Reke su okraćale, 17. jul, petak
Probudih se sa osećanjem zverskog besa i gladi. Da mi je sad nešto pošteno zagrizem! Fuj! Šta je to? Čarapa. Onda sam se par puta klepio u glavu, spopleo preko mačke, doteturao do frižidera, iskapio veliku čašu vode, pokušao da se protegnem, a onda zapevao Marseljezu i Hej Sloveni. Sad ću da krenem da koljem po kućama.
Zar tako ne počinje svaki prevrat i svaka revolucija? Mamurluk ogromnih otkrića.
Neka mi neko kaže kako se Ovo Sada zove? Nije ni prevrat, nije ni revolucija. Je l to, znači, nešto normalno? Četrnaesti jul! Čitao sam kao klinac mnogo istorije, posebno o tzv. Francuskoj buržoaskoj revoluciji. U svakom slučaju, to je bila prva prava revolucija. Tada je drvena strugotina dobila posebnu ulogu. Bila je deo mašine poznate kao giljotina. Kasnija je tehnologija problem krvi rešavala na jednostavnije načine. I mojoj je zemlji bilo potrebno mnogo strugotine. Uz toliko šume i nije neki problem. Ipak je nisu previše koristili. Obavljalo se mahom u šumi.
Odavno sam čuo jednu autentičnu anegdotu koje se setim obično kad krene priča o revoluciji. Kada je Beograd oslobođen 1944, pa posle izvesnog vremena, kada se uspostavila vlast i ukinuli preki sudovi, u grad se iz Vrnjačke banje vratio Branko Lazarević, diplomata i intelektualaca, prijatelj Ive Andrića. Otišao u svoj stan, negde u najužem centru i zatekao ga potpuno poharanog. Nasred velike sobe, gde je nekada bila bogata biblioteka, ostaci lomače knjiga. Branko uze jednu nagorelu knjigu s vrha i poče da se smeje. – Nemoj Branko, biće knjiga, pokušava da ga uteši prijatelj koji je bio sa njim, jer je pomislio da je ovaj poludeo. – Gori, gori, kaže Branko Lazarević, od tebe je sve počelo. A u rukama mu Volterov “Kandid”. Ne znam koliko je ovo sve bilo tako, ali je zgodno kao objašnjenje.
Juče na tramvajskoj stanici u Resavskoj, prema Bulevaru, zanimljiva scena. Parkiran novi luksuzni Tojotin automobil-kamiončić uz samu ivicu trotoara zaustavlja zglobni autobus koji ne može da se provuče. Šofer iz autobusa ne usuđuje se ni da zasvira. To rade oni iza, koji ne vide šta ga je zaustavilo. Onda se pojavljuje jedan ozbiljniji (stariji) gospodin koji se ne odvaja od mobilnog da nešto objasni šoferu autobusa. Valjda, da može da prođe. Taj gospodin je vrlo skockan, mada bez sakoa, samo u beloj košulji i svetlodrap pantalonama. Onda se on izgubi. Pa se posle par minuta pojavi jedan orijaš srednjih godina. U sportskoj “atletskoj” majici, a pantalone kao vojne, i odgovarajuće crne cipele. Ono što mu se vidi od tela, ruke i leđa, kompletno istetovirano. Već sama njegova pojava deluje zastrašujuće. Kreće se polako, ljuljajući se, kao da je iz vesterna. Bela majica i te vojničke pantalone, cela njegova pojava, robusni automobil, neodoljivo podsećaju na surovu kompjutersku igricu “getea” koju vole danađnji klinci. Brzo je pomerio auto bliže banci, dalje od ivičnjaka, tako da se saobraćaj ponovo uspostavio. Izašao je iz kola i ušao u banku odakle se posle par minuta vratio sa gomilom papira. Biznismen ili šofer? Sedi za volanom, ruku isturio kroz otvoren prozora. Čeka. Ta scena, njegova ogromna istetovirana ruka i blješteći automobil, predstavljau jedinstvenu celinu. To nešto znači. Još uvek ne znam šta. U tom času stiže tramvaj i ja iz njega fotografišem automobil. Na žalost, ruka je nestala. Ljut sam na sebe što je nisam “uhvatio”.
Kao da je Legija izašao iz zatvora. Pa, jednom će i izaći. I dočekaće ga bratija ljudi “posebnog kova”. Ovo Ovde se može posmatrati kao primer ubrzane ljudske evolucije. Toliko se toga promenilo u odnosu i komunikaciji. Stvorene su nove klase, zazidane niše sa nekim starim ljudskim oblicima, otvoren lov u kojem nema nikakvih pravila osim onih da najsnažniji i najsnalažljiviji preživljavaju. Sve je smešno i izloženo podsmehu. To je smeh koji služi za isključivanje i poništavanje onoga što se nije prilagodilo.
A Putinov tigar ubio i pojeo medu. U stvari ubio je dva medveda a samo jednog pojeo. Od jednog se medveda i tigar može zasititi. Kako će se zasititi naši tigrovi? Tako što će se međusobno poklati? Čisto sumnjam. Ovo ide dalje. Ovo ima svoju ideologiju, teoriju, estetiku… Ovo ima i svoju teritoriju, svoje zabranjene gradove i ulice. Kusturica u svome zamku među oblacima kao jedan od najuspešnijih primeraka nove mutacije drži propovedi o novom svetskom poretku. Paradoksalni primerci socijalnom mesmerizma. Jake vođe i jake individualnosti koje su iznad malograđanskih normi i korporacijskog apsolutizma. Ismejavanje ljudskih prava, demokratije, političke korektnosti, ravnopravnosti, slobode izbora, tolerancije…
Vrelina. Sve je stalo. Samo kafići rade. I verovatno splavovi. Po njima je Beograd postao idealan za provod. Reke su okraćale, splavovi se pribili uz obale. Koja nesnosna kombinacija.