Rama i ljute papričice, 15. oktobar, subota

U četvrtak uveče na razgovoru sa Edi Ramom o srpskom izdanju njegove knjige “Žrtvovanje”. Teško je baš to nazvati razgovorom koji je vodio Veran i koji je odneo skoro sve vreme za svoja pitanja i objašnjenja. Verovatno se pribojavao da ne bude “praznog hoda”. Ne verujem da je većina uopšte pročitala knjigu. Knjiga je dobro napisana, inteligentno, lično koliko je to nekom političaru uopšte moguće. Rama je šarmantan, duhovit, ume sa publikom, pogotovo onom koja je pozitivna prema njemu. Njegova knjiga, naravno, nije književnost, više je lična slika vremena u kojem se on kao političar bori sa mnogim stvarima. Najviše sa drugim političarima. Nije teško biti pozitivan posle Beriše i sličnih. Ali je potrebno pobediti Berišu i njemu slične.

Ceo događaj se odigrava u bivšem hotelu Interkontinental koji se sada zove Crowne Paza. Jedva sam ukapirao gde je to. Kažem taksisti da vozi u Interkonti i on dobro zna šta je u pitanju. Toliko o orijentaciji u vremenu i prostoru. A ispred Plaže obezbeđenje koje počinje već od Hajata. Mislim na ono vidljivo. Najazad nas puste unutra gde su već svi na svojim mestima. Mnogo crnih odela, mnogo frizura. Svi razdragani.

Sreo sam gomilu poznanika i prijatelja sa kojima se sve ređe viđam. Mišu Glenija nisam video sigurno duže od pet godina. Najveći broj ljudi poznajem iz devedesetih. Tu je i Dačić, kojega, mada ne lično, takođe znam iz devedesetih. Kakvi životi! Kakva iskustva! Naši sopstveni životi i naše sudbine više nisu bitne. Da nas sutra sve pozatvaraju na stadion (što je čest citat u Ovome Ovde)  ova vlast ne bi imala alternativu. Tako je kako je! Mogu da dignem ruke, mogu da spustim ruke, mogu još uvek razne stvari sa rukama. Ništa se neće promeniti zbog toga. Sasvim mi je jasno: potrebno je zaustaviti sve regionalne sukobe, uspostaviti ekonomsku saradnju, pokrenuti promet para, ideja i ljudi, zatvoriti knjigu o  krivcima i žrtvama iz prošlosti, investirati u infrastukturu, približiti se Evropi, ne približavati se previše Rusima… Malo li je? U celoj ovoj situaciji potpuno je irelevatno da li nas vređa arogancija i glupost vlasti. To ne znači da kritika i otpor nemaju smisla, već da je potrebno sagledati realnost i usaglasiti očekivanja. Inače ćemo skapati od gladi i usamljenosti.

Moji susreti sa političarima raznim uvek su bili posledica moranja. Uvek je nešto moralo da se “odradi”, da se moli za pomoć ili podršku za nekoga ili nešto. Zbog sebe nikada nisam ni sa kim razgovarao.  Upoznao sam, u svome novinarskom, i drugim  poslovima, razne likove. Neizmerno simpatične i prilično odvratne. Od svih političara koje sam sreo najsposobniji mi je delovao Branko Pešić, gradonačelnik Beograda. Istina, tada sam bio dosta mlad pa je možda utisak bio pojačan. On je bio koncentrisan, organizovan, jednostavan u komunikaciji, otvoren… Danas je, naravno, situacija sasvim drugačija. Od mera bezbednosti do organizacije vremena, medija, ljudi iz pratnje… Povremeno osetim  u izjavama današnjih političara izvestan prezir prema očekivanjima i razumu sopstvenog naroda. To nekako ide zajedno sa vladavinom političke korektnosti.

Bio sam u Tirani dva puta pre desetak godina. Kad je Rama bio gradonačelnik. I čuo mnoge pohvale za njegov rad. U Tirani sam se osećao sasvim normalno. Upoznao sam dosta dragih i pametnih ljudi. Nisam se osečao neprijatno zbog svoga srpskog porekla. Rekoh tada samom sebi: kad ću moći tako da se osećam i u Prištini. Ne znam. Bolje da ne razmišljam o tome. Žao mi je.

 

Jutros sam dobio prvu verziju muzike za pesmu “Ja sam jagnje na grani”. Veoma mi se dopalo. Nikita se razboleo. Bio sam jutros sa njim i Ognjenom. Mali bolesnik je ubrzo ponovo zaspao. Nije mogao ništa da jede. Jedva sam uspeo da mu dam lek i malo vode. Pipao sam mu nogice i čelo, proveravao da li ima temperaturu. Mačak Vasa se skupio kod njegovih nogu da ga čuva. Onda sam Ognjenu pričao o Drugom svetskom ratu jer znam da ga to zanima. Pričao sam mu o tome kako su Hitler i Staljin podelili Poljsku. I o zločinima jednih i drugih. Staljin je bio zločinac, ali je Hitler vodio monstruozniji projekat. On je hteo da zatre čitave narode – od beba do baba. Neko je Ognjenu napunio glavu da je Staljin bio strašniji od Hitlera. Mora da su to ove nove generacije nedićevaca i ljotićevaca. Pričao sam mu o ubijanju hendikepiranih kao početku čišćenja rase i o tome kako je najstrašnije kad se propoveda da je neka nacija, vera ili rasa bolja i vrednija od drugih. Mislim da je razumeo o čemu pričam.

Moram da pišem  nešto što nema nikakve veze sa mojim pisanjem. To mi pada sve teže. Da radim ono što najbolje umem, ali za nešto što nema veze sa umetnošću. Svaki dan mi se tada  čini ukradenim. Ali to je deo borbe za opstanak. Realni život. I to nema nikakve veze sa žrtvovanjem. Valjda.

Kupio sam na Bajlonovoj kilogram ljutih paprika. Različitih oblika i boja. Prodavac objašnjava: paprike su ljute, ali vlasnik nije! Neko je negde na FB-u okačio fotku ljutih paprika pored kojih piše: “Ljute kao prevarene žena”, a pored njih crvene, velike paprike koje se reklamiraju sa “Slatke kao tuđa žena”. Na Bajlonovoj ljute su 120 dinara kilogram a na Đermu 150. Krompir je između šezdeset i sedamdeset, paradajz, zavisno od sorte, između sedamdeset i stodvadeset, dunje dvesta, mladi sir trista a kajmak osamstotina dinara. I čvarci 800. Mada, duvan čvarci su preko 1000. Luksuz ne samo da zapošljava nego i održava.

Bilo bi najbolje kad ne bismo imali ama baš nikakve veze sa dnevnom, aktuelnom politikom. I političarima. Ali taj zahtev nema veze sa stvarnošću. Nismo mi samo oni koji ih biraju. Mi se suočavamo i sa posledicama svoga izbora.

 

Moraću danas da ispečem papričice. Od toga će ceo stan da se ispuni mirisom stvarnog života. I ljutinom. Poželeću političarima da i sami to ponekad urade. Bolje to nego seckanje luka kao u “Limenom dobošu”.