Srbi, Nemci i ostali, 10. maj, nedelja

Juče, u subotu, odjednom je planula rasprava preko FB-a o tome da se na Dan pobede sećamo isključivo žrtava fašizma a ne i žrtava komunizma. Tome u prilog dati su i neki brojevi koji govore o tome da je mnogo više ljudi stradalo od Staljina nego od Hitlera. Naravno, ta su poređenja besmislena ne zbog toga što se i u jednom i u drugom slučaju ne radi o zločinima već zbog toga što su motivi i okolnosti bili veoma različiti. Naš je svet, kako dvadeseti tako i ovaj vek, prepuni raznoraznih monstruma i čudovišta, ludačkih ideja, programa i planova, u kojima su stradali milioni ljudi.
Moj je antifašizam potpun. Moj odnos prema komunizmu nije tako jednostavan. U potpunosti sam protiv onoga što je komunistička ideja bila u praksi: u SSSR-u, Istočnoj Evropi, Kini, Jugoslaviji, Albaniji. U odnosu na to sam antikomunista. Ali ukoliko govorimo o samoj komunističkoj ideji, odnosno o ideji naučnog socijalizma, postoje segmenti koji su inkorporirani u sasvemene civilizacijske tekovine, poput socijalne brige, zdravstva, obrazovanja… sve ono što znamo kao ideju wellfare, a što je deo društvenog sistema u Skandinaviji, Kanadi, Nemačkoj… U fašizmu, odnosno njegovoj ideji, ne postoji ni jedan delić koji bi mi se učinio normalnim i prihvatljivim. To je ta, ogromna razlika između fašizma i komunizma. Zbog toga Adam Mihnjik i govori da je samo jedna stvar gora od komunizma – antikomunizam.

 
A sad malo o nama i našem odrazu.

 

 

Zašto prvo Srbi a ne Nemci? Valjda zbog toga što ovo pišem u prvom licu? Upravo to ne deluje previše domaćinski, pristojno. Gostu se, po pravilu, ustupa glavno mesto. On se prvi predstavlja. Ali ako je povod loš, ili su bar takva očekivanja, onda upravo pristojnost zahteva da se prvi isprsite. Samokritika se izražava u prvom licu jednine. Kritika samo u trećem. Ritual samokritike takodje zahteva da se kod uporedjivanja obavezno krene sa najgorim primerima. Nemci su, nema sumnje, dovoljno strašan primer.

Ovde je, naravno, reč o književnosti. Obično nemam potrebu da to objašnjavam kad pišem ovakve ribadevojke tekstove. Iako je esej sve više upravo ovakva mešavina riba, devojaka, mudrih izreka, racionalnih analiza, metafora i poznavanja istorijskih činjenica, ipak osećam snažnu potrebu da kažem, nekom tamo tajanstvenom čitaču (pogotovo Srbinu ili Nemcu) da je ovo »samo« književnost a ne antropološka studija. Moram da se ogradim od samog sebe ne zbog onoga što o ovome mislim već zbog izvesne sumnje u opravdanost bavljenja takvim globalnim, golemim kategorijama kao što su narodi. Pogotovo kad su u pitanju Srbi i Nemci.

U decembru 1999. godine bio sam nekoliko dana u Berlinu. Taman počeo da veje sneg a ja moram da stignem na vreme na sastanak. I tako stojim na ulici u pokušavam da uhvatim neki taksi. Posle desetak minuta smrzavanja i nervoze što ću da zakasnim naidje taksi. U njemu toplo, čisto, lepa prigušena muzika… Prosto bih ostao u njemu. Kažem taksisti gde da vozi a on me pita odakle sam. Kad kažem Beograd kažem, u stvari, Srbija. Toga postajem svestan tek kad sam napolju. Taksista ima jedno četrdesetak godina. Malo se snebivao da kaže ali ipak izreče: »Znam kako vam je!« A glas mu je kao da ne samo razume nego i oseća. Razumevanje monstruma! Da li je to individualna ili kolektivna stvar? To saosećanje. Da li je u pitanju kolektivno sećanje ili jednostavna lična sućut?
Izgleda da samo Nemac može da shvati Srbina kako mu je.
Kakav stereotip! Kakva glupost! Ali to se tako lako prima. Sa kolektivnim saocećanjima sve izgleda tako jednostavno, samorazumljivo.
U našoj kući, sećam se skroz dobro, nisu postojali Nemci već Švabe. Nemci su bili u školi. Nemci su bili u knjigama. Švabe su živele u Nemačkoj. Nemci su bili nešto što se ozbiljno učilo i pamtilo. Nemci su bili sila. I Rusi su bili sila. (Ala su Rusi bili sila u mojoj kući!) Na kraju smo izašli na kraj i sa jednima i sa drugima. Otac se i dalje divio Rusima, pogotovo maršalu Žukovu, dok je prema Nemcima gajio neku vrstu muškog, vojničkog strahopoštovanja. Nemci su umeli da se tuku. Nemci nisi bili mačiji kašalj kao…kao, e baš neću da druge narode uvlačim u srpsko-nemačke odnose. Kod kuće smo, ipak, skoro uvek govorili Švabe a ne Nemci.
Ja sam od malena čitao knjige nemačkih pisaca. Karl Maj, Erih Kestner… ta imena su mi bila veoma bliska. Nijednom nisam razmišljao o tome da su oni, u stvari, Nemci. Čak ni Kara ben Nemzi, Karl Majov arapski alter ego, nije kod mene budio nikakav otpor. Nemački jezik, medjutim, jeste. Ja sam prve nemačke reči čuo u domaćim partizanskim filmovima. Nemački je u tim filmovima bio naglašeno lajav i uglavnom se sastojao od vrlo upečatljivih reči poput: los, halt, hand hoh, ferboten, kom hier, soldaten, partizanen… Niko u našoj okolini nije govorio nemački jezik. Poštovao se francuski, engleski je moga biti praktičan, ruski je divan zbog poezije, italijanski nije ništa, to se najlakše nauči, madjarski je totalno nerazumljiv. Nemački je, medjutim, izazivao odbojnost koja je najviše proizilazila iz nesretne istorije.
Nemački, kao jezik, a time i sam karakter tog udaljenog i opasnog naroda sa severa, prvi mi je predstavio jedan slovenački pisac – Tone Seliškar. U njegovom romanu, za decu i omladinu, »Drugovi«, Nemci su predstavljeni skroz karikaturalno. To, medjutim, nije značilo da su oni bili bezopasni. Prvi susret sa nemačkim jezikom odigrao se u ovoj knjizi kada je opisivana učiteljica koja je male Slovence učila nemačkom. Učenje nemačkog poklopilo se sa okupacijom, znači u septembru 1941. Ta je učiteljica govirila: Iš, tiš, miš… očigledno neka Bavarka. Odmah sa pomislio: kakav odvratan jezik, bas smo sretni što je naš jezik ovako lep. Kroz ruženje nemačkog uzdizao se sopstveni jezik.
Kada sam kao petnaestogodišnjak, odmah posle Dostojevskog, sreo Hermana Hesea, kod mene se po prvi put probudila želja da učim nemački. Opijenost Heseom trajala je koliko i adoloscencija dok je želja da se nauči nemački i dalje prisutna. Otpor prema nemačkom jeziku bila je deo partizanskog porodičnog okruženja. Nisam u tom otporu osećao ništa od srpskog neprijateljstva. Ako je bilo nečega nacionalnog onda je to bilo vezano za Ruse – ljubav i poverenje prema Rusima uvek je bila kombinacija ideološkog i slovenskog. Ali isto tako i nepoverenje. Moja majka se 1948. godine ispravno “izjasnila” protiv Staljina i Rusa ne toliko iz racionalnih, političkih razloga koliko zbog toga jer je, prema sopstvenim rečima, osećala fizičku odvratnost prema Staljinu. (Moja majka je tada imala dvadeset i dve godine.) To mi je nekako bilo vrlo razumljivo. Obožavanje bilokoga, a posebno strogog, rošavog i kratkog tipa, deluje prilično nestvarno. Negde pedesetih na srpskom je izašla knjiga “Zavera ćutanja” koja je definitivno uklonila uticaj neumrlog vodje i uloge ruskog naroda u mome najbližem okruženju.
Pa ipak, naša je kućna biblioteka bila prepuna ruskih knjiga, ne samo klasika poput Dostojevskog, Tolstoja i Čehova nego i socijalnih romana tipa “Mati”, “Kako se kalio čelik”, onda gomila knjiga o ratu i revoluciji, Žukovljevi memoari, istorija sovjetske vojne doktrine, knjiga o obaveštajnom ratu, žrtvovanju, herojstvu, samopregoru. Bila je tu i knjiga »Povest o pravom čoveku« o sudbini jednog ruskog pilota kojem su bile amputirane obe noge ali koji se, ipak, snagom volje, vratio u avijaciju. Mnogo sam voleo tu herojsku knjigu. Tek mnogo godina kasnije shvatio sam da je roman, inače dobitnik Staljinove nagrade, imao i jednu vrlo posebnu funkciju – da »pojasni« ruskim vojnicima, a posebno pilotima, da se nipošto ne smeju predati Nemcima bez obzira da li imaju noge ili ne. Jeste, Rusi su skršili Švabe. Da nije bilo Rusa ko zna šta bi bilo sa našom porodičnom istorijom.
U isto vreme: Nemci. Tomas Man: “Budenbrokovi”, “Smrt u Veneciji”, “Čarobni breg”, Geteov “Vilhelm Majster” i “Faust”, Šilerovi “Razbojnici”, Remarkove knjige, Štefan Cvajg, Muzil, Herman Broh, Kafka… U stvari, tu je pre svih bio Erih Kestner i njegova knjiga »Emil i detetektivi«.
U našoj vrlo šarenoj biblioteci uvek je bilo mnogo više stranih nego domaćih pisaca. Od domaćih pisaca dominirao je Ivo Andrić i Branko Ćopić. (Crnjanski je došao tek negde šezdesetih.) Knjige su stajale izmešane, bez ikakvog posebnog reda, osim što su teške, velike, knjige bile na srednjoj polici a dečije sasvim na dnu. Na vrhu su obično bile tzv. ozbiljne knjige koje nisu interesovale omladinu. Nikada nisam čuo neku raspravu o vrednosti ovih ili onih pisaca, ove ili one književnosti. Sport je bio zadužen za takve razmirice. Obično se to dešavalo tokom tv prenosa fudbalskih utakmica gde smo mladji brat i ja, kao po dogovoru, bez obzira ko im je protivnik uvek navijali protiv Rusa. Otac to, iz nekog razloga, nije mogao da podnese.

Dok sam bio mali otac je o ratu retko pričao. Obično bi to bile uzgredne primedbe i konstatacije tipa: tako je moralo biti ili bilo je ili mi ili oni, boga mi smo im pokazali kako se bije… Majka je bila mnogo otvorenija. Ona je tvrdila da nikada nije učestvovala ni u jednoj bici i da se njena jedinica stalno povlačila. U partizane je otišla sa sedamnaest nepunih godina. Otišla je, prema njenoj priči, iz čiste gluposti. Jednog dana je sa još dve drugarice u gimnaziji krenula da prikuplja priloge za SKOJ premda nije imala nikakve veze sa omladinskom komunističkom organizacijom. Ona je, naravno, znala da je njena starija sestra bila “organizovana” još pre rata i da su kroz podrum njihove kuće prolazili transporti zavoja i medicinskog materijala za “naše”. Dva dana posle te avanture u gimnaziji majka je bila uhapšena. Deda ju je izvukao tako što je potegao sve moguće veze, a verovatno je nešto morao i da plati. Posle mesec dana je morala da ode u partizane jer je svima bilo jasno da će u sledećem masovnom hapšenju i uzimanju taoca svakako biti uhapšena.
Majka je imala petnaest godina kada je 27. marta 1941. godine izvršen državni udar i smenjena vlada koja je potpisala pakt sa Silama Osovine. Kao i većina mladih Sarajeva i ona je tog dana izašla na ulicu i priključila se masovnim demonstracijama. Hitler i Nemci, svakako, nisu tih godina bili mnogo popularni u Jugoslaviji. To osećanje neprijateljstva, straha i neizvesnosti nisu delili samo Srbi. Pa ipak, majka nikada nije zaboravila da ju je ubrzo posle napada Nemačke na Jugoslaviju i kapitulacije, na prvom času u gimnaziji, neka profesorka, Hrvatica, pred celim razredom otrovno zapitala: “je l i sad bolje grob nego rob?”
Za majku je boravak u partizanima bilo uzbudljivo životno iskustvo. Za oca je to bilo pitanje opstanka.

Kad sam krenuo na studije Nemci su postali deo proširene porodice. Hegel, Kant, Špengler, Markuze, Adorno, From, Vilhelm Rajh, Hana Arendt… sve su to bili pravi Nemci. Kad sam postao student Nemci više nisu bili Švabe. U kući, kod roditelja, njihov se status nije promenio. Osim toga: Helderlin i nešto kasnije Encensberger! Oni su ponovo probudili moju želju da učim nemački.

U šumi, blizu Zamka, nabasao sam na spomenik. Podigli su ga preživeli kameradi za mrtve kamerade. “Za one koji su boreći se za slobodu izgubili živote na ratištima Francuske, Rusije i Nemačke”. U potpisu: pripadnici raznih jedinica. Šuma kod Štutgarta. Spomenik podignut sredinom pedesetih. Sasvim skriven spomenik. Samo za posvećene. I vojnici Vermahta su se borili za nekakvu slobodu. Kolikogod ta sloboda danas izgledala morbidna i perverzna. Sloboda je sloboda, a život je život. Jedan je život a mnogo sloboda. Koliko običaja toliko i sloboda.
Na pritajenom spomeniku ne piše da su izginuli bili i u Jugoslaviji. Ako su i bili, možda je to ratište bilo isuviše malo, marginalno, da bi se pominjalo.
Otac mi je kasnije, mislim da sam već bio student, pričao kako su početkom rata, u zimu 1941, postavili zasedu Švabama i da su ih sve pobili. Ukupno dvadesetak mrtvih. Odmah su im poskidali uniforme, posebno čizme. – Zamisli, svi su se uneredili, a mi se ponadali da ćemo dobiti dobro, pamučno rublje, objasnio mi je otac. Tako sam saznao ulogu malih stvari i velikog straha u ratu. Ne bih, medjutim, bez obzira na strašnu jednostavnost i morbidnost priče, mogao reći da je moj otac bio nekakvo čudovište i da je za njega ubijanje drugih ljudi, pa i Švaba, predstavljalo neko posebno uživanje. Bilo je u tome, nema sumnje, i elemenata osvete – ukupno dvadeset i sedam njegovih bližih i daljih članova familije, izgubilo je živote tokom rata. Najviše ih je stradalo od ustaša ali i od pripadnika Vermahta. Tela oca i majke nikada nije pronašao jer su završili u Jasenovcu. Rodjeni brat mu je poginuo u okršaju sa Nemcima. Njega su bar sahranili. Sedmogodišnji sin njegove sestre odveden je u Gradišku i nikada se odatle nije vratio. Otac je svakako imao mnogo razloga da mrzi Nemce. Ipak je mnogo više mrzeo ustaše. Mržnja prema Nemcima nikada nije prerasla u opsesiju. Kako se rat udaljavao sve više su to bili “oni” Nemci a ne “ovi” (sadašnji). A kada su sedamdesetih neki od mladjih članova njegove rodbine krenuli “trbuhom za kruhom” u pravcu Austrije i Nemačke, nisam kod njega osetio nikakvo prebacivanje ili gnev što idu da rade za Švabe. Nemci su bili uspešni i to ih je obeležavalo. To je bio razlog za zavist, nepoverenje, ali ne i mržnju.
Kada se posle raskida sa Rusima otkrila cela jedna tragična planeta: progoni, masovna ubistva, logori, nameštena sudjenja – Nemci su nekako potisnuti u drugi plan. Solženjicin, Šalamov, Nadežda Mandeljštam… svi su oni bili istraživači koji su u naše krajeve doneli okrvavljeno retko kamenje. Singer i Primo Levi dolaze kasnije. Fascinacija zlom, pogotovo onim velikih razmera, neka vrsta takmičenja u grozotama, stalno se odvijala izmedju dve nacije: Nemaca i Rusa. Srbi su u tom takmičenju bili sasvim sitni.
U posmatranju velikih, organizovanih pokolja i nesreći, ima mnogo evropocentrizma. To je činjenica. Masovni zločini u Indoneziji, Kambodži, Ruandi, Kini… sve je to nekako marginalno, ne po broju, naravno, već mnogo više zbog veoma raširenog osećanja da su u pitanju drukčije društvene i kulturne vrednosti. Vrednost ljudskog života i njegovog dostojanstva progresivno pada kako se iz Evrope putuje na istok ili jug.

 

Srbi su, posle Nemaca i Rusa, najsvežija evropska čudovišta. Možemo im se pridružiti u nastojanju da sve objasnimo a možemo se i distancirati od svih.

 

Samo zaćutite, prestanete da čitate novine, gledate televiziju, slušate radio. S vremena na vreme se sagnete i pomilujete neku bubicu ili mrava, pozdravite sa sa maslačkom, naklonite se brezi, zavučete u hlad bukve, čekate da se pojavi kos ili senica ili da se oglasi gugutka. Ukoliko, naravno, imate svoj vrt poput Panglosa.

 

 

A ako nemate svoj vrt u posedu onda idite na obalu reke i gledajte kako prolaze brodovi. U mnogim su brodovima koji plove Dunavom danas izmešani Nemci i Rusi. Ima tu pripadnika svih nacija pa se verovatno nađe i pokoji Srbin. I svi većinom uživaju u narodnim igrama i običajima zemalja kroz koje prolaze. Hrana internacionalna, vode međunarodne, provod kolektivan, samo sećanja individualna. Baš kao i nesanica.