Sudnji dan, 8. april, sreda

 

U ponedeljak (6. aprila) posečeno je drvo duda u našem dvorištu. Pre desetak godina uspeli smo da sprečimo prvi pokušaj. Bilo je to za 1. maj, u jutro, dok je većina ukućana spavalo. Probudila me je buka motorne testere. Odmah sam pitao radnike koji su počeli da seku dud odozgo, od krošnje, da li imaju odobrenje Zelenila. Smejali su se, pa sam pozvao policiju koja je brzo došla i zaustavila sečenje celog drveta. Skroz okresano, do poslednje grane, drvo se posle deset punih godina vratilo na svoju staru visinu. Pravilo je divnu hladovinu, privlačilo ptice. Istina, dudinje (bele) padale su po dvorištu, kao i lišće, ali to se lako moglo počistiti metlom i šmrkom. Dud je rastao između dve šupe koje će sada, verovatno, da se prošire ili spoje. Ovde je u toku rušenje i izgradnja svega i svačega. Posebno onoga nelegalnog. Time se pokazuje snaga karaktera.
Uvek je teško pisati o nečemu što je tužno, i ružno, a što se upravo desilo. Krivici su pred vama, to su vaše komšije, ljudi sa kojima stanujete u istoj zgradi. To su ljudi koji bezočno lažu, otimaju i šire se u svakom pogledu. Ovde je, čini se, suština preduzetništva i lične uspešnosti, upravo u tome. Može se, naravno, sve napisati u formi izveštaja, ali to nije to. Moj dnevnik nije ta vrsta pisanja. Želeo bih da “pobegnem” od onoga što su dnevne jadikovke. Teško. Počeli su da seku drvo u trenutku kad je kuća bila skoro prazna. Primetio sam pravilnost u radnjama ovog tipa. Sačekaš da te vidi što manje ljudi, uradiš, a ona se praviš blesav.
Glavni inicijator sečenja drveta, starog sigurno više od pedeset godina, poziva se na dokument koji nikako da pokaže. Obećao je juče da će ga uveče staviti na oglasnu tablu. Jutros na tabli nema ništa. Možda se dokument još piše. A možda će sve da se pretvori u naivno pitanje: koje drvo?

 

Isekoše te
Kažu: zbog korenja!
Zbog toga se sve može poseći i pokidati
I muško i žensko i veliko i malo i staro i mlado i visoko i nisko
Svako ima neki koren ukoliko ga sam nije isekao
Osim pečurke

 
Juče je ispred Narodne skuštine održan skup podrške projekta “Beograd na vodi”. To je delovalo smešno i tužno posle svega onoga kroz šta smo prošli. Imali smo na tom mestu skupove raznih povoda, sastava, brojnosti, mobilnosti, emocija… Kao dečak, prvi ili drugi razred gimnazije, jednog Prvog maja sam prošao ispred tribine koja je bila podignuta ispred Skupštine. Morao sam da obučem zelenu košulju sa kratkim rukavima jer sam “predstavljao” organizaciju Mladih gorana, onih koji su pošumljavali našu zemlju. Košulja je bila još vlažna, sveže ofarbana, bila je, pri tome, i prilično mala, pa sam morao da skinem i belu majicu, koju sam nosio ispod svoje košulje, i da je obučem na golo telo. Bilo je oko sedam u jutro kad sam je obukao i dobro se sećam kako sam se tresao od hladnoće premda je bilo sunčano. Kad sam se vratio u školu, u Prvu gimnaziju, koja je tada nosila ime “Moša Pijade”, zelena goranska košulja se bila osušila i delimično obojila moje telo. Svi koji su nosili zelene goranske košulje tog dana su se bili pretvorili u guštere.
Ne sećam se da sam pogledao u pravcu tribine, odnosno Skupštine, dok sam pored nje prolazio. Uvukao sam rep i jedva čekao da se zavučem u svoju rupu. Neki su, međutim, bili ozareni suncem koje ih je ogrejalo sa tribine. Njima su ubrzo izašle velike opekotine na mozgu. Zbog toga su postali hiperaktivni i uspešni. Neki su kasnije napravili političke karijere kao istaknuti antikomunisti.
Ko zna, možda mi je ta mala, vlažna košulja usadila ljubav prema prirodi i drveću. (Moj najstariji unuk je, kad je imao oko dve godine, voleo da mazi glatku koru breza i da govori: “dago drvo, dago drvo”.) Nikada nisam zasadio ni jedno drvo. Čak su i jelke sa busenom, koje smo nekada kupovali za Novu godinu, na proleće presađivali drugi. Kad su posekli stare platane na Bulevaru, zbog njegove rekonstrukcije, bio sam duboko nezadovoljan i tužan. Iako je Bulavar sređen, i mnogo lepši nego što je bio, ja i dalje patim za starim drvoredom. Drveće se, uostalom, seče i po javnim parkovima. Ta lakoća uništavanja krajolika, bilo da je reč o drveću, kućama ili ulicama, to je nešto što me je uvek zaprepašćivalo. Naravno da ne želim da se svet zamrzne i ostane isti kakav je bio u mome detinjstvu i mladosti. Veoma se radujem kad se nešto lepo i uzbudljivo napravi, pogotovo kada to postane mesto gde se ljudi okupljaju. Ima, međutim, toliko mrtvorođenih poduhvata koja ne samo da ničemu ne služe nego i rasteruju ljude. Pravljenje tzv. poslovnih centara gde će, kao, grad da napravi i veliki posao i veliku koncntraciju ljudi, pokazalo se, mimo ekonomske krize, kao potpuni promašaj. Sada u najužem centru Beograda postoje pravi avetinjski trgovačko-poslovni centri koji ne samo da zvrje prazni nego i predstavljaju prave simbole promašenih i brzopletih zamisli političara i urbanista. Od prvog trenutka Čumićevo sokače bilo mi je odvrtano i besmisleno. Neka vrsta simbioze Arkanovog preduzetništva i estetike. Bolje bi im bilo da su u tom prostoru nasuli zemlju, napravili malo brdo, a u njemu hobitlend. Bar bi se deca veselila, a i primenjaši bi možda mogli nešto da naprave i prodaju.

Ne prođe nedelja a da ne budem zatečen nečijom smrću. Prekjuče me je potresao odlazak Darka Bročića. Imao je svega pedeset godina. Bio je tako normalan, pametan, pristojan i drag čovek sa kojim je bilo pravo zadovoljstvo sarađivati. Poznavao sam i njegovog oca sa kojim sam pre mnogo godina nastupao po raznim tribinama širom Srbije. Ne mogu da prihvatim odlaske. Kao da su oni vrlo, vrlo privremeni.
Sve ređe sanjam svoje bliske koji su otišli pre dosta godina. Umesto u snovima “srećem” ih na ulici. Ne znam šta me zaustavlja da se nekoj gospođi, malo starijoj od mene, ne obratim sa: “mama”. Možda je to način da oni nastave da žive. Kao i moja osećanja i sećanja.

Neosporno: svako ima svoj koren, samo ga neki, iz predostrožnosti, sami iseku!
A onda sam našao zapis iz vremena kada su prvi put krenuli da seku dud. Tada sam mislio da se dud neće oporaviti, ali on je iz svoga osakaćenog stabla, iz godine u godinu, puštao sve veće i veće grane, da bi se poslednje dve godine potpuno opravio i napravio bogatu krošnju punu zelenog sjajnog lišća.

 

 

Dud

5. maj. 2003.

 
U mome je dvorištu do pre neki dan živeo jedan veliki dud. Njegova krošnja je pokrivala skoro ceo zadnji deo trospratnice u kojoj stanujem. Dud je izrastao izmedju dve stare šupe, uz zid od susednog dvorišta. Imao je jedno pedesetak godina. Ko zna, možda smo bili i vršnjaci. Dud je bio snažan i zdrav i leti prepun belih dudinja. Sećam se kako smo kao deca, u sasvim drugom kraju Beograda, penjali na retke dudove i jeli dudinje. Dudinje su veoma slatke i od njih dečja lica postaju glatka i lepljiva.
Bože, o čemu sam ono počeo?
U jutro Prvog maja, znači na praznik rada, čuo sam dosadni zvuk neke mašine. Pošto se oko nas stalno nešto radi, popravlja ili zida, nisam obratio pažnju. U podne sam otkrio da se dud seče. U stvari, već su sve grane bile isečne, ostalo je samo golo, skraćeno stablo. Pitao sam radnike na zadatku ko im je naredio da iseku drvo a oni hladnokrvno, kao pravi profesionalci, pokazali prstom u susedno dvorište. Tamo je bio jedan stariji gospodin koje me je na svoj poslovično-preduzimački način pitao: šta je, šta se buniš?
Pozvao sam policiju. Ubrzo je stiglo nekoliko policajaca koji su krajnje profesionalno sproveli istragu. Utvrdili su da komšije seku drvo u tudjem dvorištu. Drvo im je smetalo. Preduzimač je, naravno, bio samo izvršilac radova. Nalog da se drvo iseče dao mu je gazda koji je za proteklih par godina nazidao kuću i napravio veliku garažu tamo gde je bila bašta. Siguran sam da je tako uspešan gazda obezbedio sve neophodne dozvole i papire. Što se tiče duda tu nije imao nikave dozvole i papire. Preduzimač se pozivao na odluku Kućnog saveta o kojoj u kući većina stanara nije imala pojma. Dud je verovatno samo kolateralna, nebitna akcija , mnogo većih poduhvata koji su lako prošli.
Moram da priznam da sam proključao.

Ne bih sada da razglabam o slovenskoj mitologiji drveća, o životu u skladu sa prirodom, ekologiji, harmoniji i sličnom. Ovde imamo posla sa primitivizmom i bahatošću a ne sa mitologijom, semiotikom ili psihologijom. Ako postoji neka psihologija onda je to psihologija agresije koja je ušla u sve pore našeg života. Ta agresija nije, medjutim, nemotivisana i iracionalna, ona je posledica poluvekovne borbe za privilegije i ničim ograničenu moć. Ovde se uspešni ljudi skoro isključivo mere po tome šta im je dozvoljeno a šta nije. Što više dozvoljenog to veća moć. Zbog toga je i strah od gubitka ovih privilegija, i ovakve “uspešnosti”, najsnažniji pogon za sve vrste zločina – ratnih, političkih i kriminalnih. Oni koji mogu da “srede” sve dozvole, ugovore i papire sa par telefonskih poziva srediće, kad treba, i mnogo krupnije stvari.
Da li vladavina prava o kojoj se toliko priča podrazumeva nedodirljivost ne samo privatne imovine nego i ličnog dostojanstva i uspomena? Mnogo tražim?
Kad su pre jedno sedam, osam godina, u ulici preko puta naše kuće, posekli dva veličanstvena jablana samo zato da bi proširili nekakva kućerak u kojem su se skupljali krajnje sumnjivi tipovi, mislio sam da je to «viša sila» u obliku režima Slobodana Miloševića koji je glavni oslonaca upravo imao u tim tipovima. Jedino što sam mogao da uradim bilo je da napišem jednu pomalo starinsku priču o promenama u našim životima. Sada kada su isekli dud, komšinica, i sama zaprepašćena ovim činom, umiruje me rečima: vi od toga možete da napravite lepu, čehovljevsku priču. Kakav Čehov, kakvi bakrači, osećam se kao da sam upravo silovan. U takvom se raspoloženju ne laćate Čehova. Mnogo mi je bliži Bin Laden. A on i nije baš neki autor.
Dok ovo pišem kroz glavu mi prolaze dogadjaji koji su se odigrali poslednjih meseci. Naravno, ne mislim da su se Legija ili Mladić obračunali sa dudom u mome dvorištu. A ipak, ne mogu da se otrgnem snažnom osećanju da je u pitanju potpuno ista matrica, isti model ponašanja. Čovek kojemu je, u mikrosvetu dve kuće i jedne ulice, sve dozvoljeno pravi je prototip «narodnog» čoveka novog doba. Nije problem da se nakači na toplovod iako kroz ulicu on još nije prošao, nije problem da dobije koliko hoće telefonskih linija, nije problem da dobije lokal gde zamisli… Možda je čovek jednostavno «zaslužan» premda ga nikada nisam primetio da ispred kuće udara poklopcima u znak protesta protiv državne televizije. U svakoj se ulici, šta da se pravimo blesavi, vrlo dobro zna ko se u vreme Miloševića bogatio, proširivao i zgrtao, zgrtao, zgrtao.
Ovi su ljudi, očigledno, ubedjeni ne samo da se ništa nije promenilo nego i da se ništa ne može promeniti. Njihova sigurnost plaši. Njihova sigurnost nas navodi da počnemo da razmišljamo da li smo ipak pogrešili što smo ostali u toj kući, ulici, zemlji.
Padom Miloševića naivno smo sanjarili da će ljudi, jednostavno, preko noći, postati bolji. Crkve su sve punije, mediji su sve slobodniji, vidi se poboljšanje u javnom prevozu, javne telefonske govornice se više ne demoliraju, u školama je uvedena veronauka i gradjansko vaspitanje. Eto ga nekakav duhovni i materijalni napredak. A ljudi kao za inat, još uvek, oni stari.
Umesto pustih snova bilo bi mnogo zdravije osloniti se na sistem kojim bi se uveo ne samo red nego i kontrola. Sistem bi delovao sam od sebe. Bez obzira na smene stranaka i vlada. Ali kako uvesti takav sistem sa ljudima koji se grčevito opiru bilokakvim promenama?
Jedino što me je u priči o posečenom dudu malo ohrabrilo bilo je ponašanje mladih policajaca. Ne samo da su odmah rekli da se ne može seći drveće u susednim dvorištima nego se, bez dozvole i odluke Gradskog zelenila, ne može seći ni drveće u sopstvenom dvorištu. Čak i u sopstvenoj šumi moraš imati dozvolu za seču! Postoje pravila kojih se svi moramo pridržavati.
Ali šta kad se ljudi ne pridržavaju pravila?
U konkretnom slučaju jedina satisfakcija bila bi visoka novčana kazna koja bi uključivala i obavezni dobrovoljni rad onoga ko je naredio da se poseče dud u mome dvorištu. Kada bi taj moćni gazda bio primoran da u obližnjem parku, kod Šeste gimnazije, zasadi deset novih dudova verujem da bi, ne samo pravda nego i vaspitni cilj, bio postignut. U protivnom ću stalno imati osećaj da su Legija, Mladić i slični u mome neposrednom komšiluku.