Razna mesta, Sećanje Poslednjeg čoveka (6)

Kažu da sve ide kao podmazano! Zvuči idiotski, a i nije tačno.

Prvo bismo se morali dogovoriti oko reda. Šta je u redu, odnosno šta je ispravno. Pa kad kažemo da se nešto odvija kao podmazano da znamo da je to u skladu sa onim što smo zamislili da je onako kako treba. Nijedan život ne ide samo napred. Ideja da je progres nešto što se odvija već samim čovekovim postojanjem i njegovom istorijom sasvim je pogrešna. Stotine i stotine godina je otišlo u pogrešnom pravcu, milioni su patili i stradali nizašta. Bio je Srednji vek, bili su progoni, bilo epidemija, gladi, bili su Hitler i Staljin, napravljena je atomska bomba… Je li i to deo priče o “podmazanosti”? I zlikovac, uostalom, koristi izraz “kao podmazano”, baš kao i mučenik i svetac. Koliko je samo puta Ajhman rekao da sve ide kao podmazano?

 

Prirodni red stvari zahtevao bi da poštujemo prirodu. Šta je starije: borba za preživljavanje ili prihvatanje zakona prirode? Toliko o starosti i modernoj medicini.

 

U mladosti sam, verovatno, proputovao dobrim delom svoga sveta. Želja da se putuje i da se otkrivaju novi predeli, ljudi, običaji, da se upoznajemo sa onim sa čime nismo rasli, to je nešto urođeno. Osim ako to nije izbrisala kakva ludačka religija ili ideologija. Iako se tih putovanja sećam samo fragmentarno, kao delova razbijenog mozaika, ne mogu se oteti osećanju da je moja želja da otkrijem novo bila tako snažna da sam uspevao da otkrijem samo nove pejsaže i jezike a ne samu suštinu tih krajeva. Kad danas putujem ja sam okružen takvom pažnjom i brigom da tek u razgovoru sa ljudima uspem da otkrijem gde se nalazim. Dobro znam da su ljudi sa kojima dolazim u dodir probrani i prosejani kroz različite filtere. Ipak, ja lako prodirem u ono što oni jesu i što mogu biti. To je kao neka vrsta putovanja kroz drvo predaka. Sve je to moja rodbina. Ne u smislu da su svi ljudi braća (i sestre) već da imaju neke čudne zajedničke veze koje su više od krvi. Sa nekima igram šah, sa nekim se začikavam i smejem, sa nekima odem na plažu, zajedno spremamo ručak … Neki put se i rasplačemo zbog prijatelja i rodbine koje smo izgubili u poslednjim zemljotresima i udarima meteora.

 

Ako me pitate gde bih najrađe bio neće mi biti teško da odgovorim. To je jedno seoce na ostrvu na Mediteranu. U kamenoj uvali more je još uvek blještavo providno. Mogu da sedim pod senkom čempresa zagledan u more ispod sebe, dok cvrčci i more daju ritam, satima. Ne daju mi, naravno, da sedim satima. Nigde!

 

Još uvek mi se ide na razna mesta! (Nekad su u Rusiji govorili: opet mi se ide u Pariz! I juče mi se išlo!)

Samo  da znam da ću moći da se vratim u svoju uvalu. Pričati sa jednim čovekom nije dovoljno. Makoliko on bio mudar i ispunjen dobrotom. Ne možeš upoznati jedno da bi znao sve! Dobro je da sve nije podmazano. Ko zna u koje bismo sranje  otklizali. Onako neosetno.