Singapure, Singapure… 3. decembar, subota
Pisao sam prijatelju, Caru Tropskom, koji već duže od četvrt veka živi u Singapuru, povodom priznavanja Kosova od strane grada-države mu. Napisao sam i posebni psemu “Pretnja Singapuru”, sa zahtevom da se pesme prevede na jezike naroda i narodnosti Singapura i obelodani u svim najvećim medijima. Car mi je, uz izvinjenje da on ne može ništa da uradi da se stvari isprave, jer je tekst pesme, u svome epskom kodu, neprevodiv, ispričao par stvari oko odnosa Srbija – Singapur.
Na primer, da je Srbija jedina evropska zemlja koja nema nikakavo diplomatsko predstavništvo u Singapuru. Srbija, u stvari, nema nikakve bilateralne odnose sa Singapurom. Najbliža srpska amabasada nalazi se u Džakarti. Indenezija nije priznala Kosovo, a ima i oko 200 miliona stanovnika. Sad mi je tak postalo jasno zašto se Toma Nikolić onoliko dugo baškario u Indoneziji. Mada, sećam se da je Vučić jednom bio u Singapuru da istraži iskustvo ove moćne bankarsko-tehnološke državice kako bi ga što uspešnije preneo u Srbiju. Abu Dabi i Singapur imaju mnogo toga da nam ponude. U to ne sumnjam.
Zlosrećno priznanje Kosova od strane Singapura zateklo me je u najgorem trenutku. Upravo sam bio u krečenju. Dok sam podizao jedan radijator nešto je u mojoj kični učinilo: kvrc, a snažan bol je prostrujao celim telom. Ukočih se, al ne potpuno. Tek toliko da mogu da koračam i mrdam rukama. Svako sedanje, a posebno ustajanje izaziva priličnu patnju. – Još mi je samo to trebalo, spontano uzviknuh kad sam pročitao vest o priznanju.
Kad čoveka nešto boli, primetio sam, događaji iz spoljnog sveta deluju mnogo snažnije, da ne kažem razornije. Kosovo je u tom bolu onaj kamičak koji je sve povezao. Još nisam bio kod lekara. Bojim se da će mi on reći: manite se Kosova, morate na terapiju. A terapija košta. Najmanje 200 eurića. Čuo sam za neke čarobne obloge u obliku odštampanih stranica čuvenih kosovskih svetinja, ali to ostavljam kao poslednje sredstvo odbrane. Osim toga, strano mi je cepanje knjiga. Med, kantarion, rakija, ubod pčele, magneti, mobilni telefoni, zagrevanje, hlađenje, masiranje, mirovanje, akupresura, bioenergija… mnogo toga je još neisprobano.
U celoj ovoj agoniji, moram sada iskreno da priznam, najviše mi je pomoglo pisanje pesme. Dok sam to radio, bol kao da je rukom bio odnesen.
Ako bih sada počeo da pišem preteće pesme za sve zemlje što priznadoše Kosovo, a već ih je preko stotinu, možda bi to moglo i da me izleči. Možda bi i samo Kosovo, posle toga, odustalo od svoje izmišljene nezavisnosti i vratilo se u krilo Sebije majke.
Uh, o tome baš i nisam razmišljao. Šta bismo tek onda radili. Ipak ću odustatić jedna pesma za primer je sasvim dovljna.
Pretnja Singapuru
Singapure, Singapure, suva travko međ vihorom,
Šta te nagna, koja sila, da prihvatiš laži čiste:
Da je burek što tepsija!
Singapure, Singapure, nemaš sebe, nemaš Nemce,
Nemaš sumnju, nemaš pevce, već zapovest iz daleka.
Pokornost je tvoja fleka!
Da Kosovo bude zemlja to si jado izglasao.
Singapure, Singapure, na tvom mestu, međ hridima,
Ko će spasti tvoje seme kad navale iz Džakarte, Malezije, Kine silne,
Kad te skole teški jadi: siromaštvo, splin, cunami,
Srbina ćeš opet zvati da te spasi i izbavi.
Singapure, Singapure, rasprodo si čast i vence,
Osetićeš šta je pravda ko svetac prstence!