Rođendani, uspomene i ovo sada, 4. mart, petak

Mart je bogat mesec. Izgleda da martovske ide nisu slučajne. Svakog se meseca rađa i umire. Nesumnjivo. Ali koliko je istinski važnih istorijskih događaja pravilno raspoređeno u ciklusu od dvanaest meseci? Za dugih zima malo je toga dramatičnog. Ili u julu ili avgustu kad pripeče. (Mora da je neko već uradio ovu analizu učestalosti , bar na svetskom nivou.)
Sa globalnim otopljavanjem poema “Pusta zemlja” trebalo bi da počne:
March is the cruellest month! U aprilu je već sve izraslo i olistalo.
Kad neko samo prođe kroz našu lokalnu istoriju: ubistvo Zorana Đinđića, demonstracije 9. marta, početak bombardovanja 1999, onda 27. mart 1941, smrt Slobodana Miloševića… Neko se na FB-u pita: kako ćemo preživeti ovaj mart. Evo ga raspisani i novi izvanredni izbori. Izgleda na svim nivoima. Pa ćemo time da se zabavljamo sledećih mesec i po. I duže. Mnogo duže.

Ljubica Rosić na svome profilu podseća da je 4. marta 1932. rođen Rišar Kapušćinjski. Mene protrese sećanje na naše poznanstvo i njegove divne knjige. Za tri knjige (Imperija, Lapidarijum i Putovanje sa Herodotom) i sam sam pomalo zaslužan. Kako smo se sve dovijali da dobre, i važne, knjige izađu na srpskom jeziku. Ta veza sa Poljacima i Poljskom nije bila ni malo slučajna. Bilo je u tome čudnog prepoznavanja – skoro isključivo u kulturi: književnosti, pozorištu i filmu. Solidarnošć je imala privlačnost kao oblik otpora Rusima i komunističkoj dogmi, ali su postojale i određene rezerve prema njenoj bliskosti sa Katoličkom crkvom. Adam Mihnjik je od početka bio prijatelj i drug bez obzira što nije umeo da zucne ni reč engleskog. Tako smo razgovarali svako na svome jeziku, uz obilnu pomoć prevodilaca. Osim toga, tu je često bila i Nebojšina kajsijevača.

Svet o kojem smo maštali i pisali sasvim se izmenio. Za Haila Selasija pre će znati mladi rasterafijanci nego studenti političkih nauka.
Kada sam pisao roman “Prvih pet godina i Smrt Haila Selasija” povela se rasprava o strukturi romana. (Nikada nisam skrivao na čemu radim.) Kao uzor sam imao roman Vladimira Nabokova “Bleda vatra” u kojem veoma važno mesto zauzima istoimena poema. U mome romanu takođe postoji poema, koja ide na kraju. Poema “Smrt Haila Selasija”. Bilo je pitanje: da li prvo napisati poemu ili roman. Borislav Pekić, kojega nikada nisam lično upoznao, kad je čuo za ovu dilemu, preko zajedničkog prijatelja – Predraga Palavestre, poslao mi je, kao neku vrstu podrške, knjigu paraeseje Stanislava Lema: “Perfect Vacuum”. Na kraju sam prvo napisao poemu, mada sam je tokom pisanja romana malo ispravljao i proširivao.
Lemovu knjigu i dalje imam. Veoma sam uživao u Lemovim knjigama mada je on autor potpuno drukčije vrste od Kapušćinjskog. Lem je sav u mašti i kombinatorici. Neizmerna sloboda da se kombinuju stilovi, žanrovi, teme, motivi…

Bože, da je živ, Kapušćinjski bi imao 84 godine. A moja majka devedeset. Vreme, očigledno, ide dalje bez obzira što više nema onih do kojih nam je stalo. I kako vreme prolazi kao da nam je sve “stalije”.
Od moga teksta “Kapušćinjski u Beogradu”, objavljenog u Vremenu, prošlo je petnaest godina.
Evo ga, u celini i celosti:
                 Kapušćinjski u Beogradu

 

Rišard Kapušćinjski: Lapidarijum, prevela Biserka Rajičić, SamizdatFreeB92, Beograd, 2001.

Rišard Kapušćinjski je proputovao ceo svet: Afrika, Azija, Latinska Amerika, Severna Amerika, Australija, Sovjetski Savez, Evropa… a u Beogradu je bio prvi put 30. septembra 1997. godine. Došao je na poziv Radija B92, na promociju knjige “Imperija”.
Promocija je bila zakazana u Cinema Rex-u. Stari Dorćol, Jevrejska, mrak, blizu osam sati uveče. Okupilo se desetak ljudi. Svi se poznajemo. Kažem Kapušćinjskom da je bolje da promociju održimo na Trgu gde se okupilo nekoliko hiljada ljudi koji protestvuju protiv smene uredničke ekipe u NTV Studiju B. Naravno, oduševljeno prihvata. I za deset minuta bili smo kod Konja. Upadamo pravo medju prijatelje i poznanike. Mnogo pisaca i novinara. Neki su čuli za Kapušćinskog. Mislim da tu postoji jedan generacijski problem. Kad su se kod nas pojavile njegove knjige: Car, Fudbalski rat i Šah in šah, počinjali smo da pišemo za razne novine, a svet je izgledao kao ogroman izazov. Prethodne generacije, kao i one koje su dolazile posle nas, iz sasvim različitih razloga, svet nisu osećali kao takvu vrstu izazova. Za starije je svet bio nešto gde se odlazilo u diplomatiju ili dobro plaćene firme, za mladje mesto gde se počinjalo iz početka. Uopšte gledano, u posleratnom periodu, osim Zuke Džumhura, mi i nismo imali neke velike i originalne putopisce. Kao da ih je socijalizam ubedio da nema potrebe mnogo, i daleko, putovati.
Posle petnaestak minuta na Trgu republike krenuli smo prema Terazijama. Formirala se protestna povorka. Veselo raspoloženje. Zviždaljke, trube. Kapušćinjski je oduševljen što se iznenada našao u “dešavanju”. Vrlo je zadovoljan “promocijom”. A onda, negde kod hotela Balkan povorka počinje da se zgušnjava i usporava. Stotinak metara od čela kolone vide se odbljesci policijskih štitova i kaciga. Izgurao sam Kapušćinjskog iz povorke prema hotelu “Balkan” a onda do restorana hotela “Moskva”. Sedimo u prizemlju “Moskve”, odmah do prozora i gledamo na ulicu. Taman smo poručili kafu kad je krenula policija. Vidimo široke zamahe pendreka, padanje i trku gradjana. U tom času stari pijanista počinje da svira Šopena. Spolja ne dopire ni jedan zvuk. Gledamo nemi film u kojem policija batina i juri mirne demonstrante. Šopen kao muzička pratnja.
Tada mu rekoh: Niko mi neće verovati kad jednom budem pričao kako sam sa Kapušćinjsim sedeo u “Moskvi”, gledao kako policija prebija ljude dok pijanista svira Šopena.
I danas, posle svega što sam proživeo, ne mogu a da se ne osećam čudno zbog celog dogadjaja.
Rišard Kapušćinjski je čovek koji toliko toga zna, oseća i razume, da je doživljaj čitanja njegovih knjiga nešto sasvim specifično. Reč je o neprekidnom osećaju prepoznavanja. Pogotovo kada piše o iskustvu života u Istočnoj Evropi koji, naravno, nije samo iskustvo komunizma i ratova. Mnogo više je to iskustvo siromaštva, mržnje i beskrajnog i jalovog uzajamnog optuživanja.

 

“Kažem: Što je kod vas mračno i prljavo?
Odgovor glasi: Ovo nije naša zgrada!
Dakle, nije problem u tome da nešto nije čisto. Problem je – ko za to odgovara.Čija je to krivica. Pitanje nije nešto popravljati, pitanje je – utvrditi krivicu.” (str. 361)

 

Knjiga “Lapidarijum” je knjiga fragmenata: sećanja, refleksija, asocijacija, citata, slika… Period od 1972. do 1996. godine. Naizmenično: Meksiko, Kolumbija, Gdanjsk, Njujork, Varšava… Etiopija. Da li je ovo knjiga o celom svetu? Geografski gledano svakako jeste. Ipak, to je mnogo više knjiga o sopstvenom životu i doživljaju drugih. Kolikogod ovo bio svet različitosti u njemu postoje neke vrednosti i suštine oko kojih se sve koncentriše. Sećanje na “prošle” živote sastavni je deo koncentrične strukture knjige. Otkrivamo, između ostalog, iskustvo strašnog siromaštva i gladi kroz koje je prošao Kapušćinjski, iskustvo života u posleratnoj Poljskoj, u uslovima bede, korupcije, doušništva i opštih laži. Tu su i klasične priče o Latinskoj Americi i Africi gde je Kapušćinjski proveo najduže vremena. Čitajući “Lapidarijum” počinjemo da shvatamo njegovu strast za putovanjem koja nikada nije bila turistička, egzibicionistička. S jedne strane je bivao tamo gde je najteže i najpotresnije a, s druge strane, kao da je to bila unutrašnja, samodogovorena, cena, koju je sam sebi nametnuo, da ne bi sedeo kod kuće. Kod kuće je, kao što to lepo kaže Kišon, najgore. Ipak, daleko od toga da je biti dopisnik poljske novinske agencije u Africi bilo nešto izuzetno. Na jednom mestu Kapušćinjski spominje da je imao maksimalno 100 dolara za slanje izveštaja teleksom. Koliko je to bilo reči? Sto, dvesta?
U medjuvremenu je slava Rišarda Kapušćinjskog rasla mnogo brže od poljskog političkog i ekonomskog uticaja u svetu. Njegove knjige su počele da izlaze po celom svetu. Velike novine su počele da naručuju njegove reportaže.
A opet, to je ljudski, skroz ljudski. Kad opisuje smrad u kolima kad se vozi sa jednim teškim bolesnikom u Americi, ili smrad priljavštine i bede u Ukrajini i Belorusiji… razmere bede u Etiopiji, to nisu opisi pisani samo da bi bili potreseni, da bi se, možda, probudilo saosećanje prema ljudskim patnjama. Kapušćinski nije socijalni radnik, filantrop, političar… ali nije ni nežna književna duša koja se stalno zgražava i morališe nad nepravdama modernog sveta. Biti kivan prema svetu u kojem živiš nije samo krajnje neproduktivno stanje duha nego i direktno utiče na književni stil. Toga je Kapušćinski itekako svestan – njegov stil je izvanredan.
Ono što iznenadjuje u “Lapidarijumu” to je sam Rišard Kapušćinski. Njegovo poznavanje moderne umetnosti: muzike i slikarstva, kao i filozofije, deluje fascinantno. Uporedno sa meksičkim i afričkim selima “idu” izložbe i koncerti u Njujorku, Parizu, Berlinu, Londonu… Njegovi susreti i razgovori sa nekim od najvećih umetnika i filozofa kraja dvadesetog veka teku podjednako prirodno i spontano kao i susreti po prostranstvima Trećeg sveta. U tom smislu knjiga “Lapidarijum” predstavlja jednu veliku lekciju skromnosti i unutrašnjeg bogatstva koje nije samo stvar znanja i iskustva već prvenstveno svojevrsna povest o karakteru. Bilo bi dobro da ova knjiga postane “obavezna” literatura za naše intelektualne veličine, očeve i “besmrtnike” nacije, kako bi, možda, spoznali kakve su unutrašnje veze izmedju modernosti, znanja i angažovanosti.