Putopis detinjstva, 13. april, sreda

Postoji neki znak kojim se obeležava tuga. To je ona stvar koja se vidi ne samo na licima nego i na drveću, kućama, trotoaru i  životinjama pored puta. Tuga pojedinačna, utisak opšti.

Uzalud FB znaci. Položaj usta ne može sve da objasni. Smajli i Sedli! Znam neke ljude koji su se mnogo, i rado smejali, a bili neizmerno tužni. Kad govorim o tugi ne mislim na očajanje. Očajanje je kolerična pojava. Očajanje zahteva akciju. Agregatno stanje tuge je mirovanje. I jedno i drugo raspoloženje najčešće su individualni,  ali nekada prerastu u kolektvno. – Bože, kao da čujem glas turiste, kako je ovde sve puno života i energije! Ili: osećaš li kako je sve pusto i utonulo u melanholiju? Mesta gde je nekada penušao život odjednom se isprazne. Prašina pada intenzivnije tamo gde nema ljudskih tela da je dlanovima i licima pokupe.

Imao sam težak poslovni razgovor. I dalje sam posrednik između različitih strana. Pokušavam da pomirim zavađene, da usmerim posao i okupim ljude. Ubrzo posle sastanka napala me je užasna glavobolja. Sišao sam do reke. U KC Grad je u toku neka radionica. Puštaju zvuke od kojih mi podrhtava celo telo. Baš sam našao mesto da udahnem malo vazduha. Sunčano. Ruševina, most, reka, šareni lampioni za večernji provod.

Razmišljam o knjizi – projektu. Zvali bi se “Putopis detnjstva”. (Katarina mi je sinoć poslala link za konkurs za umetničke projekte!) U tom putopisu bila bi tri grada u kojima sam živeo kao dete. Split, Sarajevo, Beograd. Od 1953. do 1963. Od moje pete do petnaeste godine. Bilo bi potrebno putovati. Ne samo u glavi nego i stvarno. Da obiđem mesta gde sam nekada stanovao, igrao se, išao u školu, biblioteku, bioskop, tamo gde sam se igrao, sanjao, zaljubio… Mogao bih da pogledam u arhivi podatke o mojim roditeljima i komšpijama, da saznam šta je bilo sa mojim drugovima i drugaricama, gde se ko našao. Ili izgubio. Na svetu je sve manje ljudi koji me pamte kao dete. To je prirodna posledica starenja koja se najteže prihvata. Teže od bora ili fizičke slabosti. Da mogu da fotografišem tajna mesta, ili da pokušam da pronađem stare fotografije, to bi bilo jedno ogromno zadovoljstvo.

Verovatno neće biti ništa od toga. Nemam vremena, a ni novca, za putovanja i istraživanja. Lepo je, međutim, zamišljati.

Moj putopis bi bio ne samo lična istorija nego i jedno zajedničko putovanje kroz svet i vreme koji više nisu sa nama. Ako ga sad ne uhvatimo, kad ćemo? Kome je uopšte stalo do toga?

Split: Firule i Bačvice, škola Lučac, Hektorovičeva i Beogradska. Sarajevo: Kralja Tomislava, Bjelave, Čengić vila. Beograd: Džordža Vašingtona i Dušanova. Vidim kako se moja familija okuplja po ovim adresama. Vidim svoje prijatelje. Čujem buku glasova. I staru muziku. Miriše riba na gradelama, pohovane šnicle, prženice…

 

 

Nekoliko puta sam video beli, ofucani kombi na kojem piše: “Sve vrste otpušavanja”. Pa onda telefon, mail adresa, i ime “Rastošnica”. Verovatno je u pitanju neko mesto a ne karakterna osobina. Otpušavaju se klozeti, kanalizacione cevi, kanali, creva… Za sve postoje sredstva i ljudi.

Kako stojimo sa zapušavanjem? Da li neko i to radi? Nije valjda da se stvari zapušavaju samo same od sebe. Ponekad je potrebno zapušiti rupu i zaustaviti tečnost koja prodire sa svih strana. Postoji mudra vodoinstalaterska izjava da voda sama nađe put. Vodoinstalater je tu da spreči vodu da izađe napolje i da nekontrolisano curi ili teče.

 

Ovde bi toliko toga trebalo da se zapuši.