Razbijeni izlog, 22. januar, petak

 

U podne sastanak u Helsinškom odboru oko zajedničkog projekta. Reč je o sećanju. Razmišljam o tome već duže vreme. Kako da se organizuje sećanje na institucionalan način. Kako da ostane živo. Kako da se održava i “podmlađuje”. Marija je pre nekoliko nedelja pokrenula ovu stvar sasvim nehotično. Pitala me je da li znam šta da uradi sa stvarima koje čuva od devedesetih. Fotografije, plakati, novine, pisma, leci, filmovi… Ne može da ih baci a ne zna kako da ih čuva. Mnogi su ljudi u sličnoj situaciji. Hteli bi da sačuvaju, ali neće da se sahrane u sećanju. Za takve stvari služe muzeji. Muzeji su organizovana sećanja. Otpor prema sećanju ovde je postao deo sistema. Pogotovo u institucijama koje se bave sećanjem.
Zatekao me je razbijeni izlog Kuće ljudskih prava u kojem se nalazi Helsinški odbor. Ozbiljan rad. Bez tragova, iako su okolo postavljene mnoge kamere. Pa to je svega stotinak metara od zgrade Predsednika Srbije i raskrsnice London. Centar centra!

 

 

Nije problem u onome ko je to uradio. Uradio je to za dva piva ili iz snažnog osećanja, plus ubeđenje da ga niko neće ozbiljno ganjati. Mnogo su važniji oni koji prave atmosferu u kojoj su ovakve stvari ne samo moguće nego i očekivane. Ovde mislim na medije, urednike, novinare i njihovo društvo: ekstremnističke političare. “Politika” se izdvaja u ovom zamešateljstvu. Plasirali su na prvoj strani temu: koje organizacije (i medije) pomažu Amerikanci. Objavili su podatke koji su potpuno javni (svaka od pomenutih organizacija ima na svome sajtu podatke o donatorima i projektima, budžetu…). Ništa od tih podataka nije tajno i ekskluzivno. Za razliku od stvarnog tiraža, plata, zarada od čitulja, troškova, dugova… lista “Politika”. Poslovna tajna je poslovna tajna i nemam ništa protiv toga da tako i ostane, ali tendenciozno i maliciozno prozivanje drugih medija i organizacija da koriste potpuno javno i zakonom dozvoljene donacije američkih ili ma kojih drugih donatora, to je takođe dozvoljeno, ali: odvratno. Time se održava večna vatra podela na patriote i domaće izdajnike/strane plaćenike. Vraćaju se devedesete. Tu su radikali, dveraši i bliska manja i veća boranija. Svi odrveneli. Nema tog kuvanja koje ih može učiniti jestivim. Ali iluzijama se uporno hrani narod koji je suštinski izgladneo. Mada se i dalje priča da se u Srbiji nikad nije gladovalo. Odnosno, umiralo od gladi. Kao u Indiji. Jebo takva poređenja.

U tramvaju, na putu na sastanak, stari poznanik, koji operiše na ovoj liniji, Rom od oko šezdesetak godina, veoma nizak, u svetlom ofucanom kaputu, zapeva: “Udelite nešto za lekove, udelite nešto za lekove…” Leti prosi u papučama na relaciji dve pijace: Džeram – Cvetko. Ovde se sve manje prosi za hleb. Toliko se, valjda, hleba baca da se na to ne računa. Samo ga pokupite iz kesa koje se ostavljaju oko kontejnera. Koji mrak!

Dan je počeo da se produžava. Sunčano i hladno. Narod je zaboravio da će biti izbori. Čeka se da ih podsete. Poznanik iz Amerike mi piše, na kraju kratke poruke preko FB-a: “dolje = bolje”. On se seli sa Istočne na Zapadnu obalu. Nije mi jasno da li se “dolje = bolje” odnosi: na Ovo Ovde, na Ameriku ili na podzemni svet.
Razjasnim ja sam sebi mnoge stvari, ali ne mogu i one iz tuđe glave. Sutra je oproštaj od Branka. Na Novom groblju. Onaj drugi, stvarni oproštaj, trajaće mnogo duže. Približava se nešto nepoznato što nema nikakve veze sa preživljavanjem. Ovde su razbijeni mnogi izlozi. A sa njima i glave. Ovde je toliko toga ispraženjo i opustošeno.

Danima nisam čuo neku pticu. Trebalo bi imati kanarinca ili papagaja. Ali to bi izludelo naše krznene prijatelje. Njucifer je neprekidno gladan. Voli da griicka gole noge. Svaka kuća ima svoj sopstveni eko sistem u koji bi nekako trebalo da se ugradi duša, ljubimci i samoodrživost.