Šah, 2. jun 2018, subota

Upravo sam igrao partiju šaha sa nepoznatim čovekom iz Avganistana. Francusko otvaranje! Starinsko. Ja sam bio beli. Sve je bilo skroz normalno, razrađeno, kad,  u jedanaestom potezu, pošto smo se lepo izmenjali, i otvorila se “c” linija, i on je trebalo da uzme moga lovca pešakom, pošto sam prethodno  uzeo njegovog konja, Ahmad predade partiju. Sledećih nekoliko minuta analizirao sam poziciju, tražeći odgovor zašto se predao. Da nemam neki dobitnički potez koji je Ahmad uočio? Ništa od toga. Jednak materijal, nemam tempo prednosti, isto vreme (igramo na 10 minuta)… U čemu je stvar? Niko ne predaje partije onako, bez razloga. Onda pomislih da možda igra potajno šah ne nekom skrovitom mestu u Kandaharu, tamo gde postoji internet. Možda je začuo korake koji prilaze njegovom skrovištu. Igranje šaha može biti svetogrđe u nekim islamski zemljama. Ništa Al Batani, ništa Harun al Rašid! Tradicija se birka i izmišlja kako odgovara kom ludaku. Kako u Avganistanu, tako i na Balkanu.

Od tog zamišljanja sav sam se stresao. Možda su mu oduzeli laptop i istražuju istoriju. Možda ga sada kažnjavaju. Možda su ga ubili.  O bože, čiji god da si, kako je strašno tvoje ime i tvoji zastupnici. I kako je odvratno postalo ovo mesto na kojem živimo!