Sloboda od straha / dnevnik iz devedesetih, 30. decembar, sreda

 

Uspomene na knjige, filmove i muziku imaju poseban ritam. Ritam pojavljivanja. Nekada prođu godine a da se ne setim neke knjige, filma ili muzike, a onda oni iskoče ispred mene, tačnije počnu da zveče u meni. Desi se da knjigu istovremeno ugledam ili joj dodirnem korice, kao i da je neko pomene, a ona izleti sa svim raznobojnim konfetama i oblicima.
O Vinetuu kako ga se seća Mira Oklobdžija u rubrici Sećanja i ja sam često razmišljao. Kao dete sam volio sve knjige Karla Maja. Prvo je to bio Vinetu i Old Šeterhend, a posle njega Kara ben Nemzi koji je putovao po pustinji i kroz divlji Kurdistan. Kako bi samo on izašao na kraj sa Islamskom državom? U to smo vreme verovali da ćemo pobediti strah lakše od kozlića na fiskulturi.

 

O kako bi nam sada pomogla neka čarobna guska od čijih zlatnih pera možemo da učinimo naše živote smirenim, blažim i izvesnijim. Ali da je na počupamo, naravno. Sliku, nazvanu “Odlikovan”, napravio sam devedesetih. Imala je nekakav zaštitnički zadatak. Možda pomogne ponovo.

 

Dve stvari, aktuelne:
– Rasprava o veronauci u školama, SPC tvrdi: 95% ljudi je religiozno, podaci na osnovu poslednje popisa. Istovremeno, prema rezultatima tog istog popisa, koji se korist ikao crkveni argument, svega 5% popisanih redovno ide u crkvu. O čemu je ovde reč? O tome kako je laža, odnosno neznanje, postalo sistem na kojem sve počiva. Ili ljudi lažu da su religiozni, ili ne znaju šta to znači. Crkva vrlo dobro zna o čemu je reč: o pretvaranju i licemerju u skladu sa novoustanovljenim vrednostima. Ovo je laž koja pomaže i jednim i drugim. Jedni potvrđuju svoj društveni status, drugi uvećavaju svoju moć i bogatstvo. Bljak!
– Ukinuta zabrana prodaje alkohola posle 22 časa. Potpuni populizam. Beskrajno laganje i foliranje. Promocija Beograda kao turističkog centra ovog dela sveta. Jeftin provod uz piće, ždranje i kurve. A može i da se prangija. I to su, ne samo dozvolili već toplo preporučili. U Beogradu se puca nemilice. Crkva o tome mudro ćuti.

 

Bilo bi dobro, uoči Nove godine, poželeti nešto posebno.
Imao bih mnogo toga, pre svega za najbliže i prijatelje. Taj talas pozitivnog osećanja lako se proširi i dalje. Ukoliko si miran i siguran u onome što radiš.

 

Noćas sam sanjao nešto uznemirujuće. Saša i ja smo otišli u susedno dvorište, gde redovno hranimo ulične mačke. Poneo sam plastičnu kesu u kojoj su bili mačji keksi i još nešto. Onda sam otkrio da neka stara komšinica nema šta da obuje. Stavio sam u kesu bele ženske sandale u nameri da joj poklonim. Onda sam kesu, u magnovenju, spustio pored klupe i otrčao nešto da uradi. Kad sam se vratio, u dvorišitu je bilo dosta ljudi. Kesa je bila na mestu na kojem sam je ostavio. Nedostajale su sandale. Užasno sam se razbesneo i počeo da vičem: ko je ukrao sandale? Niko nije smeo da me pogleda u oči. Kao da su svi u tome učestvovali. Onda sam se probudio, besan kao ris. Sledećeg trenutka sam pokušavao da se setim koja je treća stvar bila u kesi. Da li su i to ukrali? E to me je već učinilo očajnim. Kakva stoka od ljudi! I kako sam postao zaboravan.

 

Ako bi nešto trebalo poželeti za zemlju, i ljude sa kojim živim, onda bi to, pored zdravlja i novca, svakako bila sloboda od straha. Ubeđen sam da bi to pomoglo i kod zdravlja i kod bogaćenja. Život ispunjen strepnjom i nesigurnošću nije normalan život. O tome sam pisao devedesetih, ali u jednom sasvim drugom kontekstu. Tada je postojalo snažno osećanje solidarnosti i vere da se sile nepravde, laži i nasilja mogu slomiti zajedničkim naporom. Ako uspostavimo društvo u kojem će sloboda od straha biti nešto sveprisutno, poput vazduha koji udišemo, onda će nestati i apatija i osećanje nemoći. I ponovo će se probuditi nada.

Evo mojih pesama iz devedesetih, odnosno kraja devedesetih.  Tada su pesme bile neka vrsta dnevnika.

 

 

 

                            Dnevnik devedesetih

 

DVA TIPA

 

Jedan pizdi unutra
drugoga svi čuju
Prvoga streljaju zbog pogleda
drugoga išamaraju zbog prgavog jezika
Posle obojica saradjuju
svaki u svojoj oblasti

x x x

Sačuvao bih živu glavu
ako bi takva bila čemu
Ne bih stavljao ime na listu
ako lista nije dovoljno dugačka
Sanjao bih o budućnosti
kada bih znao da je to neće pokvariti
Molio bih se svakog dana
kada bih znao da molitva neće stići gde treba
Nadam se spasenju
bez nade da je spasenje meni namenjeno

x x x
Gledao bih svoja posla kad bih ga imao
Ovako
trudim se da sve prespavam
Kad se jednom probudim sve će biti na svom mestu
Staviću tamne naočare i sklopiti oči
tako da niko ne sazna šta sam preživeo

 
HODANJE PO VODI

Cipele mogu da propuštaju
samo da je telo uspravno i čvrsto
Neka su čarape i mokre
samo da je pogled uperen ka horizontu
Nos iznad vode može biti sasvim dovoljan
za čudo preživljavanja
Ostalo će uraditi priča

 

DOBIO SAM PO PIČCI

Pretpostavljam da znam šta se dogodilo
Vrlo verovatno moguće izvesno
statistički izraženo nekih 98%
Nema razloga za femkanje
I Filomena može da završi u čorbici
ako meni pravi preki sud
niko nema pravo na izmotavanje
Dao bih vam jedan savet
na vreme se spremite za najgore
ne zbog toga što najgore sigurno dolazi
već zato što tako može da se odloži

 
A TI PO GLAVI

Nije da ništa ne osećam
mada
ništa me ne boli
Saučestvujem svakako
Nema razloga da se osećaš poniženo

Veruj mi
dići ću glas do neba kada to bude moguće
Za sada pokušavam da zapamtim
krvave sitne oči debeo vrat visina oko 1,85 govor južnjački
civil u trenerci
Ovo je poniženje za celi ljudski rod
Niski udarac u evoluciju morala
Zapamtiću
mada
teško da ću o tome moći tako da posvedočim
Trajaće ovo

 
NIKO MI NIJE NIŠTA UČINIO

Strepnja je odličan saradnik
Prebacuje se sa jedne na drugu stranu
poput fantomskog bola
Taman se na nešto navikneš
a ona te iznenadi
Tako prolaze dani privikavanja
kroz igru iščekivanja i naknadnih olakšanja
Strepnja te uvek dobro počasti
Nikada ono od čega strepiš ne može da se meri sa stvarnošću

 

DVE BABE

Susret na sredini Palmotićeve
dve babe građanke
Znaš li šta sam nabavila
cigarete ulje šećer
Nadmoćni osmeh pod razlistalim krošnjama kestena
Deo nevidljivog aviona, kaže krupnija baba
Draž novovekvnih moštiju

 

ALIKAKOTOMOŽE

neverovatno ali istinito
dobili ulja šećera i parafinskih sveća dovoljno za sve gradjane
nema razloga za paniku
ovo nipošto nije poslednje
strah se širim telom u obliku gladi hladnoće i mraka
ništa se ne može uporediti sa unutrašnjim zadatkom
da se preživi
sve ostalo su prazne priče
koje se pričaju punim ustima
Suština rata je u prevari
drevne istine se pokazuju praktične
Kad godinama živiš u prevari to znači da si se skoz dobro pripremio
Ništa te više ne može iznenaditi
Otkud onda toliko čudjenja i psovki: zašto baš mene
Valjda su pripreme bile temeljne

jadan je onaj ko svoj jad ne može da pokvari
Uvek nešto ostane
ogrizak, zgužvana autobuska karta, parče sapuna
u najboljem slučaju, izuzetnom po svojoj dokumentarnosti, ostane i fotografija
Ispod ruševina, šuta, probranog krša i smeća, izmigolji se neki podatak
kao preživeli dečak posle masovnog streljanja koji danima ne može da izusti reč
ni ovi ostaci ostataka dugo ne mogu da nadju pravi izraz
Svedoci nose svoja svedočanstva kao kužni guke ispod pazuha
Iza spaljenih ostane krematorijum
iza nestalih mnoštvo priča
iza trauma koje se ponavljaju
iza noćnih mora iza šapata i urlika
dokumenti zverstava i patnje nemaju samo snagu dokaza
jer iza svakog dokaza mora stajati sila da koja će da uveri da nevinost imala smisla
Ono što opominje to je nestajanje bez traga
Neopipljivi, nematerijalni prah svakodnevice
Ono što je doživljeno tiho kao iskrivljenost horizonta
Ali zar takav nije ceo naš život

Ko može da mu pronadje smisao osim vernika
Mržnja je kuga koja sve usisava

Shvati to kao igru u kojoj učestvuješ bez obzira gde si
Ne bih o tome govorio tako sigurno da ne znam kako
će se igra završti
U medjuvremenu su tumači pravila pobijeni
Sada je mnogo lakše ući u suštinu
Pobeda je na dohvat ruke

pobedili smo!
zašto se niko ne raduje
gde su lovorike
trijumfalne kapije
povorke zarobljenika
gde su odlikovani
nema čak ni suđenja poraženim generalima
monstruoznim ubicama i ratnim profiterima
red za ulje i šećer se odužio
niko više ne pokušava da objasni kako je sve privremeno i kako svega ima dovoljno
gde je taj ponos, razdraganost, frivolnost pobednika
gde su mape i zastave, mitinzi, cveće, dočeci
gde su nacionalni oci i dežurni pesnici da objasne šta se u stvari desilo
gde je molitva za nastradale
ovo je neka čudna pobeda
pobeda kakva se zaslužila