Skakavac pored bazena, 11. jul, ponedeljak

– Ne treba ti nikakva sociologija da bi video šta se oko tebe dešava. Kao da čujem jednog svog profesora. Evo nas ponovo u Beloj Crkvi. Prvi put smo ovde bili pre petnaestak godina. Još je radio hotel. Bio je u poluraspadnutom stanju. Stari hotel koji je očigledno video mnogo bolja vremena. Kao i sama Bela Crkva. Hotel je bio vezan za železnicu i blizinu granice sa Rumunijom. Bela Crkva je pre Drugog svetskog rata bilo sresko mesto. Važnije od Vršca. Stanovništvo mešano: Srbi, Nemci, Česi, Rumuni, Rusi, Madžari… Čeha je bilo toliko da je postojao Češki kulturni dom, u Beloj Crkvi je bio i prvi Arhiv u Vojvodini. Ima više crkava: pravoslavna, rumunska, katolička, ruska. U Belu Crkvu su došle i izbeglice “beli” Rusi, ruski kadeti, bežeći od “crvenih”. Onda su posle rata proterani Nemci jer su za vreme rata bili folksdojčeri, odnosno svi odrasli Nemci su bili mobilisani, kako se to  u ratu već radi. Daleko od toga da mislim da su svi Nemci bili nacisti i da su “zaslužili” da budu proterani, a mnogi i pobijeni bez prave istrage i suda, ali s druge strane, mogu da razumem razmere kolektivne nesreće i potrebe za prekim rešenjima i osvetom. Da su razum i umerenost vladali ovim krajevima sasvim bi drukčije izgledao ceo naš život. Onda je došla 48. pa su zbog nje sigurno platili neki Rusi i Česi, kao i Srbi, uostalom. Danas o Česima svedoči zgrada Češkog kulturnog doma i poslastičarnica sa češkim sladoledom. O Nemcima svedoči groblje i književnost. Čuje se povremeno rumunski. Ima nekoliko kineskih radnji. Jezik je u dijalektu koji nije vojvođanski. Ne mogu da ga “smestim”.

Već godinama ništa ne radi osim državne službe. Hotel u kojem smo odsedali nekoliko godina prvatizovan je, dobio je ima “Royal”, baš kao i onaj beogradski, pošto je isti vlasnik. I posle par godina rada jednostavno je zatvoren. Pretpostavljam da se nije isplatio. Eno ga zatvorenog kako i dalje stoji pored teniskih terena. Stoji i na internetu, to je izgleda sudbina srpske privatizacije, uostalom.

Kad smo prvi put bili u Beloj Crkvi bila je gužva i postojala je određena energija koja je bila pokrenuta promenama od 5. oktobra 2000-te. Bilo je mnogo trudinih mladih žena, mnogo male dece, mnogo motora, tetoviranih tela… Onda je to polako počinjalo da presušuje i da gasne. Ostadoše matora tetovirana tela, turbo muzika, sve praznije ulice, gastarbajteri koji šenluče… Sumrak.  Jezera i priroda su još uvek lepi. Dok se ne zagade i zatruju nemarom i glupošću.

U jednom trenutku ugledam Tomu Nikolića kako otvara novi spomenik Nikoli Tesli kod Hrama. Spomenik izgleda odvratno. Kao da je s početka 19. veka. Stariji od samog Tesle. Ima tu svakojakih problema. To što je presečen na dupetu, na primer. Taj povratak u prošlost, što je neprekidni refren svih političkih projekta u savremenoj Srbiji, ne samo da je nemoguć nego je direktna negacija i suprotstavljanje svakom projektu modernizacije. Celo srpsko društvo kao da se našlo na velikoj santi leda. Što više tapkaju nogama to je led uglačaniji. Kližu se prema moru. A tek što se santa ljulja! Onda ide Tomin govor u kojem se kaže da Teslu prisvaja jedna novoosnovana država. Ne pomene joj ime. Ali svi znamo da misli na Hrvatsku. I šta sad? Napravi paradu pa kaže da Tesla pripada celom čovečanstvu. Može, onda, i Hrvatima. Šta bi sa onom čuvenom Teslinom izjavom da se ponosi svojim srpskim rodom i Hrvatskom domovinom?  Sve je totalno idiotski. Koje veze imaju svi oni sa Teslom, naukom, vizionarstvom, čovečanstvom? A tek skulptura! Transfer blama!

 

Danas je pored bazena sleteo veliki skakavac. Delovao je kao čudo. Ne toliko za decu koliko za odrasle (oko tridesetak godina). Jedna je mlada žena molila da ga uklonim sa sušača za veš. Nije smela od skakavca da uzme peškir.

Pomislio sam: koji te je vetar doterao dovde? Ideš li dalje? Ili ćeš ovde skončati? Da li si ostavio potomstvo? Šta će biti sa njim? Možemo li uopšte da živimo jedni pored drugih? Koliko će sve ovo trajati?

Nisu naše godine pojeli skakavci već isključivo ljudi!

Žao mi usamljenog skakavca kao usamljenog nepoznatog čoveka. Ni sa jednim se ne upoznah, sam sam prepoznao nešto što mi se učinilo kao tuga i gubitak. Možda sam totalno pogrešio. Možda je sve potpuno drukčije.  Jedino!