Svaka, 31. oktobar 2017, utorak

U nedelju me je jedna prodavačica na pijaci ubedila da kod nje kupim tri ljute papričice. Stalno je ponavljala: svaka je ljuta! Sva-ka! Spolja gledano paprike su delovale uzorno. Dve zelene i jedna crvena. Tri paprike za pedeset dinara. Prethodno nisam kupio ljute paprike kod paprikara, gde ih obično kupujem,  jer su bile dosta sitne, a svaka petnaest dinara. Ispostavilo se, međutim, da ljute paprike uopšte nisu bile ljute. A i ukus im je bio više zeljasto neukusan nego paprikast.

Rekao bih, posle svega, da izrazi kao što su: svaka, svaki, svi ili nijedan, zaslužuju da ih izbegavamo.

 

 

Bio jednom jedan čovek koji se bio zarekao da se nikada neće baviti politikom. Nije izlazio na izbore, nije potpisivao peticije, nije se izjašnjavao na referendumima, odbio je čak i da se priključi apelu da se otvori novi pešački prelaz u ulici. Ime mu je bilo Jordan Aleksić.  Jedne zime mu na glavu padne velika ledenica sa krova. Dobije potres mozga, iščaši levo rame. Kažu mu posle komunalci da se previše približio kući sa koje je pao led, a on odgovori: išao sam, normalno, trotoarom. Reč po reč, i tu se posvađaju. Apolitični čovek Jordan Aleksić zainati se da istera pravdu sa kućom, kućnim savetom, opštinom, gradom i ako treba sa celom državom. I da dobije poštenu odštetu. Napiše dvadeset pisama nadležnim. Niko ne odgovori. Onda on posla dvadeset pisama novinama. I niko ništa. Ni pisma, ni razglednice. Da ide na sud, nije hteo, to ga je podsećalo na politiku.

Poče da sačekuje stanare iz kuće sa koje ga je led zamalo ubio i da ih udara velikom metlom po glavi. Baš metlom, a ne drškom, da nekog ne povredi.

– Jordane Aleksiću, šta to radite, vikale su komšije, pokušavajući da mu otmu meltu iz ruku. Ali Jordan je bio snažan i velik i metlu nije dao.

– Ubiće vas neko Jordane, upozoravali su ga bojažljivo oni koji  nisu pokušavali da mu otmu metlu.

Jednog dana stade ispred te kuće sa ledenicama, koje niko ne skida, crni audi a iz njega glavom i bradom sudija Veljković. Jordan krenu na njega sa metlom, kad se isprečiše dva telohranitelja. Veći i od Jordana. Nije što su samo veći i mlađi nego i pištolje imaju. Povadili ih i mašu prema Jordanu. – Odbij magarčino da te ne upucamo!

– Majku vam jebem krvavu, oteraćete me u  politku, zaurla Jordan i baci metlu. Okrenu se na drugu stranu i potrča prema svojoj kući.

Eno ih, već dve godine,  gde stoje sudija Veljković i dva njegova pratioca i čekaju Jordana da se vrati.   Spomenik svi zaobilaze u velikom luku.

Neki pričaju da je Jordan pobio celu kuću, otišao u Hilandar, izvršio samoubistvo, emigrirao… Niko ga više ne može videti kako u jutro kupuje hleb i novine.

Jednom mi je tim povodom neko rekao: svaki izazov koji ne zaslužuje odgovor u stvari i nije izazov.

Dostojastvo je precenjeno. Život potcenjen.  Nema tog ljudskog postupka koji  može više da iznenadi od ljute paprike koja nije ljuta.