neprimetne, neke bogate a neke sirotinjske. Ova je ulica bila tamna u svakom pogledu. Sepija u svim nijansama! Kad svane, sunce skoro nikada da uđe u ulicu, kao da se plaši da će ga tamo neko smotati i zaključati u najdublji i najtamniji podrum. Kako u toj ulici, naslonjenoj na klanicu, groblje i okretnicu autobusa, tako i u celom gradu, a pošto je grad bio centar zemlje, onda i u celoj državi. Kad bi se neka svetlost pojavila, čovek, recimo da se zvao Bora, grebao bi zid da javi komšiji. O svetlosti, kao i o tami, nije bilo dobro pričati, a neke su reči koje bi možda najbolje opisale prirodu svetlosti i tame bile i zabranjene, pa ih nećete ni u ovoj priči pronaći već ćete morati da ih sami ubacujete. Ali samo u sopstvenoj glavi. Strah je bio sveopšti iako nije bilo nikakvog razloga za njega. Ne može, uostalom, svaka zla slutnja da se ispuni. Ponekad i slutimo namerno nešto najstrašnije da bismo to sprečili. Tako je i naš Bora razmišljao i slutio, ali i ćutao kao zaliven, baš poput groblja u koje se ponekad zagledao. Kao da je čitao sa nadgrobnih spomenika sudbinu ne svoju već čitavih naroda. Jesu li bili Rusi, jesu li Nemci, da nisu možda Amerikanci? Nema objašnjenja tolike tame, straha i tuge osim da je to bivalo u njihovoj ulici, gradu i državi godinama, pa da je neko spolja samo dirnuo u neku tačku, namestio neke izbore, doneo neke zakone, sipao nešto u vazduh i vodu, pa je sve, da prostite, buknulo. I odmah uvenulo.

Kad bi se uzbudio, pogotovo dok je bio sasvim mlad, Bora je umeo da veoma pocrveni u licu, počne da govori, mlatara rukama, i da se: paf, onesvesti. Zbog toga su ga neki znali i kao Bora Enhaton, premda on nije bio nikakav padavičar, već je bio osetljiv i popaljiv naročito. Dok je bio mlađi. Ali što je bio stariji to su se ređe dešavale takve epizode: uzbuđenje, padanje u vatru i – nesvestica. Kad bi Bora osetio da nešto tako može da se desi sam je prekidao priču i menjao temu. Bar se o klimatskim  promenama uvek može pričati bez uzbuđenja.

Ne vredi, šaputao je povremeno Bora svojoj ženi, tako da ga ne čuje niko osim, možda, najbližeg komšije, da se gleda odakle vetar duva jer kakogod se namestiš zaradićeš zapalenje, nećeš se zaposliti, ili naći bolji posao, a možda te lokalni mangupi i prebiju, jer se stalno okrećeš oko sebe, dok ti se duša polako  pretvara u makovo zrno.

 

(autor fotografije: Imre Szabo)

Bilo je ponekad tako tamno i vlažno da su se mešale i spajale senke i reči, ljudski govor  bi postajao sličan šištavom režanju veoma stare žene, mačke bi prestale da predu, a voda dugo ne bi mogla da proključa. Od svega bi se napravila neka vrsta smese – poput majoneza – nešto što bi se širilo poput masne fleke i dodatno pojačavalo tminu.

Na izbore su išli skoro svake godine iako nije bilo ničega o čemu bi se pitali. To je bio ritual zajedničkog življenja u najtamnijoj senci zemlje gde je iluzija sreće i nade bila održavana kao deo nacionalnog folklora. Štampali su letke sa mnoštom smajlija u nacionalnim nošnjama, a preko televizije i radija neprekidno puštali raspusne svadbarske doskočice. Izbori su bili neka vrsta praznika – poput Nove godine, samo što niko nije pitao gde ste bili i šta ste spremali, već samo muklo: jeste li? Ni o čemu nisu odlučivali ne samo zbog toga što to niko od njih nije očekivao nego i zato jer su i sami bili duboko svesni da bi svaku odluku koju bi sami doneli odmah raskomadali, pojeli i propili. Bio bi to povratak u divljaštvo, neka vrsta socijalnog kanibalizma. Bora je o tome možda znao više od drugih, jer se za njega pričalo da je bio poslednji partijski sekretar koji je živeo u ulici. (Ta se priča nikada ne dokaza. Pre će biti da je izmišljena da bi Bora što manje naglas prevrtao po svome sećanju.)

Kad bi ga, retko, ali ipak ponekad, naterali da priča o tom periodu  života, on bi se zamislio, i razmišljao bi nekoliko minuta, dok ne bi ispustio dubok uzdah, a onda bi brzo, kao navijen, govorio o proleću i o mladim krompirićima, o prvim rotkvicama, mirisu prženih jaja, knedlama sa šljivama, uštipcima, o fudbalu i o odlasku u biblioteku, o Solženjicinovoj priči “Matrijonini dani” i knjigama Henri Milera. I naravno, o “Vetru u vrbaku”.  Od njegove priče svima bi se činilo da je on živeo u nekoj vrsti raja, ali to ih nije ubilo u pojam, čak naprotiv, ulilo bi im  neku čudnu nadu da je moguće živeti nekako drukčije od onoga kako  sada žive. Prepričavali bi Borine uspomene kao uzbudljive filmove u kojima im se činilo da prepoznaju glavne junake mada im je cela priča delovala skroz neverovatno. Posle nekoliko takvih epifanija Boru bi pozvali na kratak razgovor, negde na stranu,  gde su mu, njemu nepoznati ljudi, mada veoma ljubazni,  predočili da je to što priča pogrešno i naopako, jer svi dobro znaju koliko je komunizam i internacionalizam naneo bola i nesreće srpskom narodu. Obično bi takav razgovor završavali pitanjem: znaš li ti Boro odakle vetar duva? Bora bi se nakon toga prilično ućutao i povukao u sebe. Prošlo bi nekoliko zima dok ne bi ponovo bio raspoložen da priča o svojim uspomenama.

Svaka je zima donosila novu tamu. Ljudi su starili brže od dece. Deca su odlazila.

Za naročito tamnih dana, uoči izborne ćutnje, kad bi se na malim ekranima pojavljivale kreature nalik deformisanim kentaurima i kengurima, a posebno jedan bivši švercer cigareta, koji se domogao jednog od lokalnih prestola, čije bi široko lice zakrilo ceo ekran, čule bi se reči upozorenja o pravcu vetra, budućnosti i opstanku ne samo njihove ulice nego i celog naroda. Tada bi pogasili i ono malo sijalica koje su visile na ulici, spustili roletne, zatvorili okanca na vratima, nagurali se svi na jedan krevet ili kauč i ćutke drhtali dok bi neko iz daljine, ili možda iz devojačke sobice, tik pored njih, puštao Džoni Keša. Tvoj lični Isus!

Bora bi tada počeo da se seća svoga detinjstva i majke.

– Ne češi krastu!

– Raskrvarićeš je!

Svaka krasta koja je nastala na njegovom telu, sva ona silna padanja, guranja, prebijanja, udaranja glavom o zid, svaka krasta dobije oblik Hrista! A tek opekotine! Jer bol u tebi bol je u njemu. I nepravda.

Ako  raščešeš krastu na svom telu On počine da plače. Tvojom krvlju.

Tako su ga učili.

Pogasite stone lampe, bojlere, pegle, čak i ona svetla koja trepću sa vaših mobilnih telefona! Vidim kako sveštenici dele besplatne sveće da bi se molili za vaše mrtve. Sijaju od zadovoljstva. Njima je sve vraćeno.  Pa i vaše uspomene.

Ovo je tama koja prolazi kroz sve dimenzije. Plamenom sveće ništa se ne osvetli niti zagreja.   Neko se zgrčen smeje u snu, neko se ruga bogalju, neko šamara sve po kući. Nema nikoga da zapamti.

Kad ćeš nam Boro, dobri naš Boro, pričati o svim onim spaljenim knjigama? Koje si jednom čuvao u gradu opkoljenom brdima. Eno ga u najtamnijoj ulici kako sa nama deli svetlost sa starinskog brojčanika sata.

(Sećanje na prijatelja Boru Pištala)