Računajte na nas, 13. maj, sreda

 

Lep, prolećni dan. Mladi luk, srebrenjak, jedna veza, još uvek je oko četrdeset dinara. U vezi kako gde: negde pet, a negde četiri, krupnija luka. Jagode luksuz. Spanać džaba. Krompirići uglavnom samo za nedeljni ručak. Imam utisak da se poseta pijacama smanjila. Siromaštvo više ne kuca na vrata. Sve je odavno razvaljeno. Živi se u pričama i obećanjima. Iza svega zloslutno iščekivanje.
Danas je 13. maj, i neki se, najviše novinara, sećaju čuvenog Dana bezbednosti. Dan kad su se osnovali OZNA, UDBA, KOS, OS, nos, kros, bos… važan je i za pobednike i za pobeđene. I za dželate i za žrtve. Kontinuitet se menja samo u odnosu na žrtve. Na vlasti je ono što je preostalo, a to je suština: duh sumnjičenja, zavere i posebnih ovlašćenja. Naši su se životi uvek paralelno odvijali. Na jednoj smo strani bili mi koji smo sumnjali, ispitivali i otvoreno o svemu pričali, a na drugoj vernici koji su štitili i uterivali veru. Međusobno su bili povezani zavetom ćutanja. I naravno, materijalnim interesima. Još nisam čuo da je neki pripadnik zaštitnika vere i bezbednosti umro u bedi. Osim ukoliko se nije preobratio u religioznog mistika i otišao u pećinu.
Mi smo se krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih zezali sa stihovima Oskara Daviča: Ozna sve dozna… i tako to, do onoga: “O da l je to varka, ja sam kod druga Marka!” Iza ovog udarnog stiha išlo je: “O da l je to farsa, ja sam kod druga Dalsa”, i dalje: “O da l su to džanarike, ja sam kod drugarice Bandaranaike”. Sirimavo Bandaranike je bila veoma popularna zbog svoga imena i stasa. Preko nje smo upoznali cejlonski čaj i cejlonske štrudle. Na Cejlon je u budizam otišao Čedomil Veljačić kome smo se veoma divili na izboru i odlučnosti.
Sećam se i maštovite seksualne pretnje-obećanja upućene raskošnoj ženskoj, malo previše mačo za današnje vreme: “Ala bih ti ga Sirimavo Bandaranaike!”
Mnogo godina kasnije su došli tamilski tigrovi i slična preterivanja.
Eto šta mi sve pada na pamet povodom nekadašnjeg dana bezbednosti od kojeg su lepo grebali pesnici, glumci, muzičari i sva ona vojska estrade. Tako je i Đorđe Balašević, posle popularne pesme “U razdeljak te ljubima”, napisao “Računajte na nas” i time učvrstio svoj status opšteprihvaćenog barda. OK, nemam problem sa svim ovim. Kakva služba takva i pratnja. Postoji čitava filmografija u kojoj je CIA centralna tema, pa onda britanski MI6, KGB, Mosad… Kad sam čitao knjige Džona le Karea nisam uopšte razmišljao o tome kako se njegovim knjigama podižu svojevrsni spomenici svim tim službama. No, ovi naši, bez obzira što sve češće čujem hvalospeve našoj službi, posebno njenim operacijama u inostranstvu, delovali su plitko i primitivno. Sumnjičili su nas zbog čitanja Orvela i Đilasa i to mi je bilo nespojivo sa racionalnim i pragmatičnim duhom službe.
A jednom su, dok sam vodio knjižaru stranih knjiga, napravili pravu istragu i premetačinu u potrazi za SF knjigom Brajana Aldisa. U toj, maloj, džepnoj knjizi, čiji sam naslov zaboravio, pojavljuje se Josip Broz Tito kao ubačeni vanzemaljac. (Nije bio jedini, pored njega je bila i gomila političara, kapitalista, komunista, profesora….) Ko je to tako pomno čitao popularne SF knjige na engleskom u potrazi za ubačenim otrovom? Neverovatno. U stvari, sasvim je moguće da je to prijavio neki svesni čitalac a ne sama služba.

 

No, gde ima službi ima i mistifikacija.
Posle svega, uopšte mi nije jasno zašto je celer toliko skup. Čija je služba u ovo upletena? Na koga uopšte možemo da računamo? Na službu, medije ili Predsednika republike?