Sa ove strane mosta, 15. januar, petak

Vjeruj, nema života od sjećanja, dao bih milijardu dinara za jedan sekund prvog poljupca!
idudadadiduda…

Film

 
I koje je to godine bilo? Negde osamdesetih. Kad smo zamišljali da muzika polako počinje na menja svet onako kako mi nismo uspeli da ga promenimo početkom sedamdesetih. Danas ta muzika odjekuje kroz prostor supermarketa Ideje. Pušta se i Štulić i Azra, ali i neke novokomponovane hrvatske i srpske pevaljke. Čisto sumnjam da će Džoni dobiti neki dinar za autorska prava. Kad se kaže: sve je na prodaju, to zvuči prilično sarkastično, u smislu: nema morala, pravila, stila – sve je na prodaju! Pre bih, međutim, rekao da je sve podložno otimačini, lopovluku i krivotvorenju. Da možeš za svoje pare da kupiš ono što se prodaje, da tačno znaš šta kupuješ, kao i kome prodaješ ono što sam nudiš, to bi bio civilizacijski napredak.
Kad pogledaš te bogataše i “uspešne” ljude, veoma često nemušte i primitivne spodobe, potpuno ti je jasno da se oni nisu obogatili zato što su posebno nadareni i sposobni već zato što su u određenom trenutku imali privilegiju da poseduju moć i informacije da se obogate. Onaj kome je Miloševiće režim dao tapiju da uvozi cigarete, gorivo ili drogu, kao i izvoznu dozvolu za kukuruz, drvenu građu i oružje, taj se i obogatio. Ukoliko ga nisu ubili u međusobnim obračunima danas je baš uspešan. Sa svakom promenom režima nalazili su način da obnove svoje privilegije. (Zakon o preklu imovine ne može se doneti jer ga proglašavaju komunističkim, iako vrlo dobro znaju da svakak normalna država mora da kontroliše način na koji ljudi stiču ili gube.)
Ne znam ni jednog od aktuelnih srpskih bogataša koji se obogatio od nekog patenta ili možda nasledstva od pokojne američke tetke. Pa i ti, koji su se, kao, obogatili napolju: u Rusiji ili Kazahstanu, uradili su to uz pomoć bankarskih garancija pokojne Beobanke, znači srpskih državnonarodnih para. Nijo ovo nikakav kapitalizam kako ga žele predstaviti pseudokomunisti i liberalni teoretičari. Ovo je mustra za varanje, ceđenje i podbrckivanje.

Juče je bio naporan i uzbudljv dan. Uveče sam bio na dva književna skupa. Prvo, na promociji knjige Aleksandra Vasovića “Slučaj frižidera iz Elenovke”, njegovog dnevnika iz Ukrajine. Promocija je bila na krajnje klasičnom mestu – u Udruženju književnika u Francuskoj 7. Došao sam koji minut posle šest, uz peripetije sa prevozom (ukupno tri presedanja) a unutra prepuno, mahom starijeg sveta. Jedva sam pronašao mesto, sasvim u uglu, do prozora, da se sakrijem. Ispred mene ćošak od nekog stola. Na sreću. Tako sam mogao da crtkam tokom promocije jer su govornici mahom lupetali govoreći o Vasketu i knjizi. Najbolja je bila Ana Radmilović koja je na početku pročitala priču o frižideru iz Elenovke. Miljurko, koji je kao domaćin vodio skup nalupetao se izrazito. Nije uspeo da zapamti da je Vasović Vasović a ne Vasić. Nije propustio da izrazi svoja antiamerička (antizapadna) osećanja. Pravi duh mesta. Bez obzira što je većina ljudi koji su došli na promociju bila normalna. Duh mesta definitivno postoji.
Vasketova knjiga je divna, mada vrlo skromno odštampana, sa sve malim crno-belim fotografijama na kraju knjige. Reč je o dnevniku iz Ukrajine koji je pisan između marta 2014. i februara 2015. godine. Na početku knjige stoji: “Ovo je moj dnevnik. Pisao sam ga drugarima sa Fejsbuka i sebi.” Sušta istina. Dok sam čitao Vasketov dnevnik na Fejsu stalno sam u sebi ponavljao: ajde Vaske, dosta si napisao, odmakni se malo od tog sranja. Vasketovo pisanje je pravo osveženje. Nema tu nikakvog foliranja ili mangupiranja. Iskrenost koja nije naivna i površna. Okolnosti, kao i ceo predeo, gde se odvijaju događaji, povremeno probude asocijacije na Venedikta Jerofejeva i Vladimira Vojnoviča. A ima dosta i direktnih podsećanja na našu “balvan revoluciju”, događaje u Krajini i okolini. Tu su i nezaobilazni “srpski četnici” koji brane ruski Krim. No, na žalost, nije sve tako operetski. Ginu ljudi. Sasvim obični, neuniformisani ljudi. Ginu iznenada. U kući, na ulici, u prodavnici… Čujem glasove idiota, onih istih koji i dalje govore o genocidnim narodima, o istorijskim pravdama i nepravdama, o milenijumskim zaverama… To su priče i vinjete o nečemu što deluje nestvarno mada znamo da je to stvarnost baš kao i reči iz pesme: “nema života od sjećanja”. (Ti ćeš mi kažeš!)

 

Iz Francuske 7 idem u Kulturni centar Grad na čitanje pesama u znak podrške Ašrafa Fajada palestinskog pesnika koji je osuđen na smrt u Saudijskoj Arabiji. Osuđen je na smrt zbog svojih pesama. Čitao sam neke njegove pesme i, naravno, nigde nisam našao nešto uvredljivo za bilokog boga, da ne pominjem Proroka. Akcija podrške Ašrafa Fajada je svetska. Istovremeno se čita poezija u tridesetak zemalja. Teško da će ga poezija odbraniti, ako ga ne uzmu u zaštitu State Department i Foreign Office. Saudijska Arabija odavno predstavlja crnu tačku za sve što se tiče narušavanja osnovnih ljudskih prava. To je zemlja u kojoj vladaju mračni i otuđeni zakoni koje teško može da zamisli neko zdrav i normala. Čak i kad bi sto odsto odraslih stranovnika Saudijske Arabije smatralo da su ovi zakoni deo njihove tradicije i prava na izbor sopstvenog puta, ne bih mogao da se složim sa njima. Pogotovo jer je Saudijska Arabija veoma okrenuta prema svetu u kojem se nalazi. Kakav bi, naime, izgledao život u Saudijskoj Arabiji kada bi sutra bila obustavljena svaka trgovina i razmena sa ostalim svetom? Da li bi život tamo uopšte bio moguć? Čime bi se hranili, lečili, transportovali? Kako bi komunicirali? Istovremeno, više je nego poznato da je Saudiska Arabija veliki “izvoznik” svoga “svetonazora” i vrednosti koje nisu samo religiske prirode. Svet je potpuno otvoren za njih, a oni vrlo selektivni prema tom istom svetu. Ako postoje neka pravila u međunarodnim odnosima onda bi ona morala da se budu recipročna i dosledna. No, ta su pravila, na žalost, često vrlo selektivna.

U KC Grad potpuno drukčija situacija od one u Francuskoj 7. Većina posetilaca su ljudi mlađi od trideset godina. Pesnikinje i pesnici takođe veoma mladi. Većina čitaju iz svojih već objavljenih knjiga. Pročitao sam jednu sasvim novu, najsvežiju pesmu, napisanu za ovaj povod, i jednu staru – s kraja 1999. Vrlo kratko, ima nas dosta. Dok se čitaju pesme vlada muk. Nema žamora, niti komentara. To je jedna potpuno nova atmosfera. Uopšte nije važno koliko su pesme, i pesnici i pesnikinje, uspešni. Mnogo je važniji ambijent u kojem se okupljaju i slušaju jedni druge.
Bio sam ubedljivo najstariji. Nisam primetio nikoga od poznatih pisaca ili članova Srpskog PEN-a iako je PEN jedan od suorganizatora manifestacije.

 

Napolju, dok sam čekao tramvaj dvojku, i pokušavao da se oslobodim bazda duvanskog dima, ponovo sam ugledao ploče na zidu Brankovog mosta. Ploče su postavljene na visini iznad dva metra. To su ploče postavljene za samoubice. Neka vrsta samoubilačkih krajputaša. Nisam mogao da ih slikam iz blizine jer mislim da i ove ploče moraju da imaju svoju privatnost. Fotografisao sam prizor na suprotnoj strani zida. Praznina sa stepeništem koje se račvaju. Jedan crni, pomalo zlokobni auto.
Sa ove bismo strane, možda, mogli malo da oćutimo. I da se u sebi pomolimo za nevine u Ukrajini, Arabiji, Srbiji ili bilogde oko nas… Sa nadom da neće uskoro nekoga sklepati u onaj crni auto.