Rukopis, 2. septembar 2017, subota
Bio jednom jedan pisac sa groznim, groznim rukopisom. Njegove muke sa beleškama na krilu deo su istorije književnosti. Da li je napisao “drugi” ili “dugi, “razmaz” ili “mamlaz”? Kako se odlučiti? Kontekst? Ali ako je reč samo o par rečenica, nekoj vrsti podsetnika, šta onda? Povremeno se tešio, dok se probijao kroz sopstvene beleške, da niko ne zna koliko pisaca muči ova muka. Malo je onih sa divnim, sređenim rukopisom i sekretaricama, ili suprugama, koje su vredno i predano prekucavale sve što bi pisac rukom zapisao. Tomas Man, na primer, kako je on sve lepo, i tečno, ispisao! Svi bi morali da se na njega ugledamo.
Ali, recimo: Džojs, Džejms Džojs, on je baš umeo sve da zakomplikuje. Pisao je na sve strane. Samo je on mogao da se izbori sa svojim rukopisom. I koliko je grešaka pravio? Šta je sve izmešao i pobrkao? Ko to sada zna.
I Dostojevski je muljao. Onoliko. Još je i crteže ubacivao. Kad pogledaš rukopis njegovih “Zlih duha” muka da te uhvati. Bilo je, međutim, uvek smernih i plemenitih duša koje bi se žrtvovale da dođu do smisla. Ne kažem da kompjuter, laptop i tablet nisu pomogli oko rukopisa. Čak i na mobilnom možeš da ukucaš neku zabelešku. Pa da je pošalješ kao podsetnik. Ali rukopis je rukopis!
A što je Dikens imao stamen i siguran rukopis! A intervencije mu čiste, razumljive makoliko sitna slova. Blago njemu.
Vratimo se na našeg pisca koji i dalje pati.
Budio se usred noći sav u strahu, u znoju i drhtavici, da će budući naraštaji u njegovim rukopisima, u tom tihom okeanu papirića, kesa, recepata i žvaka, otkriti nešto što nema nikakve veze sa onim što je štampano u obliku njegovih knjiga. Ni on sam nema pojma šta bi to moglo biti. Neka odvratna opsesija, zavisnost, potisnuti urlik ili ekcem mozga? Koliko je samo onih nemuštih slova “p” napisao! Koliko se dvosmislenosti i boleštine može u otkriti u jednostavnoj frekvencijskoj analizi!
Vremenom je, međutim, osetio kako se neprijatnost zbog rukopisa počinje pretvarati u nešto sasvim drugo. Počeo je da se pita koliko, u stvari, sami pisci, posle izvesnog vremena, čitaju sopstvene knjige i rukopise i koliko ih uopšte razumeju. Nešto napisano u mladosti pod starost može izgledati sasvim drukčije. I obratno! (Kad u mladosti počneš da čitaš ono što ćeš tek u starosti napisati.)
Rano ujutro probudio bi se iznenada i činilo mu se da sa ulice dopire žamor. Nije smeo da ustane i da kroz prozor pogleda šta se dešava. Ležao je ukočen i kombinovao. Onda bi ponovo zaspao. A kad bi se ponovo probudio dugo bi razmišljao: da li je bio u pitanju žamor ili žubor.
Nije se usuđivao da to stavi na papir. Mislio je da ludi i da je najbolje da sećanje sačuva za sebe.
Evo gde to napisah a da ne smem da otkrijem ni kako, ni od koga, to saznadoh. Čudno, baš čudno.