Sedam godina golicanja, 8. avgust 2017, utorak

Razmišljam o kaznama. Toliko toga je napisano ne samo o suštini i smislu kazne nego i o stilovima, tehnikama i trendovima. I to kroz vekove. Kažnjavati se može  individualno, pogotovo kad je reč o porodici, ali i kolektivno – uz pomoć države, nacije, stranke… Može se kažnjavati na rasnoj, verskoj, nacionalnoj i naravno na političkoj osnovi. Ljudi su se, generalno,  daleko više bavili kaznama nego savešću. I kajanje nekako ide iz kazne. Tako bi, valjda trebalo.  To sa kajanjem nekako ne izgleda da je  izvorna moralna potreba koja deluje ne samo u kori velikog mozga nego i na ćelijskom nivou. Neki mikrobiolozi smatraju da ćelijske membrane sprečavaju ćelije da one osete moralni nadražaj. Bez nadražaja, naime, nema ničega. Ništa se samo od sebe nije stvorilo. Kajati se mogu i oni koji kažnjavaju i oni koji su kažnjeni. Zavisi šta je u pitanju. I kako sve to – kažnjavanje, žrtve, počinioci i razlozi – izgledaju posle protoka određenog vremena. Najjednostavnije je kada pobednici kažnjavaju one koje su pobedili zbog zločina koje su pobeđeni počinili. Neki misle da je to cinično, u smislu moralne pouke, da pobednici pišu istoriju, ali ja mislim da postoje događaji, da ne kažem pojave, kao što je nacizam i holokaust, gde ne vidim neki prostor za pisanje drukčije, alternativne istorije u kojoj će se nacističko zlo predstaviti kao spontana, i opravdana, reakcija na neka prethodna zla i nepravde. Priča o kazni i kažnjavanju može, naravno, da posluži da se zlo i ono najgore što je uredio čovek u moderno doba, relativizuje i učini predmetom opšte rasprave i preispitivanja: da li je to baš tako bilo.

 

Otkad je kazne, uostalom, otad je i razmišljanja kako da se: ili kazna izbegne, ili da se predstavi kao nepravedni, ničim izazvani, osvetnički čin. U tome je moja domovina posebno vešta i domišljata.

Još kao male učili su nas kakve sve kazne postoje i kako se čovek uz pomoć kazne izdvaja od životinje. (I životinje su, međutim, često kažnjavali uz objašnjenje da je to, u stvari, učenje.)

Ja sam Makarenka, i njegovu “Pedagošku poemu”, pročitao sa nekih petnaestak godina i zamalo da me pedagogija obrlati i odvuče na teške životne stranputice. Jedva sam se izvukao, najviše zahvaljujući  fantaziji o medicini i njenoj ulozi u poboljšanje ne samo ljudskog društva nego i ljudskog karaktera.

Nema kazne koja se ne može podneti osim smrtne. Tako su nas takođe učili. Biti kažnjen i istrpeti kaznu bez roptanja to je moglo da se predstavi kao neka vrsta trijumfa karaktera.  Pa ipak, neke se kazne lakše, a neke teže podnose. Sve zavisi od prirode čovekove. Kao  i istorijskih okolnosti. Neke su kazne neobjašnjive, a druge opet vrlo razumljive, nekako spontane. Postoje refleksne kazne baš kao što postoji refleks stida. To je ono kad neko nekome zavrljači šamarčinu bez mnogo razmišljanja, kao jednostavni odgovor na iznenadni nadražaj. (Takva je ženska šamarčina kad je neki psihopata iz čista mira uhvati za sisu ili dupe, ili  šamarčina džeparošu koji ti je zavukao ruku u džep.) Ovde je možda reč o aktu samoodbrane koji ima kazneni oblik. Kazne i odbrane, naravno, nisu samo fizičke. Mnogo češće su one verbalne prirode. Tako se često odgovara na postupke,  izjave ili govore drugih ljudi, sasvim interno, u četiri zida, ili demonstrativno u punoj svečanoj sali.. Iako vrlo dobro znaš da tvoj komentar  predsednikovog govora nikada neće stići do njega, i to je, nema sumnje, neka vrsta kaznenog ponašanja prema osobi udaljenoj i nedostižnoj, ali mrskoj do bola. U stvari, to bi se moglo razumeti i kao neka vrsta samokažnjavanja, očajnički odraz nemoći koji se nikada neće pretvoriti u otvorenu pobunu.

U kažnjavanju, međutim, kao da se stiglo do kraja. Ili te roknu ili te zatvore na desetinu godina. Kinezi rokaju bez milosti po sistemu “ionako nas je mnogo”, rokaju se i u Meksiku, Brazilu, o Siriji, Iraku i bivšem vavilonskom carstvu da i ne pričam. Rokaju se kriminalci, ali roka i država, nema sumnje, prilično sistematski. U Severnoj Koreji se roka iz čistog ćefa, u Somaliji po navici, u Rusiji iz navike, u Srbiji porodično, u Japanu ritualno. Nije ni svako ubistvo kazna. Šta je sa eutanazijom? (Vidiš koliko je svet složen i zajeban!)

Moramo da smislimo nešto sasvim novo. Nešto što će sasvim promeniti odnos prema kazni. Kazna mora biti podjednako užasna, apsurdna i humana. Sve u isto vreme. Slika kazne koja vas neće progoniti skoro podjednako kao i slika zločina. Slika koja mora istovremeno  da izazove gnušanje i radost zbog načina na koji kazna deluje.

Kako, naime, deluje odsečena glava koja se kotrlja sa panja ili giljotine među noge naroda? Potpuno nestvarno. To je, u stvari, lutka kojoj je neko otkinuo glavu. Lutka je odavno mrtva. A onda more krvi. I narod koji kliče. Sve je to jedno veliko isprazno pozorište. (Odskora u Srbiji je veoma popularan jedan tip koji propoveda povratak na Dušanov zakon, kao i Carstvo, uz mantru: pod mač, sve pod mač!)

Zašto, međutim, kaznu i kažnjavanje ne bismo pretvorili  u pravo pozorište?

Onaj ko bi bio kažnjen na taj način nikada ne bi mogao dobiti ni mrvicu sažaljenja ili razumevanja. Izvršioci kazne nikada ne bi osetili nikakvo kajanje. Kazna bi bila precizno usmerene. Ne bi mogla da se deli!

I šta bi to moglo biti?

Samo jedno: golicanje!

 

 

To bi svakako bila ozbiljna kazna.

Jer, ona se ne bi primenjivala kao nešto što je samo stvar države i njegovog kaznenog sistema. Mogla bi da se sprovoditi i u celom društvu.

Ko bi je sprovodio? Porodica, ili na smenu cela ulica? U početku bi, verovatno, bilo smešno. Posle izvesnog vremena prilično strašno. I stari su Kinezi umeli opasno da muče uz pomoć perca. Od takvog golicanja ili sve priznaš ili poludiš. Kinezi su umeli da kombinuju: malo golicanja, malo testerisanja. Drevni narod razvio ozbiljne metode mučenja i kažnjavanja.  Golicanje može biti efikasan način mučenja, jedini oblik mučenja koji se ne može primeniti na samom sebi. Niko se samoglicanjem nije uspeo nasmejati, a još manje ubiti!

Znači, umesto šljage ili kaiša, starinskih metoda kažnjavanja, umesto drobljenja, zvocanja i pizdenja, kažnjenik se polegne na krevet i golica desetak minuta. Ima smehom da se istera svaka drskost i bezobrazluk.

Razmišljam koga bi sada mogli da osudimo na mnogo duže golicanje. Kazna za odavno učinjeno. Ne vidim u čemu je problem da li je odavno ili nedavno učinjeno. Čak i kad poslednja žrtva umre postoji zakon koji ne dozvoljava da kazna zastari. Tako je sa ratnim zločinima  iz Drugog svetskog rata. Ovde ono što je učinjeno nije tako udaljeno. Četvrt veka i malo jače!

U stvari, ne mogu da zamislim bolju kaznu za ono što je Ovde napravljeno od kazne dugogodišnjeg golicanja. Pretpostavljam da se za tu priliku može napraviti posebna mašina koja bi obavljala ceo proces golicanja: temeljno, neutralno i dosledno. Osim toga, zašto bi se neko bavio tako intimnim i teškim radom kao što je kažnjavanje zlikovaca. Zašto bismo nekoga time opterećivali? Kad postoje mašine za branje malina kao da je teško da se napravi mašina za golicanje.

Zamislite sada situaciju! Nekih  dvadesetak centralnih figura i par stotina privrženih operativaca izvedu se pred neku vrstu karnevalskog suda, gde bi i sudije, tužioci i branioci bili pod veselim maskama? U sudnici bi se svaki čas pevalo, podvriskivalo, dobacivalo,  bacale petarde, zviždalo, podrigivalo, prdelo, jednom rečju navijalo. Podjednako bi se navijalo za optužene kao i za tužioce, svedoke, odbranu i časni sud. U stvari, taj bi sud bio Veseli, a ne Časni sud. Glavni sudija bi svaki čas nalio čašu vode, otpio gutljaj a ostatkom prskao optužene i publiku. Koji provod!

Kad tužilac krene da kiti kako je optuženi svesno planirao masovna ubistva, proglašenje nezavisnosti, progone i otimačinu, a sve u cilju učvršćenja svoje vlasti i u ličnu korist, a masa počne da se dere: oderite ga, oderite ga! A protvnici pokazuju magareće uši i viču popušite nam ga!

Naravno, to ne bi nimlo doprinosilo podizanju časti i dostojanstva ovog suda.

Presude su, uostalom, mnogo važnije od samog  suda. One su nosioci pravednosti i dostojanstva.  Pa kad rebnu okrivljene na po petanest ili daadeset godina strogog golicanja, a svedoke zbog neodazivanja i nepoštovanja suda na javno golicanje sledeća tri meseca, e onda bi se druga pesma pevala.

Zamislite samo Mladića i Karadžića osuđene na po dvadeset godina golicanja! Ili Janeza Janšu na pet godina. Tuđman i Sloba bi, recimo,  dobili po petnaest godina golicanja, uz oduzimanja prava da sledećih dvadeset godina ikoga javno mogu da zasmejavaju. Izetbegović deset godina, Tači petnaest, Arkan dvadeset, kao i Haradinaj,  uostalom. To što su neki od okrivljenih mrtvi ne bi smelo da zaustavi ovaj sud. Umesto pokojnih zlikovaca bili bi golicani njihovi najbliži: žene, deca, braća i sestre, svi oni kojima je ostalo u nasledstvo njihovo imanje, bankovni računu, penzije. Dovoljno je pola godine golicanja da se krivci i njihova nedela žigošu. Njihova imovina bi, u skladu sa opštim načelima,  bila podeljena cirkusima i ludnicama.

Spisak osuđenih ne bi smeo da se zaustavi samo na domaćim zlikovcima i štetočinama. Svakako bi bilo potrebno uključiti Genšera, Klintona, par prosrpskih raspirača plamena, novinara, intelektualaca, protagonista i boraca protiv svetskih zavera, sveštenika visokog ranga, zamalo da zaboravim na onog britanskog klovna Blera, uspešnog spin majstora koji svoje veštine prodaje svima redom, a posebno onima protiv kojih je svojedobno bio. Ceo svet je, uostalom, otišao u kurac pa bi bilo sve jedno da li smo nekog preskočili ili potpuno nevinog kaznili. Jer nevinih, u suštini nema. I tu je kazna golicanja nešto što pogađa pravu metu i što ima puno opravdanje i smisao.

Kakva bi trebalo da bude kazna za ljude koji su ne samo rasturili jednu stabilnu i sređenu zemlju koja je mogla polako da se modernizuje, demokratizuje i ponudi smislen i obećavajući život budućim generacijama, već i unesrećili i osakatile tolike ljude? Gubitak zemlje nije samo menjanje pasoša i pozivnih brojeva telefona. To je moralni, intelektualni, materijalni i svakako emotivni gubitak i pad koji se ne može lako zameniti novom zemljom. U stvari, sve se može. Skroz grešim u proceni da postoje tako vredna i postojana mesta u svačijem životu koja se ne mogu preko noći zameniti nečim drugim. Propast moje zemlje najbolji je dokaz da je sve moguće. I opravdanje svega i svačega, kao i uzdizanje najvećih gluposti i zla u potpunosti odgovaraju duhu vremena.

Verovatno će biti potrebno sledećih desetak godina da bi nove generacije shvatile o kakvoj je ludosti reč. U međuvremenu će pobednici raditi sve da bi ogadili svaku pomisao na bolju prošlost i bivšu Zemlju. Jer, u tome je sva njihova snaga. Laž, podlost i glupost udružili su se u novim nacionalističkim projektima. Osuditi ih više ne znači ništa. Jedino pravo sredstvo je ismejavanje. To ne mogu da izdrže.

 

I tako, recimo da je sedam godina golicanja neka vrsta prosečne kazne za sve direktne učesnike u razbijanju zemlje. Svakog dana, u bilokoje doba, pred očima milionskog gledališta, dovode se osuđenici, vezuju za metalnu ploču mašine, raširenih ruku i nigu, samo u gaćama, i počinju da se golicaju: percima, vibriranjem, duvanjem vazduha. I tako satima. Kako bi vam dragi nacionalni radnici i manijaci tada izgledali vaši junaci, vaši komandanti, generali, predsdnici? Možda bi se neki i upišali od golicanja? Možda bi neki kukali, molili za milost…

Da li sam ja, u stvari normalan, kad mi ovako nešto pada na pamet?

Sedam godina golicanja! Kao sedam godina na Tibetu. Svako stvara, i nosi, sopstvno iskustvo. I istoriju.

Umesto  Kafkine mašine za mučenje napravićemo mašinu za golicanje. To je imperativ vremena. Bez toga nema prave kazne i pravog obračuna sa nacionalističkim i populističkim projektima. I to ne samo na Balkanu. Vidimo Trampa, vidimo Putina, Erdogana, ove naše… gledali smo Britaniju u nastupu Bregzita… Svet je pun Miloševića i Tuđmana.

Svojevremeno sam predlagao Lešeka Kolakovskog za predsednika Zemlje koja je propadala. – Koga, je l onog Makedonca? Da l si ti normalan?

Pa, i nisam!