Sranje oko nas, ponedeljak, 18. jul

U petak, 15. jula, ostadoh bez sredstva za pisanje: laptopa. Pokvario se punjač. Odmah sam otišao u grad da kupim novi. Posle podne otkrijem da novi punjač ne radi. Radnja u kojoj sam ga kupio zatvorena. Isto tako i u subotu. A u ponedeljak (danas) čekao sam do pola jedanaest da se otvori da bih zamenio punjač za ispravan. Evo me gde pokušavam da nadonkadim propušteno. Naravno, to neće moći.

Događaji se sgusnuli: i napolju i unutra. Prvo masakr u Nici, pa onda pokušaj vojnog puča u Turskoj. Svet je načisto poludeo to svi složno zaključuju. Takođe postoji opšta saglasnost da će biti sve gore i gore. U svakom pogledu: ekonomskom, političkom, društvenom, kulturnom… moralnom. Dok sam danas u kafiću čekao da se otvori radnja da bih zamenio pokvareni punjač za ispravan, a to je trajalo duže od sata, jer se momci koji drže radnju ne drže nikakvog rasporeda ili radnog vremena, gledao sam i slušao svet oko sebe. Neki mešano bajato-mladi svet koji je očigledno uspeo u životu jer prvi dnevni obrok ima u prestižnom restoranu gde je espreso sa mlekom 180 dinara valja neizmerne gluposti i trivijalnost. Poželeo sam odjednom da imam sluške za uške da se ogradim. U subotu smo otišli u šetnju na Dunavski kej, ispod Dorćola. Prošetali se pored reke koja je dobila zdravu zelenkastoplavu boju. Duvao je vetar, ali ne jako, i sunce se povremeno pojavljivalo iza oblaka. Sednemo u kafić, pijemo kafu, gledamo vodu i veliko drvo na samoj obali. Onda čujem razgovor dvojice kelnera koji predaju smenu. Ne vidim kako izgledaju, samo čujem kako jedan objašnjava događaje u Turskoj: “Ne volim tu demokratiju, demokratija je pljačka, mnogo su bolji  konzervativci!” Na odlasku, kad plaćam, gledam u čoveka – između četrdeset i pedeset godina, bradica, perčin, džins… pomalo liči na geja.  Prepoznajem glas pristalice konzervativaca. Nešto mislim: možda bi te konzervativci malo ošišali i obrijali, možda bi se malo pozabavili tvojim seksualnim sklonostima, verom posebno. Ali ti misliš da je demokratija neka vrsta slabosti: korupcija, neodlučnost, mnogo priče… Voleo bi da se stvari preseku preko kolena. Da postoji neki ozbiljan gazda od čijeg se pogleda, ili glasa, smrzne govno u tebi. Baš kao što je bilo u tvojoj kući gde vas je otac lemao kao volove u kupusu.

 

Kad sam imao dvadesetak godina moj prvi posao, istina honorarni, bio je na pumpi kod Malog Mokrog Luga, na autoputu Niš – Beograd. Radio sam za Turistički savez Beograda kao turistički vodič, odnosno osoba koja je davala informacije o tome gde se može prenoćiti, šta obići i videti, u Beogradu. Jednog dana, kad se završila moja smena, oko šest posle podne, povezao me je kolima u centar jedan Turčin. Reč, po reč, počesmo da pričamo o svetu u kojem živimo, pa i o samim sebi. Bio je to početak sedamdesetih. Za  mene su to, politički, bila crna vremena, krenula hapšenja trockista i anarholiberala, čistke po novinama. Turčin –  levičar, živi i radi u Nemačkoj, priča mi o vojnoj diktaturi, hapšenjima i progonima. I u Nemačkoj mora da se čuva jer turska tajna služba likvidira bez pardona istaknute političke protivnike. Zapamtio sam taj razgovor, Turčin je govorio dobrim engleskim, bio je duplo stariji od mene. Mislim da je bio inženjer i da se spremao da ide u Kanadu. Pričao mi je o “Sivim vukovima”  ekstremnoj velikoturskoj organizaciji koja je dobro sarađivala sa vojnim službama. Otkrio mi je ceo jedan novi nevidljivi  svet koji postoji uporedno sa ovim vidljivim.

Dvadesetak godina kasnije sprijateljio sam se sa jednim poznatim turskim novinarom koji je proveo prilično vremena u vojnom zatvoru i kasnije u emigraciji. Preko njega sam se upoznao sa ljudima koji su bili potpuno građanskog kova, ne samo zbog svojih profesija i statusa, već kao intelektualci najplemenitijeg kova. Mahom su bili iz Istambula i Ankare. Tada sam otkrio svet koji će sa Orhanom Pamukom da postane deo jedinstvene književne i kulturne civilizacije kojoj sam otkad znam za sebe pripadao.

Kada sam, međutim, posle nekoliko godina razgovarao sa jednim ovdašnjim stručnjakom za Tursku i orijentalni svet, hvaleći svoje turske prijatelje, doživeo sam hladan tuš jer mi je stručnjak rekao: “takvi su nagori!” Nisam mogao da sanjam kako su nacionalizmi povezani i kako se lepo dopunjavaju. Za srpskog je nacionalistu mnogo prihvatljivi bio turski nacionalista i fundamentalista nego turski građanski demokrata. Stereotipe je potrebno negovati i razvijati da bi se čovek osetio važan u svojoj nacionalnoj i verskoj koži. Fuj!

Moja odbojnost prema svakoj ideji militarizacije i vladavine vojske je trajne prirode. Mada nije nerazumna. Kad vidim Egipat, pomislim: dobro je da je na vlasti vojska a ne Muslimanska braća. Nemam nikakvih simpatija prema aktuelnom turskom predsedniku. On je očigledno snažna i vešta osoba koja ume da koristi demokratiju u lične i stranačke svrhe. Čovek koji pravi predsednički dvorac sa oko 1000 soba i promoviše religiju kao osnovnu vrednost teško da može biti mnogo veliki demokrata i liberal. Sad ćemo da vidimo kako će braća autokrate: Erdogan i Putin, da se slože u kritici liberalne demokratije i pokvarenog Zapada. Kad tome dodamo ono čudo od Trampa, koji sutra može da postane predsednik Amerike, onda vidimo da je svet utonuo u prilično sranje.

U slučaju Turske ne verujem da bi vojska bila bolja od Erdogana. Osim toga, ljudi su prilično napujdani. Bio bi to pravi građanski rat.

Nemam pojma kako ćemo izaći iz sranja. Nisam rekao ni reč o onom u čemu sami živimo. To se, nekako, podrazumeva. Sve što voliš će, uostalom…

 

Foto: Dejan Anastasijević, Beograd, juli 2016.