Slike za poneti i slike za čuvati, 18. jun, subota

Sa Reljom i Borkom na ručku u Klubu. U bašti toplo ali rashlađeno. Primećujem da ovde idem na klopu samo kao nečiji gost. Nije da mi je sve jedno, ali i ne patim. Samo primećujem. Sabiramo utiske o raznim stvarima. Najviše o zajedničkim prijateljima, slikarima i umetnicima. Za susednim stolom sedi bivši predsednik Republike. Dobro je da nije sam. Ipak mu neko pravi društvo. Pričamo o dugačim stolovima koji mogu da prime i okupe mnogo ljudi. Prva priča u mojoj knjizi zove se “Astal”. Reljin život u Americi kao život na selu. Neko mnogo bogato selo. Otuđenje više nije prava reč. Većina ne zna šta je u pitanju.

Ja sam Reljine slike voleo oduvek. Ne samo zbog toga što se na njima nešto događalo nego i zato što sam mislio da znam na šta misli dok ih slika. Ja domaćin i on stranac, podjednako smo začuđeni onim što se oko nas dešava. Želeli bismo da još ponešto uradimo. U bašti nema muzike. Čudno. Tako to biva sa bivšim kultnim mestima. Opet će pasti kiša. Maline zrele, krupne.

Evo teksta koji sam izgovorio na otvaranju njegove izložbe u Galeriji Haos, 14. juna.

Slike za poneti i slike za čuvati

Ne znam šta je to zen! To je, priznaćete, tako zen! O slikarstvu znam toliko koliko sam video i uspeo da upijem. Mogao bih reći da sam ja, u stvari, neka vrsta Sunđer Boba koji ume da crta. Jednom rečju, potpuno sam opremljen da sudim o ovoj izložbi.

Moje poznanstvo sa Reljom prethodi katastrofi. Moja ćerka Gorana učila je harfu kod Viktorije, dok sam ja sa Reljom vodio duge diskusije o fudbalu i slikarstvu. Za katastrofu se nisamo posebno pripremali. Bili smo nekako ubeđeni da su se sve već odigrale  pre naših rođenja.

Pokušavam da pronađem vezu između naših sudbina, umetnosti i smisla života. Zen bi to rešio jednim pogledom na pepeo na cigareti koja je ostavljena u pepeljari da zgasne. Pušenje je, međutim, proterano iz javnog, zatvorenog prostora. Onda se u magnovenju setim knjige Filipa Dika: “Čovek u visokom dvorcu”. Roman se odigrava u Americi, na zapadnoj obali. Sile Osovine su pobedile u Drugom svetskom ratu jer su Nemci prvi naprvili atomsku bombu. Amerika je podeljena na dva dela: istočni nemački i zapadni japanski. Između njih je neka vrsta neutralne teritorije. Izgleda da su oni koji su pod japanskom vlašću bolje prošli od onih koji su pod nemačkom. No, okupacija je okupacija: okupator bije i otima. Zen i gatanje uz pomoć Knjige promena deo su nove američke kulture, govorim o Kaliforniji, naravno. U isto vreme postoji i nekakav romanopisac, čovek u visokom dvorcu, koji piše knjige u kojima je istorija imala potpuno suprotan smer: Amerikanci su prvi napravili atomsku bombu.

Istorija je, nema sumnje, u rukama umetnosti prilično savitljiva i rastegljiva. Možda će neko, jednom, i oko naše katastrofe da isplete priču sa sasvim drukčijim krajem. Pitam se: šta biste pred svaku od katastrofa poneli sa sobom u drugi život. Obavezno porodične fotografije i četkicu za zube. I šta još?

Neku knjigu, lutkicu iz detinjstva, sliku? Morali bismo napraviti plan šta je za poneti, a šta je za čuvati. Posebno kad je reč o slikama.

Imam utisak da je Relja Penezić ne samo uživao dok je stvarao svoje slike nego i zamišljao da će ih njihovi budući vlasnici nositi sa sobom kao amajlije koje će ih čuvati da u budućim katastrofama ne zaborave ne samo svoje prethodne živote nego i prethodne prijatelje.

Kolikogod uživali u materijalu – u dodiru i tragu boje na papiru – što je suština ne samo zena nego i samog slikarstva – toliko nam i suočavanje sa temom: okeana i čoveka ispred njega, doliva energiju u času kad nam se čini da je sa katastrofom potpuno izgubljena. Energija dobrote, baš kao i energija veštine, održavaju ovaj svet da se ne raspadne.

Mogu sada da zamislim da se ove slike izmešaju i razlete na razne strane sveta i da svaka od njih ponese deo uspomena i sećanja na okeane i predele koje nikada nećemo videti. Čuvajući te slike čuvamo i sve ono što smo naizgled preko noći izgubili. Kupamo se u novom životu. Možda je to neki novi oblik vaskrsenja.