Rat i izvori detinjstva, 12. februar, četvrtak

Mislim da bi bilo nemoguće da izaberem neku knjigu koja je na mene “presudno” uticala. Šta to “presudno” uopšte znači? Presudno za šta? Za moj književni ukus, za moj emotivni život, za moja vrednosna opredeljenja? Knjige se, uostalom, troše kao i mnogi drugi upotrebni predmeti, posebno odeća i obuća. Da li baš tako? Udovi i telo rastu, naročito ubrzano kad smo deca, pa nam odeća i obuća brzo omale. A knjige, da li one, time što nam se uvećava mozak, a u njemu gomilaju raznovrsne informacije i iskustva, vremenom takođe “omale”? Moguće. Mada se jednom pročitanim knjigama ipak uvek možemo vratiti a teško cipelama broj 35.

 

Kako sam postajao stariji izbor knjiga se povećavao. Posebno kad sam počeo da čitam poeziju, filozofske i teološke knjige. “Otkriće” poezije koincidiralo je mojim prvim gimnazijskim pesmama kojih sam se pomalo stideo i pisao sam za sebe. Zbog toga je i čitanje poezije bilo nekako intimno, nisam se usuđivao da to sa nekim podelim. Mislim da sam se tek čitajući Rilkea uspeo da priznam tu čitalačku “stranputicu”. Filozofija se mogla slobodno čitati, uz jednu ogradu ideološke prirode. Sartr nije bio dobro primljen od strane moje razredne u gimnaziji, inače profesorke istorije. Ona je bila oličenje komunističkog opredeljenja, premda se pričalo da je pre rata bila dvorska dama. Nikada nisam poverovao u tu legendu, premda je, po godinama, i po dostojanstvenom držanju, to i mogao biti slučaj. Ona je tražila da svi u razredu napišemo neku vrstu autobiografije gde ćemo napisati ne samo kroz šta smo prošli nego i šta od života očekujemo. Imao sam petnaest godina i bio pod snažnim uticajem Sartra i Kamija, premda sam bio pročitao samo dve njihove knjige: “Egzistencijalizam je humanizam” i “Mit o Sizifu”. Napišem ja lepo svoj onovremenski CV, sa sve podacima ko su mi otac i majka, da imam mlađeg brata, da bih želeo da budem lekar i da kao i doktor Švajcer spasavam bolesnu braću i sestre Afrikance… Na kraju, da bih ispao pametniji, zaključim nekim Sartrovim citatom o slobodi izbora. Razredna odmah pozove roditelje na razgovor. Ode majka koja je jedva uspela da je ubedi da nema potrebe da dolazi i otac koji je mnogo zauzet jer čuva granicu. Problem je bio u Sartru. On je bio skroz nepodesan kao uzor. Moju majku je to zainteresovalo pa je otišla u biblioteku koja je bila u Domu armije i donela sve Sartrove romane koji su bile objavljene kod nas. Tako smo pročitao “Puteve slobode”, “Mučninu” i priče “Zid”. Sve mi se to veoma svidelo, posebno “Zid”. A u “Mučnini” mi je delovalo potpuno fascinantno one pletenje između čitanja “Evgenije Grande” i onoga što se dešavalo okolo, pravi postmodernistički postupak, nema šta. Postao sam egzistencijalista u duši. Ništa crna rolka, ništa pušenje, šljemanje, opijati, uzbudljivi susreti, putovanja… Kad malo bolje razmislim mogao sam biti i stoik i radikalni levičar, ništa se u mome tadašnjem životu ne bi promenilo. Podjednako sam uživao u igranju fudbala u Strahinjića bana i pronalaženju uzbudljivih knjiga.

Ne sećam se da smo kao deca mnogo pričali o svojim roditeljima. Njihov svet beše potpuno odvojen od našeg iako je većina nas neprekidno živela “na gomili”. Naša rodbina, i majčina i očeva, stalno je dolazila, a mi smo išli u posetu njima za vreme raspusta. Sabijali smo se u krevete i kauče, spavali na podu, ručavali u smenama dok nismo nabavili veliki sto, išli u velike nabavke, vodili brigu o manjoj deci… Poznavali smo prijatelje roditelja, kao i oni nas, ali smo znali veoma malo o njima. Stariji su prekidali sočna ogovaranja kad bismo im prišli tako da su do nas dolazili samo restlovi priča od kojih smo kasnije pravili legende. Ko je koga varao i kako nismo mogli da kraja da raspletemo. To je bio izazov koji je dugo trajao. Na kraju se sve svelo na par banalnih švaleracija, pričama o uspešnoj karijeri zahvaljujući poznanstvu ili rodbinskim odnosima. Priče o tome kako je neko zaglavio u zatvor ili na Goli otok zbog IB-a (raskida sa Rusima 1948.) bile su tako tajanstvene da nam je odmah bilo jasno da je u pitanju nešto mnogo opasno. Bilo smo ponosni što smo ne samo na pobedničkoj nego i na ispravnoj strani.

Dan je sunčan, lep i hladan.

Čitam da su se, kao, dogovorili da se zaustavi rat u Ukrajini. Kao i obično, kad je rat udaljen više od hiiljadu kilometara, on je prilično virtuelan. Pa i kad je mnogo bliže na njega se lako zaboravi. Bio rat ovde – na stotinak kilometar od Beograda – pa se išlo u bioskop, i na koncerte, pa i na more, kako ono crnogorsko tako, još više, na ono grčko. Ima, ne malo ljudi, čiji životi ne samo da se tokom devedesetih nisu promenili na gore nego su svoje imanje i bogatstvo upravo tada napravili. Zbog rata su patili oni koji su “tamo preko” imali nekoga svoga ili su “tamo” poslali da ratuje nekoga bliskog odavde. A patili su, svakako, i oni koji nisu imali nikoga bliskog ali su se našli u sirotinjskom sloju, izloženi svim vrstama nasilja, grubosti i poniženja. I šta se od tog iskustva i pamćenja sačuvalo? Ništa, ili tek tako malo da se zavuče ispod nokta. Sa prvim se pedikirskim radovima to strano telo odstrani.
Piše mi prijatelj koji je izveštač u Donbasu i okolini. Prelazi sa jedne na drugu stranu neprekidno. A piše slično Vladimiru Vojnoviču uz začin refleksivnog Venedikta Jerofejeva. Skroz ruski. A može i ukrajinski. Već sam se navikao na blato, kratere, nesnosnu buku raketnih bacača, haubica i minobacača od 240 mm. Ima i ljudi. Onoliko. Simpatične dedice i neuništive bake koje stoički podnose sranje. Onda se pojavi galerija njuški koje su mi toliko poznate iz naše najbliže okoline.
Rat je dobar za muškarce. Baš kao i vojska. Tako se postaje Čovek! Jeste, kad bi se zajebavali. Rat je vreme kad izrone skotovi o kojima nisi mogao ni da sanjaš da postoje. Umesto da očvrsneš samo se navikneš. Pa možeš, bez problema da žvačeš krofnu pored rova punog mrtvaca. To smo gledali i u tv serijama gde su forenzičari glavni junaci. Leš je leš i nema nikakve veze sa živim čovekom! Kada na taj način “očvrsneš” onda sve možeš: i da se saginješ i da se širiš. U tome je najveća vrednost rata – oslobodio si se svakog idealizma i možeš da radiš po svome šta hoćeš. I uvek si u pravu.
Prijatelj piše da u Donbasu i dalje rade pozorišta. Opere i baleti su dobro posećeni. Kulturan neki narod. U subotu će na programu biti Cirkuska princeza, simpatična opereta u tri čina Emeriha (Imre) Kalmana.
Kako bi bilo da se malo prenesemo u Donjeck? Možemo u subotu uveče da se okupimo oko klipa i da meditiramo, ili da se molimo, za spas naroda s obe strane fronta. Samo neka stane ubijanje pa nek` živi ko s kim oće.

 

Jeste, tačno je, ratne priče i knjige o ratu veoma su uticale na mene. Ja sam se sa Švabama nosio od svoje sedme, osme godine… a veoma intenzivno kad sam imao deset godina i pročitao knjigu Toneta Seliškara “Drugovi”, debeli realistični romana za mladež o slovenački partizanima. Još se živo sećam kako je karikaturalno opisana učiteljica nemačkog jezika koji su mali Slovenci morali na silu da uče u vreme okupacije. U crnoj zastakljenoj vitrini mojih roditelja još uvek stoje knjige o ratu. Najviše ima ruskih autora, ali i Čerčilov dnevnik, onda Dedjerovi dnevnici koje sam pročitao nekoliko puta. Tu je Ilja Erenburg kao i knjiga “Priča o pravom čoveku” od Poljevoja. U “Priči o pravom čoveku” glavni junak je ruski pilot čiji avion bude srušen ali on uspe da se spase puzeći kroz beskrajna snežna prostranstva Rusije. Noge mu aputiraju ispod kolena, ali pilot umesto da ode u invalide odlučuje da se vrati u avijaciju. I tako naš junak, sa sve protezama, uprkos svim mogućim otporima i sumnjama, ponovo poleti. Kao dečak bejah ubeđen ne samo da je to moguće nego i da je rat pravo mesto gde se pokazuju ne samo hrabrost nego i plemenitost, solidarnost, ljubav… Kada je posle mnogo godina objavljena knjiga Vitomila Zupana “Menuet za gitaru” rat je počeo da se pretvara u nešto drugo. Video sam da ima i seksa.
Definitivno: priče o ratu i dečja književnost na mene su više uticali od Žan Pol Sartra.