Ručak, 8. jul, subota

U četvrtak posle podne kod Biljane na ručku. Došao je Zoran iz Francuske, prvi Biljanin muž, kojega nisam video oko četrdeset i pet godina. U Francusku je Zoran otišao 1972, odmah pošto je diplomirao čistu filozofiju na Filozofskom. Umesto da bude profesor radio je kao preduzimač, kupovao stare zgrade i stanove, sređivao ih i preprodavao. Kaže mi da je napisao knjigu o indijskoj filozofiji. Na francuskom. Što je neprevodivo, pa će na srpskom morati da napiše novu knjigu. Kad nekoga ne vidite četrdeset i pet godina onda je svaki početak komunikacije neka vrsta istraživanja o kome je, u stvari, reč. Tek zajednička sećanja obnavljaju ono što je pokidano.

Naravno, i Biljanin ručak. On zaslužuje posebno poglavlje. Iako je vrućinština ogromna Biljana je za ručak pripremila pravu sarmu. Od kiselog kupusa. Objasila je da je sarma, u stvari, bila namenjena za svadbu njenog i Zoranovog sina Saše, kome je, uzgred, to treći brak, ali se sarma nije pojela. – Kakva je to svadba bez sarme ili svadbarskog kupusa vajka se Biljana. Nisam sreo ni Sašu, ni mladu, niti bilokakve odbleske svadbe. Sedeli smo u Biljaninoj prostranoj i domaćinskoj kuhinji, sa sve otvorenim vratima od terase odakle je vukao lep vazdušni cug. Pošto sam sasvim otporan na sve oblike promaje i cugova sedeo sam do otvorenih vrata. Pre sarme, kao predjelo, bio je rolat od patlidžana, Biljanina kulinarska izmišljotina, sjajna kombinacija patlidžana, bešamela, jaja, plavog sira i pavlake.

Pravo je leto: stigao patlidžan, breskve, kajsije, paradajz u svim oblicima… Stigle su i paprike, ali još ne one prave, naše šilje u raznim bojama. Crvene paprke  su još uvek uvozne: španske ili turske. Na terasi mi je poraslo drvo avokada. Listovi veliki, dobroćudni.  Amarilis, na koji smo skorz zaboravili, rascvetao se.

Zoran je, u međuvremenu, bio više puta u Jugoslaviji i Srbiji, ima ovde tri ili četiri unuka, sve od Saše, ali se nikada ranije nismo sretali. Počinje raspitivanje. Ljudi i imena. Povremeno i zajedno. Kad je došao do petog imena naših profesora rekao sam mu: aman čoveče zaustavi se, svi su mrtvi, neki i duže od trideset godina. Poslednji živi od profesora je Mićun. On je i bio najmlađi.  Vuko Pavićević i Dragan Jeremić su mrtvi pre hiljadu godina!

Zoran priča o svome životu u Francuskoj, o mestu, kući, bašti… U bašti imaju, on i njegova žena Francuskinja, koja je takođe za stolom, sve što im je potrebno od povrća i salata. Idealni život. Svi smo se naučili šta je potrebno za zdrav život. Bar kad je u pitanju ishrana. Redovno preko dve litre vode dnevno! Budi pozitivna, budi radoznao. Jebeš školu, ali obavezno diplomiraj!

Biljana, u jednom trenutku dokotrlja dva skulpture koje je napravio jedan njen deda koji se posle Velikog rata školovao u Francuskoj. Skulpture od železničkog praga. Prva u obliku neke Meštrovićeve žene-čuvarkuće, sa sve nošnjom, a druga: babina glava, za koju Biljana kaže da je apsolutno pogođena. Zoran kaže da je u pitanju hrastovo drvo koje je toliko tvrdo da može da slomi čelično dleto. Deda je, inače, bio pravnik a ne umetnik. Eto kako su nekada ljudi bili puni života!

Onda Biljana pita kako ćemo da obeležimo sledeću godinu kada se puni pola veka od studentskih demonstracija, odnosno lipanjskih gibanja.

Kao iz topa rekoh: da razbijemo izlog od Servantesa! – Zašto, upitaše svi.

– Zato jer je na istom mestu bila američka čitaonica i neko od nas (Kuza, Biljana, Nikola…)  razbio je izlog pa su svi završili u ćuzi, u 29. novembra. Posle pedeset godina toliko smo ogagavili da više ne razlikujemo Španski kulturni centar od Američke čitonice. Pamtimo samo da se to odigralo na tom mestu.

 

Sledećeg dana sedeo sam sa Borkom u dvorištu Centra, bilo je opet veoma vruće, mačka je zgrabila jednog malog vrapca ali ga je Luna spasila i vrabac sada dolazi sebi u njenom krilu, dok se dogovaramo da napravim jednu posebnu vremensku liniju – od 1996. do danas, i da se od toga napravi izložba, gde bi bilo posebno “nacrtano” kako su tekli srpsko-albanski kulturni kontakti i komunikacija. Onda je, usred dogovora, Borki stigao SMS da je tog jutra umrla Tanja, naša zajednička prijateljica i koleginica, sjajni novinar i uzorna ličnost u svakom pogledu. To nas je, pogotovo Borku i mene, baš pogodilo pa nekoliko minuta nismo mogli da dođemo sebi i da nešto suvislo kažemo. Tanja je, inače, i naša komšinica, živi sa Mišom preko puta parka i gimnazije. Čuo sam se sa Mišom pre desetak dana, zvao sam, onako, iz predostrožnosti, jer smo videli kako je Tanja strašno oslabila od pre nekoliko meseci. Miša mi samo reče da čekaju histopatološke rezultate i da situacija uopšte nije dobra. Nisam se usuđivao da ga ponovo zovem jer znam kako to može da sludi ljude koji se suočavaju sa takvim problemima. Mislio sam na Tanju kako će se, bez obzira na bolest, nekako izvući, kako je medicina napredala, kako je ona uvek bila puna optimizma i energije…

 

Danas mi je Biljana poslala recept za rolat od patlidžana. Vrlo detaljan, uključujući i kako izrendati plavi sir. O sarmi nisam rekao ništa. Sve sarme iste, uredne, izmđu njih divne kobasice, mislim kranjske, a ispod suvo meso. Savršenostvo! Ukusno i hranljivo! Umesto hleba male projice. Na vrhu reš, u sredini razabrane. I pečene ljute, naravno.

 

Vrelo je. Pijaca raskošna. U Informeru, na naslovnoj strani naslov: Putin Trampu: Ne dirajte Srbiju! Informer, kao i obično, ima svoje ljude neposredno pored Putina i Trampa. Ne znam šta će biti sa carstvom nebeskim, ali više je nego očigledno da se srpsko carstvo uveliko uspostavlja.

Nas je sve manje. Oni orgijaju od osećanja svemoći. Neko je duhovito napisao na FB-u: “Zdrav čovek ima hiljadu želja a bolestan samo jednu: da danas kupi informer.”

Ostaje da se sećamo. I da u tajnosti pripremamo najstrožu osvetu.

 

 

Možda je amarilis procvetao zbog Tanje. Probudio se posle mnogo, mnogo godina. Cvet gleda na ulicu kojom je Tanja prolazila.