Spasavanje od potopa, 16. april, subota

Maraton zaustavio saobraćaj. Odustao od pijace. Ići ću sutra. Pre svega zbog sira. Danas je rođendan našem Nikiti. Za prethodna tri dana izgubio je dva zuba. Jedinice, dole i gore. Bili smo prisutni kad je izgubio prvi zub. Jeo je sendvič koji smo mu spremili i on je u jednom trenutku rekao da ima nešto tvrdo u njemu. Bio je to jedam beli zubić, malecki poput bisera. On je bio veoma uzbuđen zbog tog događaja. Zavio sam zub u mali paketić od staniola i stavio mu ispod jastuka. Saša je odmah stavila jednu petstodinarku koju je on ubrzo pronašao i bio veoma ponosan, ali nije znao šta će sa parama. Nagovorio sam ga da pare vrati ispod jastuka jer će se možda još uvećati.

Sunačno. Svečano.

Preko noći sam završavao pisanje analize. Pred spavanje sam preleteo preko poruka prijatelja sa FB-a. Naletim na neki predizborni skup, u nekom srpskom selu. Snimak beskrajan. Izvrtim ga. Sve se odvija u jednoj velikoj sali, verovatno neki pokojni dom kulture. U sali nekoliko stotina ljudi. Sala dupke puna. Svi sede na stolicama. Voditelj nastupa kao zabavljač. Video kako se to radi na Grandu i drugim treš programima. Svaki čas poziva prisutne da aplauzom pozdrave nešto što je izgovorio. Skandira dok govori. Živa gestikulacija. Svi zajedno glume i uživaju. Bude raznih govornika i predstavnika iz koalicije. Na kraju se pojavi glavna zvezda skupa – predsednik opštine. On vešt, ispekao političko-glumački zanat. U jednom trenutku prozove jednog poznatog voditelja veoma popularne satirične emisije. Kaže, šaleći se, naravno: “Kesiću pederu”. U sali smeh i horsko prihvatanje refrena. Na kraju predsednik opštine kaže ono što je suštinski: ja znam da vi uvek glasate za vlast. Tako ste glasali i za one prethodne. Dali ste im devedeset odsto glasova iako ništa nisu uradili za vas. E sada očekujem da date devedeset i devet odsto glasova za sadašnju vlast koja je toliko mnogo uradila. I još će.

Devedesetih je bio jedan čuveni snimak, koji je bio emitovan  na Utisku nedelje, gde neki seljaci odgovaraju Vuku Draškoviću na njegov poziv da glasaju za njega: glasaćemo mi za tebe kad budeš vlast. I tu je priči kraj.

A ipak i u Srbiji se, s vremena na vreme, silazi sa vlasti. Samo kako. Sve je ovo jedan bezmerni čemer i jad.

Dobio sam preko FB-a pismo da se pridružim proglasu jedne stranke. Pročitam proglas i većina stvari mi se dopada. Pogledam ko je već potpisao i vidim imena ljudi koje veoma cenim i poštujem. Ali da potpišem ne mogu. To i odgovorim. Čak nije bitno ni da li će ta stranka preći cenzus, mada sumnjam da hoće, već je reč o tome da moram da ostanem potpuno izvan direktnih političkih opredeljenja iz prilično banalnog razloga. Ne smem da ugrozim poslove, a time i egzistenciju ljudi koji rade u firmi čiji sam  jedan od osnivača. Ovde je nemoguće to razdvojiti. Svako čiji posao zavisi od saradnje sa državom, i državnim firmama, svestan je ove činjenice. Ovde je osećanje slobode ili čista iluzija ili posledica potpune ekonomske sigurnosti i nezavisnosti. Vi, naravno, možete da glasate kako želite, iza paravana, sa nadom da vaš glas neće biti predmet manipulacija ili krađa, ali da se javno ačite pozivajući da se glasa, ili ne glasa, za ovu ili onu stranku, to je prilično nezamislivo osim ako nemate takvu potporu i sigurnost da vam je sve svejedno šta će na kraju ispasti. Naravno, možete i da se opredelite za vlast i napravite neki koristan dil. Ali to je već odluka koja je u domenu ličnog karaktera.

 

Da sam sam, potpuno sam na svetu, popeo bih se na vrh Albanije i rekao sve šta mislim o Ovome Ovde. Da li bi mi, međutim, tako usamljenom uopšte bilo stalo da nekome nešto  kažem?  Čisto sumnjam.

 

Sinoć dok smo se šetali Bulevarom, pored izloga jedne lepe prodavnice bicikla, Saša se setila kako smo pre šest, sedam godina mogli bez problema da kupimo bicikl našem najstarijem unuku. To je istina bio najjeftiniji dečiji bicikl. Ali danas tako nešto ne bismo mogli ni u ludilu da izvedemo. Povremeno se zabrinem za svoj laptop, koji sam dobio na poklon od Zorana, koji je prilično izudaran. Ako jednom crkne kako ću novi da nabavim?

 

Živimo skučeno i dosta zabrinuto,  bespomoćno. Da nema dece i rođendana možda bih zaboravio da uopšte živim. Ono malo prijatelja sa kojima se i dalje družim, ili dopisujem, predstavljaju poslednje spone ne samo za bivšim životima nego i sa nadom da  nešto možemo spasiti od potopa. Prijatelji koji su na drugim kontinentima kao da žive u vremenskim zonama udaljenim dvadeset i više godina. Više ne znam ko je otišao napred a ko se vratio nazad.

 

Nadam se da nikada neću početi da govorim o Ovome Ovde kao o nečemu što je došlo samo od sebe. Ovo Ovde su ljudi i sistem. Kojeg su takođe napravili ljudi.