Prvih deset godina

Mihajlo Pantić iz 1960.

 

Tek kada počnemo da se sećamo, vidimo koliko je zaboravljenog života u nama.
Grejs Keli

Sećanja su sklona izmišljanju događaja.
Kit Ričard

Da li je zaista bilo ono čega se sećamo?
Dragoljub Mićunović

A moje sjećanje uvijek počinje od kraja, ne ovako kako sad pričam, zato je možda ponešto netačno, ali drukčije ne biste razumjeli.
Meša Selimović

Ne sećamo se mi onoga čega želimo da se sećamo, nego ono što hoće da se seća čini to kroz nas.
M. P.

Prvo čega se sećam je kamion. Igračka. Sedim na podu kuhinje i zurim, kao hipnotisan, u svoju prvu pravu igračku. Tu-tu, tu-tu – ide kamion. Moj kamion. I ne pamtim ništa drugo, samo taj kamion, imam možda dve i po, najviše tri godine. Mnogo, mnogo kasnije, već sam gotov čovek, na vest o stričevoj smrti odnekud iz podsvesti izranja saznanje da mi ga je na poklon doneo upravo on, moj stric, mornar; vidim ga kako stoji na vratima u beloj matroskoj uniformi, sa plavim prugama. Mornarica se u ono vreme, sa svežom uspomenom na rat, služila tri duge godine; stric, koji je otišao u vojsku kao dečak, a vratio se kao gotov čovek, iskoristio je neko teško zasluženo ili još teže izmoljeno odsusutvo da me vidi prvi put. Po tome zaključujem da nisam imao pune tri godine. Prema modi onoga vremena malu decu je iz nekog razloga bilo šik oblačiti u mornarska odela. Imam jednu takvu sliku, ja, mali matroz, na zaljuljanom drvenom konjiću kakvog je tada u redovnom rekvizitarijumu imala svaka bolje stojeća, konkurentna fotografska radnja. Avioni, kamioni, uspomena iz JNA, srećno venčani, i tako dalje.
Sve prošla priča. Zauvek prošla, sećanje ne može ništa da učini protiv tog – zauvek.

***

Ovoga se ne sećam, ispričali su mu. Ponekad su me tetke vodile u šetnju, pored reke. Jednog takvog dana prišao sam vodi, uzeo u ruku grančicu otpalu sa drveta i seo na obalu. Upitali su me šta to radim. „Pecam”, odgovorio sam. Tetka mi je kasnije govorila kako nikada na tom delu reke kraj koje smo šetali nismo naišli na ribolovca, mogla je u to da se zakune. Niti je u mojoj porodici, u to sam ja siguran, bilo ribolovaca. Šta me je to povuklo da učinim nešto što ni od koga ranije nisam video, ili možda ipak jesam, krajičkom detinjeg oka, nesvestan šta gledam? Ko bi to mogao znati.
Ukoliko bih verovao u priče o reinkarnaciji, lako bih mogao zaključiti da sam u nekom ranijem životu bio ribar, recimo, u nekom japanskom ribarskom selu, ili u Peruu, mada, nešto ne verujem u takve priče. Ali, zato, verujem u magiju vode. Predosetio sam je kao trogodišnji dečak i od tada me to ne pušta. Pecao sam na moru, još detetom, sedeći satima na doku ili drvenim lesama pobodenim u plitku vodu lagune, ni obećanjem ni pretnjom me otuda nisu mogli oterati, satima bi me dozivali da dođem i pojedem nešto, a pravim ribolovom sam ozbiljnije počeo da se bavim u osnovnoj školi. Taj međurečni deo mog grada bio je u ono vreme veliki močvarni rit, kvart u kom sam stanovao bio je jedan od prvih podignutih na toj peskom nasutoj površi. Pored kvarta prolazila je pruga, a tamo, sa druge strane šina, otpočinjalo je naše carstvo, mreža kanala i bara, punih trske, ribe, ptica i sitne divljači. Gledano otuda, ali i sa svake druge strane, imao sam neobično detinjstvo: uz betonsku pustoš velegrada naporedo sam upoznavao gotovo netaknutu prirodu. Kratko je trajalo, močvara je za dva-tri leta cela nasuta peskom, tako da danas živim tačno, ali u metar tačno na mestu gde sam nekada lovio crvenperke, bandare i štuke. To su bile moje prve ribe. Babuški, tada, na sreću, nije bilo. Babuške su došle kasnije…

***

U trećoj godini davio sam se u reci. Pamtim kao da je juče bilo. Ugazio sam u plićak, do kolena, mamila me je voda. Još jedan korak ili oblutak pod mojom malom nogom, i vir me je zakovitlao, pokušao sam da udahnem vazduh, ali sam popio dobar gutljaj i zagrcnuo se, ne znam da li sam mlatarao rukama, samo bih povremenio uspevao da uzdignem glavu iznad površine, vrag će znati da li sam se uplašio, samo sam pomislio kako ću uskoro biti mrtav, tad mi se javila prva misao na smrt. To je ono kad nas nema. Onda su me ščepale nečije snažne ruke i lako iznele na obalu, leti to i nije tako velika reka, svuda, osim u virovima, može se pregaziti… Bio je to neki vojnik, sad već izmišljam jer ne znam ništa o njemu, može biti poreklom odnekud daleko, može biti pobegao iz kasarne da se malo osveži u to pakleno letnje popodne, i, eto, sreli smo se tu, da se više nikada ne sretnemo, njegova ruka, i moja dečija glava, zahvaljujući čemu sad sve ovo pišem i o svemu dumam, inače bih odavno ležao u zaboravu, kao što će to jednom i doći, neumoljivo, po sili vremena, svi ćemo jednom postati zaborav, svako sećanje je vremenski oročeno, osim kad postane priča…

***

Pet-šest godina potom, opet je žarilo leto, pobegao sam sa društvom na kupanje, na jednu još manju reku, gde smo, kada bi mi ujna to dopustila, povremeno lovili gaovice i rakove. Ali, ovoga puta otišli smo dalje od kuće, na krivinu gde voda brza i uliva se u podubok vir. Tu se moglo skakati na glavu, a već smo se i takmičili ko će prvi u nekoliko zamaha preplivati od obale do obale. Vir su meštani, genetski skloni preterivanju (kad bi ih ubo komarac, govorili su: „Zaklao me komarac!”) nazvali Manitovac, mada na tom, tobože pobesnelom mestu, pravo govoreći, nije bilo nikakvog mahnitanja, tek jedno malo proširenje u plahom toku reke. Ali, tu se, jednom davno, pričali su mi, utopila Zora, moja sestra od tetke, i Manitovac je time samo osnažio svoj rđav glas; atavistički strah od vode ima i svoje korene i svoje duboke razloge, iz vode smo i u vodu ćemo otići.
Tek smo bili stigli na reku, razočarani što je vlasnik obližnjeg voćnjaka po ivici kamenog vrha ograde ugradio komađe razbijenih staklenih flaša, pa nećemo moći da preskačemo i krademo zelene šljive, kad se odjednom, ljut kakvog ga nikada pre ni kasnije nisam video, pred nama stvorio moj ujak. „Šta radite tu, magarci, marš kući, sad ću vam ja pokazati.” Učinili smo tako, pokunjeni, neće biti ni kupanja, ni gaovica, ni rakova. Trideset i kusur godina potom prošao sam pored Manitovca, vir je bio skutren kao u malo većoj šerpi, činilo mi se da ga mogu u tri gutljaja popiti („što si tekao, tekao si”), a obližnje brdo, na koje nas je učiteljica Nikčević vodila da nam pokaže okolinu i kako da odredimo strane sveta (oližeš kažiprst, da vidiš odakle duva), ličilo mi je na nekakav liliputanski brežuljak. U sećanju, stvari umeju da budu stostruko veće nego što stvarno jesu. Sa starenjem one se dodatno smanjuju, kao da iščezavaju, koliko u mislima, toliko i u stvarnosti.

***

Izvode me na mali balkon. Držim se za nečiju nogavicu, gvirim između stubova balkonske ograde, visoko iznad zemlje. Dole, ispod nas, tiska se masa sveta, videću toliko ljudi još samo 1997. na dočeku srpske nove godine kada se ono ceo Beograd digao na noge da ukine masnu laž. Ali, ovde je o drugoj, velikoj i dugotrajnijoj pričini reč, u kojoj sam odrastao, a u koju su se kleli čak i oni što danas govore da u nju nisu verovali. Velika vojna parada tutnji ulicama, vojnici u besprekorno srezanim kolonama, tenkovi, džipovi i kamioni, nalik onome koji mi je kupio stric, samo sto puta veći. I ljudi, pod oružjem i bez oružja, ljudi koji kliču, aplauzi i glasovi lete u nebo, mitraljezi, topovi, rakete, sve me to dovodi do uzbuđenja koje ne razumem, ali ga itekako osećam. Posle odlazimo na drugi kraj grada, kod ujaka, na ručak, i ja u kupatilu prvi put vidim ručku od tuša koja me podseća na telefonsku slušalicu. Naš tuš bio je visoko postavljen i nepokretan, iz njega je, dok su me kupali, voda padala u mlazevima kao kad lije kiša, a ovde si mogao da ga okrećeš kako želiš. Činim upravo tako, i sav se isprskam. Propinjem se na prste i na staklenoj plohi ispod ogledala razgledam sitnice, pribor za brijanje, češljeve, bočice sa losionima i parfemima, u jednoj kartonskoj kutijici su tajanstveni ovalni paketići u folijama boje zlata, nalik na čokoladice, ali nisu čokoladice, gumaste su, umočene u talk; zubna pasta ima ukus jagode, probam i to mi se dopadne, pa hoću i da je malo pojedem, ali postaje bljutavo. Izlazim iz kupatila mokar i izmuzgan, ukućani vode neki dugometražni razgovor. Niko me ne primećuje…

***

A onda mi je neko doneo golubove, na poklon. Bili su mladi, još nisu leteli. Trčao sam za njima, želeo sam da uhvatim makar jednog. Bili su brži od mene. „Stavi im soli na rep”, rekao je ujak, i dao mi slanik. Opet sam trčao za njima, pokušavajući da im posolim repove. Neuspešno, bili su brži od mene. Cmizdrio sam, ostali su se smejali. „Hajde, vodim te u poslastičarnicu”, rekao je ujak, da me uteši, ali tamo nije bilo sutlijaša. Voleo sam sutlijaš sa cimetom. „Uzmi tulumbe”. „Neću tulumbe, hoću sutlijaš”. „Ovom detetu niko ne može da udovolji”, rekao je ujak poslastičaru, a onda se okrenuo prema meni: „Da mi je znati ko će tebi staviti soli na rep” – procedio je ljutito – „idemo kući”.

***

Od igračaka pamtim i crni kolt, „kaubojac” (tako sam ga zvao), koji pomoću žičane opruge iz dobuša izbacuje žute plastične metke. Ta-ta-ta, pucao sam iz njega danima, do promuklosti, sve dok mu feder nije oslabio toliko da je metak jedva izlazio iz cevi i padao mi pred noge, puć, na kraju ni toliko. Pamtim i luk i strelu, pravi indijanski luk sa kićankama i tri strele kojima je njegov prvi vlasnik, neki dečak stariji od mene, nepogrešivo pogađao vrata dvorišne garaže. Uh, kako sam želeo da ga imam. „Tri stotke”, rekao je taj dečak, nisam znao koliko je to, otišao sam u kuhinju, propeo se na prste i iz ormarića izvadio teglu s novcem, poneo sam je celu na dvorište. „Evo, uzmi”, rekao sam mu, dečaku su zasijale oči. Zavukao je prste u teglu, izvukao nekoliko novčanica, tutnuo mi luk i strele u jednu, a teglu u drugu ruku i istog trena nestao, kao da tu nikada nije ni bio. Nisam znao šta s time naglo stečenim darom, ako je to bio dar, treba da radim. Odjednom, tada, kada sam shvatio da mi vedri predmet želja pripada, da je moj, ni luk ni strele nisu izgledali više onako primamljivo kao pre nekoliko dana u rukama domalopređašnjeg vlasnika neprocenjivog blaga. Niko mi od ukućana ništa nije rekao, tegla s novcem vraćena je na svoje uobičajeno mesto, a luk i strela su netragom isparili. I zbog toga mi nije bilo žao, nimalo.
***

O praznicima su mi davali pravi pištolj, ratni trofej, bez metka u cevi i bez šaržera (jer sam ga zbog težine jedva držao u detinjim rukama), da s njim jurcam po sobama i da se igram partizana i Nemaca; ja sam, naravno, partizan, Nemci su negde tamo iza kauča, u najudaljenijem uglu sobe, iza masivnog šifonjera sa prelepim ornamentima od orahovog furnira; tu su smestili svoje mitraljesko gnezdo. Polegnut po parketu i tepihu šunjam se i pucam, pucam i pucam, kao Mirko i Slavko, sve dok ne zavlada potpuna tišina. Mora da su se povukli u podrum, dosećam se, ali me je strah od podrumskog mraka, ne smem tamo da siđem. Pedeset godina kasnije sišao sam u taj podrum, u gradu koji je sada inostranstvo. Mirisao je na memlu, na kiseli kupus, na ugalj, na prašinu… Na vratima prizemnog stana u kom smo nekada stanovali stajala je pločica sa nepoznatim prezimenom. Nisam pozvonio, u mislima sam prošao raspored prostorija: s vrata se ulazi u veliko predsoblje, s leve strane do ulice je kuhinja sa trpezarijom, tu sam vijao onaj stričev kamion (stric je, kasnije, zaista vozio kamion), u produžetku su dve velike sobe, „primaća” ili „kombinovana”, kako se onda govorilo (u nju se retko ulazilo), sa skupocenim nameštajem, kristalnim i porcelanskim, nikada upotrebljenim servisima u zastakljenim vitrinama, i „spavaća”, sa velikim, nikada korišćenim bračnim krevetom, i dva manja. Na jednom od njih spavam ja. S desne strane predsoblja je kupatilo, sa tučanom kadom na lavljim šapama i velikim zelenim bojlerom koji se, kao peć, greje na drva. Kupanje je subotom, inače svakog jutra sledi umivanje (prvo pranje zuba, četkica mora da kruži, a ne da ide tamo-amo, potom kao mačak vadim žute krmelje iz uglova očiju, ruke samo pokvasim, trljao sam dlan o dlan, mada sam znao da ne treba tako, već kao da šakama davim miša, i odmah se brišem peškirom), a uveče pranje nogu. Kroz mali prozor kupatila, zastakljen mlečnim staklom, dopire bleda svetlost. Jednom sam se tu okliznuo o vlažan pod i podleteo pod lavabo, koji mi se, slabo pričvršćen uza zid, sručio na glavu. Pukao je nadvoje, ali sam ja, nekim čudom, ostao neozleđen.

***

Do kupatila je špajz, u njemu nekoliko polica sa starudijom i alatom („ne diraj taj čekić, otući ćeš prste”, a ja sam, ipak, možda zato što mi je zabranjivan, najviše voleo baš čekić) i frižider-sandučar sa kasetama za led, on se koristio samo u najtoplim letnjim mesecima. A dole, niz stepenice, silazi se u podrum, u mrak prepun Nemaca. Stražnja vrata kuće otvaraju se prema dvorištu ruševne zgrade, u kojoj se takođe igramo partizana i Nemaca. U jednom jurišu neki hrabri bombaš pogađa me u glavu staklenom flašom punom peska. Nakratko gubim svest. Vode me u bolnicu i stavljaju mi dve kopče. Drugi put, u herojskom preskakanju ograde sa bodljikavm žicom, koju su Nemci postavili oko svog bunkera, a ta žica u stvari opasuje plac kuće strovaljene u zemljotresu, gadno sam posekao unutrašnju stranu butine. Koža je zinula: ispod nje se, začudo, uz vrlo malo krvi, ukazao sjaktav masni sloj. Odveli su me u bolnicu i stavili mi pet kopči. Ožiljak i danas imam.
Pun sam ožiljaka. Najmanje bole oni vidljivi.
***

Iz prve posete zoološkom vrtu pamtim samo razjapljena usta velikog nilskog konja. Čuvar mu je u čeljust ubacio polovinu velike lubenice, nilski konj je mljacnuo, sklopio gubicu i zaronio u mutnu vodu svog nevelikog bazena. Ostale su da mu vire samo oči i vrh glave. To je s vremenom postala moja dečija noćna mora; sanjao sam kako ta naizgled dobroćudna neman izranja iz mog močvarnog sna i širi ogromna usta, namerna da me proguta. Neeeee-neeee, vikao sam i budio se, upišan od straha…

***

Kupili su automobil. Ruski „moskvič”, sjajna, zdepasta mašina, bučna kao omanji traktor. U kabini, za vreme vožnje, ne čuje se običan razgovor. Svi viču, ali to nikome ne smeta. Leti se, po najvećem čelopeku, u „moskviču” pali grejanje, da bi se sprečilo da motor prokuva, ali ni to niko ne primećuje. Kupamo se u znoju, ali zato možemo gde hoćemo…
Gle, putujemo. I zaista, jednog leta smo putovali i putovali, zaustavljali se gde nam padne na pamet, kampovali na proplancima i u šumama. Negde u planinama, kraj zelenog gorskog oka logorovali smo od nevolje, oštar kamen makadamskog puta pocepao je prednju gumu nesalomivog Rusa. Padala je kiša, bilo je uzbudljivo spavati u mračnoj šumi, daleko od sveta, opružen u kabini na oborenim sedištima ili u šatoru na dušeku na naduvavanje, i slušati kako kiša dobuje po krovu ili nepromočivom šatorskom platnu. Ujutru su se razišli oblaci, doručkovali smo na svežem vazduhu gustom kao ulje, kada se u blizini zaustavio još jedan automobil, iz njega su izašli uniformisani ljudi sa štapovima za pecanje. Jedan od njih pomogao nam je da zalepimo gumu, drugi su se raširili po obodu obale i počeli da zabacuju. Onda je neko povikao: „Evo je”, i ja sam video kako dvadesetak metara od mene uniformisani ribolovac izvlači krupnu kalifornijsku pastrmku, još nisam znao ime te ribe. Praćakala se po stenovitoj obali, nekako sam uspeo da je uhvatim sa obe ruke, snažno se otimala, potom sve slabije, ribolovac se smejao. „Daj je ovamo”, rekao je razgaljen dobrim ulovom, i spustio je u pletenu korpu sa poklopcem koja je visila o njegovom levom ramenu. Već dosta vešt u hvatanju sitne morske ribe poželeo sam da kada porastem i ja lovim takve lepotice, i tu sam želju kasnije, mnogo kasnije, stostruko ispunio.

***

Nastavili smo dalje, u planine, sišli sa glavnog, neasfaltiranog puta na jedan uži i krivudaviji, posut krupnim tucanikom, dugo se vozili kroz kržljavu šumu punu stenovitih gromada i konačno stigli na proplanak, pred kamenu kuću, pokrivenu slamom. Ispred kuće je u velikoj stolici sedeo vrlo star čovek, sede kose i istih takvih brkova, odeven u neobično odelo sa širokim pojasom, glave pokrivene još neobičnijom kapom. Smešio mi se dok sam mu prilazio. „Je li to taj moj unuk”, pitao je. „Jeste”, odgovorio je neko, a onda rekao meni: „Ovo je tvoj deda, poljubu mu ruku.” Tu se film prekida.

***

Svake godine idemo na letovanje, dole, na Veliki pesak, ta zemlja je sada inostranstvo, za kampovanje je onda bilo potrebno izvaditi posebnu pograničnu dozvolu. U sumrak istrčavam na pusto žalo, oblaci su niski, a talasi veliki, tog dana nije bilo ni sunčanja ni kupanja. Sam sam pred morem, to je sigurno jedna od mojih prvih slika, ostale su se stopile u klupko koje više ne mogu da razmrsim. To je sve bilo pre mog polaska u školu. Lovim sitne ribe čučeći na obali kanala, plivam u dubokoj vodi, rano sam naučio da plivam, ne pamtim kako i kada, u obližnjem gradu idemo u neki sirotinjski cirkus sa mršavim životinjama i istim takvim artistima, tih dana slikam se i sa crncem oko koga se okupljaju deca, videti crnca, to je je već prava uspomena sa letovanja, prolazim pored neke pećine sa rešetkama u čijoj unutrašnjosti žene pokrivenog lica nepomično sede kraj odra prekrivenog vezenim belim pokrivačem; kroz grane borova, dole, na stenama, prvi put vidim golu ženu. „To je najlon-plaža”, kaže neko. U daljini, jednog dana, punog mora, na pobesnelim talasima povremeno se promoli glava budućeg utopljenika. Onda, nekog jutra, tek smo izašli na plažu, nečiji promukli glas uspaničeno viče: „Zemljotres, zemljotres je u S”. Prekidamo letovanje, posle svega pamtim samo kako me dugom ulicom vode do ujaka i ujne Ane, sa njima ću živeti nekoliko narednih godina.
***

To je kao iz nekog sna, iz magle, a opet je vrlo stvarno. Vodili su me na skijanje, na planinu koja je sada u drugoj zemlji. Putovali smo vozom. Ukrcao sam se u lakim letnjim cipelama, nespreman za zimu i sneg, opremu sam dobio tek kada smo došli u planinsku kuću. Skijaška staza bila je strma, gotovo okomita, imao sam osećaj da ću od brzine spuštanja poleteti, u stvari, nisam znao da vozim cik-cak, ni da kočim, pa sam se zaustavljao, bacajući se, dole, pri dnu, u dubok sneg, odvezivao skije i polako se penjao natrag, prema vrhu. Pri dolasku, u noći, voz nije kretao, čekao je ukrštanje, tako su rekli, nisam znao šta je to „ukrštanje”. Onda je pored nas minula druga kompozicija, voz je i dalje stajao. U kupeu smo se smrzavali, od ljudskog daha zamaglili su se prozori. Okrenuo sam ručku uređaja za grejanje i u tom času voz je krenuo. „Ha, probudio si mašinovođu”, rekao je neko stariji, i ja sam pomislio da je zaista tako, da sam izdao komandu za kretanje voza. Na planini smo se grejali kraj velike peći, pili čaj i za doručak jeli hled namazan mermeladom iz velikih konzervi. Jedne noći nisam mogao da spavam, izašao sam u snežni mraz i spustio se utabanom stazom do hotela u kom su gorela sva svetla. Kroz veliki prozor video sam kako meni poznati muškarac grli meni nepoznatu ženu. Da li je to „ukrštanje”?
San se nastavlja. Posle skijanja otišli smo na drugi kraj zemlje, u neki mali grad, tu sam prvi put video sto za bilijar, i posle na konjima nastavili prema drugoj, zavejanoj planini. Prenoćili smo u usamljenoj kući u kojoj su ljudi obnoć ležali na asurama prostrtim po podu, sklupčani oko velikog otvorenog ognjišta, a ja sam spavao na jedinom krevetu, pokriven grubim suknenim pokrivačem ispod kog sam jedva disao. Posle smo nastavili dalje, do iste jedne takve usamljene kuće, do istog takvog ognjišta, i istih takvih asura, bez kreveta. Oko vatre sedeli su dečaci mojih godina, pušili i razgovarali kao odrasli ljudi. Jedan od njih savio je cigaretu i ponudio mi je. Upalio sam je žiškom sa ognjišta i povukao svoj prvi dim. Zavrtelo mi se u glavi, ali nisam se otkrio, ispućkao sam cigaretu do kraja, gušeći se u dimu vatre iznad koje su visile verige sa loncem punim kačamaka. Kačamak je pućkao kao usijana lava. Nasuli su mi pun limeni tanjir, pojeo sam sve do olizane kašike i opružio se po rasprostrtoj asuri. Noću sam izašao ispred kuće da piškim, mrazno nebo bilo je posuto bliskim kristalnim zvezdama.

***

Vozimo se van grada, našim prvim i jedinim automobilom, brundavom ruskom mašinom, sa kojom možeš i u Sibir. „Evo stotke”, kaže neko od saputnika i ja se naginjem preko vozačevog ramena. Na instrument tabli kazaljka prelazi stoti podeljak. Promiče put. Mostovi, polja, šume. Stajemo kraj velike reke, ne znam gde je to, silazimo do obale, gledam sitne ribe u plićaku, bacam kamenčiće u vodu, trudeći se da napravim žabicu, i tu mi oni kažu da više neće živeti zajedno. Noć pre toga iz sna me prenula njihova svađa: „Spavaj”, govorili su uglas, „spavaj”. Okrećem se na drugu stranu, prema zidu, i nastavljam da spavam.
***

Pošao sam u školu, dali su me sa šest godina, lagali su da su mi zaturili krštenicu, da je nestala u zemljotresu, da je izgorela, da nikako ne mogu da je nađu, ali će je svakako dostaviti čim izvade duplikat. I zaista, duplikat je najzad stigao, ali na kraju školske godine. Sećam se da se učiteljica prezivala Nikčević, bila je mlada, stroga i punačka, delila je packe i šamare, vukla za uši i za kosu, naviše, tik do ušiju, tu najviše boli. Ukorila me je što ne perem ruke, svakog dana pregledala nam je ruke. „Nisi oprao ruke”, švić. „Opet nisi oprao ruke”, švić-švić po dlanovima, tankim, žilavim prutom. „Gde si ti, mali, naučio tako da čitaš”, pitala me je nekoliko dana po upisu, tek smo crtali prve kose tanke, uspravne debele u našim sveskama, sa ušima i krmačama. „Ne znam”, rekao sam, čitajući naglas zadati tekst iz čitanke za više razrede dok je većina druge dece sricala prva slova: „Maša maše Miši, Miša maše Maši, Mišo piši.” Ne pamtim ko me je, kada i kako naučio da čitam, čini mi se da to znam oduvek, da je to starije od mene, kao što je i očaj koji nosim otkad znam za sebe stariji od mene, mnogo stariji. „Idi po prut”, rekla mi je na nekom času, besna na svet; svoju putenu mladost trošila je na duduke učeći ih azbuku i abecedu, tablicu množenja i kako se zove zemlja u kojoj žive (jako je to znanje, samo što kratko traje), a tobož ljuta na mene jer sam se dosađivao dok je ona pisala slova na tabli, mala i velika. Obnevideo od straha, lutao sam po školskom dvorištu tražeći neki grm ili drvo sa koga ću odlomiti prut. Nisam ga našao, pa sam nekoliko kuća dalje, tamo, već na kraju predgrađa, iz neke živice odlomio žitki izdanak i doneo joj ga. „Šta ti misliš, da je ovo prut”, odvratila mi je prezrivo, još nisam znao reč za tu vrstu nadmene nadmoći, ali sam je više nego jasno osećao, izlomila ga i bacila kroz prozor. „Idi na mesto”, naredila je, „i radi ono što ti se kaže, treba da budeš kao i svi drugi.” „Ako nisi takav, dovešću te u red.” Trideset pet godinama kasnije slušam nadrndanu učiteljicu mog mlađeg sina kako izgovara istovetnu rečenicu. Sve se ponavlja, ništa nije isto.

***

Pazi kako prelaziš ulicu, prvo pogledaj levo i desno, pa pređi. A ako nailazi neko vozilo, sačekaj da prođe. Prtim svoju torbu, stižem na raskrsnicu, preko puta je škola. Gledam levo, zatim i desno. Odnekud, tamo daleko, iza krivine, više se čuje nego što se vidi kamion, treba mu barem dva minuta da prođe pored mesta na kom ja stojim. Ali, ja ga strpljivo čekam. I tek kada protunji, ostavljajući smrdljiv oblak izduvnog gasa iza sebe, pretrčavam.

***

Učiteljica Nikčević otišla je da se porodi, preuzeo nas je učitelj Đ. Drašković, blag, rano oćelaveo čovek. Vozio je bicikl prethodno uštinuvši nogavice od pantalona štipaljkama da mu se ne upliću u žice od točkova. „Ti, mali, možeš odmah u treći razred, mada nisi ni za prvi”, govorio je pred odeljenjem, i davao mi knjige iz zastakljene vitrine, edicija „Lastavica”, one koje sam tako čežnjivo gledao tokom celog prvog polugođa, a koje učiteljica Nikčević nije htela da mi pozajmi. „Još ti nisi za to”, govorila je, „nećeš razumeti, pocepaćeš, izgubićeš, pa šta ćemo onda. Dosta je meni moje muke.” I tu je zastajala, kao da samu sebe kori što previše priča pred nekim koji ništa od toga ne može da razume. Nekom drugom prilikom ujna Ana je, teško uzdahnuvši, glave zamotane kariranim šalom zbog čestih glavobolja, paleći „ibar” bez filtera (krao sam joj ga i nosio u WC ili iza kuće, da pušim sa drugom decom), s naporom prevalila preko usana: „Svakom je njegova briga najteža.”
U fiskulturnoj sali, gde smo o nekom prazniku, obučeni u belo, stare ljude zasipali cvećem, prikazivali su nam filmske novosti ali i prave filmove, svaki put bilo je potrebno doneti dinar. Ujna je posle nekoliko nedelja rekla: „Nema više toga, svake nedelje po dinar, dosta više, reci im da sam ja rekla da nas ti filmovi ne zanimaju i da nećemo da damo dinar.” „Molim, učiteljice, moja ujna Ana je rekla da nas ti filmovi ne zanimaju i da nećemo da damo dinar”. „U redu”, odgovorila je učiteljica Nikčević ljutito, „reci ujni da sutra dođe u školu, a ti ideš sa svom drugom decom da gledaš, ja ću dati taj dinar.” Ujna Ana je sutra otišla u školu, i vratila se uzdignute brade. „Neće oni meni…” procedila je ljutito, i to je sve što sam od nje mogao čuti. Ne znam šta je dalje bilo.

***

U nekoj skitnji po okolnim ulicama, što mi je ličilo na osvajanje sveta, ispred ulaza u jednu zgradu naleteo sam na krupnu novčanicu. Kao da je baš mene čekala, sličan osećaj danas imam u ribolovu; magiju susreta vojnikove ruke i moje glave ili moje udice i moje ribe niko nikada neće uspeti da objasni, a i čemu, to je slučajnost ili, možda, neminovnost višeg reda, ko bi to mogao znati. Nisam imao pojma šta da radim sa tolikim novcem, do tada sam baratao samo sa belim i žutim sitnišem; kao sasvim mali znao sam da kažem: „Daj mi žute, neću te bele”, i toliko. A onda sam se dosetio, skupljao sam sličice iz čokoladica Životinjsko carstvo. Ušao sam u bakalnicu, odmah do doma kulture u kojem je radila moja osnovna škola pre nego što je sagrađena prava školska zgrada i za sve pare zatražio čokoladice sa sličicama životinja. (Te sličice bile su lepljenje nekim jakim tutkalom i trebalo je veštine da ih dečija ruka neoštećene skine sa omota i potom zalepi u album na određeno mesto. Popunjen album donosio je nagradu, paket slatkiša.) Prodavac nije ništa rekao, samo mi je u papirnu kesu natrpao ne znam koliko malih tabli u plavom omotu sa žutim slovima. Jeo sam ih u sobi dok mi nije pripala muka, što nije bilo ništa prema nevolji druge vrste. U svim čokoladicama nalazio sam se jednu te istu sliku: – „kengur”. Pa kako da posle toga zavolim kengure.

***

Sluša se radio, po ceo dan. Muzika, vesti, sportski prenosi, veselo veče. Ubili su Kenedija, kažu jednom. „Ko je Kenedi”, pitam. Niko ne odgovara. Sutradan sa naslovne strane „Politike” čitam o atentatu na američkog predsednika. „Čitaj nagas”, kaže mi ujna Ana, presitna su joj slova, ona i ujak imaju jedne naočare za čitanje, ujak ih uvek negde zaturi. On čita Andrića, iz kompleta sabranih dela koji i danas imam. Bolja mi je „Travnička hronika”, kaže. „Šta je Travnik?” „Grad.” „A hronika?” „To ćete učiti u školi.” „Šta je hronika”, pitam jednom učiteljicu. „Odakle ti to”, uzvraća ona pitanjem, izbegavajući odgovor.
Radio ne prestaje da svira, ima neobičnu antenu od žice smotane u spiralu koja se premešta po kući, da se razgovetnije uhvati stanica. Najbolje je kad ta smešna spirala, kao skinuta sa glave nekog Marsovca (tako sam zamišljao vanzemaljce, sa antenom) stoji na prevrnutom metalnom loncu pored prozora. Tu je postavljamo kada se završi doručak, ručak, večera. Čekamo pesmu koju svi volimo, ne znam joj naslov, ali znam ceo tekst, i dan-danas: „Krčma mala na putu tom, / što vodi nekud za Tenesi, / uvek je puna viskija / i nama znanih kauboja. / U njoj sede Bob i Džon,/ Hari, Džeki i Džimi Stoun, / svima znana lica ta / sa starog divljeg zapada. Peva Diego Varagić. Prepoznajemo je po prvim taktovima, ujna pojačava radio, ona i ja zviždućemo. „Imaš sluha”, kaže mi, „čudno, u vašoj familiji niko nema sluha.” Meksikanske pesme pevaju S. Perović i N. Karović, to slušamo, ali ne zviždućemo, ono pocikivanje i „a-jaj-ja-ja-aj-jaja-jaja”, to se ne može zviždati. Pesma koju je pevao Diego Varagić prvi je moj susret, pre gramofona, bioskopa i televizije, sa onom vrstom muzike koju ću kasnije voleti više od ostalih.

***

Nastavnik muzike pravio je hor. Ušao je u naš razred noseći neki meni nepoznat instrument sa klavijaturom, i upitao učiteljicu ko zna da peva. Ona je pokazala prstom na nas nekoliko dečaka i devojčica, sa njom smo na času muzičkog pevali: „Od kuće do škole, / od škole do kuće, / uvek se ponešto, / šapuće, šapuće. / Šapuću se pisma (ako sam dobro razumeo, ako nisam, glupost meni na dušu, ne razumem kako se to pisma mogu šaputati, ali dobro, da ne sitničarim, dakle:), / šapuću se pisma / i šapuću tajne, / šapuću se zakletve / velike i sjajne, / Tiho tiše, tiho tiše, / tiho tiše, tiho tiše, tiho… tiše / – ko padanje kiše.” Nastavnik bi odsvirao po jedan ton i od tih probranih đaka tražio da ga ponove, jedan po jedan. Svi su prošli, osim mene. „Nema sluha”, prišapuno je učiteljici koja je u neverici zavrtela glavom, ne skrivajući čuđenje; „pa, kako?”, bio je to šapat koji sam savršeno dobro čuo, i zabolelo me, ne zato što nisam imao sluha, nego zato što od treme nisam mogao usta da otvorim, a kada mi je to najzad nekako uspelo, pustio sam neki grleni glas, mimo pameti. Ceo razred se smejao isto kao i onda kada sam u čitanju pogrešio naglasak jedne reči. Dečije surovosti i podlosti znaju da budu brutalne, danas znam da je to samo trening za odrastanje. Nekoliko godina kasnije nastavnica srpskog, isto se prezivala Nikčević, naterala me je da iz svog mršavog džeparca platim lektiru koju nisu platila dva đaka, a sama me je odredila da prikupljam taj novac. I taman kad sam prikupio potrebnu sumu nestala je iz džepa pantalona koje sam skinuo na času fizičkog. Ukrao ti ih je taj i taj, prišapnuo mi je neki drug i ja sam posle škole, prateći lopova sa neprimetnog rastojanja otišao do ulaza u njegovu zgradu. Sačekao sam nekoliko minuta, popeo se na peti sprat pešice, mada je lift radio i pozvonio na njegova vrata. Otvorio je. Gledao sam ga u oči. „Ukrao si moje pare od lektire”, rekao sam mu, našta se on zbunio, nije znao šta da kaže, a onda se u jednom času okrenuo i povikao u unutrašnjost stana, „mama, daj mi dinar”, a onda tiše, molećivo dodao, „nemoj me reći, vratiću ti, nemam sad”. Da li je učinio tako, ne znam, izbledelo je. Drugi put neka žena besno je, pravo sa ulice, uletela u naš razred i počela da viče na mene jer sam joj navodno dobacivao sa prozora nepristojne reči. Ćutao sam, kriv umesto stvarnog krivca, ni reč nisam mogao da izustim.
Uglavnom, jednog jutra u školskom dvorištu osvanule su metalne konstrukcije sa košarkaškim tablama, bez obruča. Važan događaj. Obruče će postaviti kasnije, što nam nije smetalo da danima pre toga šutiramo zamišljajući kako iz daljine cepamo mrežice.

***

Fudbal smo igrali na sred ulice, tu je, za razliku od džombastog travnjaka, bilo ravno, a i ivice puta služile su umesto aut linije. Kada bi se negde u daljini začuo kamion ili se, sasvim retko, sirenom oglasio automobil, sklanjali bismo svoje školske torbe koje su nam služile umesto stativa, sačekali da vozilo, trubeći, mine mimo nas, pa nastavljali, sve do sumraka, dok ne popadamo s nogu. (Domaće zadatke pisali smo odmah posle škole, neki put i na poslednjem času, kako bi ostalo što više vremena za igru, za „pandrc”, govorila je moja ujna.) Bio sam nesrećan što ne umem da šutnem loptu tako da ona odleti visoko, uglavnom sam dodavao po zemlji. Sa strane su stajale devojčice i posmatrale nas u prekidima svojih igara, „školice” i „hula-hop” bile su tada njihova zabava i danguba. Jedna od njih, starija, kojoj sam se iz nekog razloga sigurno dopadao, iskazivala je svoju privrženost meni tako što mi je, svaki put kad bi joj se ukazala prilika, udarala zvonke šamare. Podnosio sam ih, s nekim detinjim, stoičkim mirom. Ljubav i bol ionako uvek idu zajedno, „ko se bije, taj se voli”, tako se onda govorilo, tako se govori i danas.

***

Osim fudbala, igali smo se rata. Niko nije hteo da bude Nemac, pa smo pucali na prolaznike zamišljajući da su oni Nemci; samo iza ugla iskočiš pred neku zabezeknutu staricu ili majku sa bebom, naravno, Nemicu, i saspeš u nju nekoliko metaka, ili pucaš iz zasede kada prolazi neko stariji, ozbiljniji, opasniji: ta-ta-ta, pojedinačno ili rafalno. Zajedno sa devojčicama igrali smo „neka bije, neka bije” i naivnu, paraerotsku igru kojoj ne znam imena, ali pamtim šta se pevalo. Muška strana peva: „U našoj bašti kućica, kućica, kućica, / u našoj bašti kućica, ćići, daći, don. / U našoj bašti momak mlad, momak mlad, momak mlad, / u našoj bašti momak mlad, ćići, daći, don”. Ženska strana peva: „U našoj bašti curica, curica, curica, / u našoj bašti curica, ćići daći don”. Prva strana peva: „Momak bira ženu, ženu ženu, / momak bira ženu, ćići, daći don.” Zatim iz druge grupe bira devojčicu koja prelazi na našu stranu, a druga strana peva: „Žena bira muža, muža, muža, / žena bira muža, ćići, daći, don”, pa onda dečak prelazi na drugu stranu, sve dok jedna strana ne postane druga, i obratno. Tako se utvrđuju simpatije. Vesna uvek bira mene, i crveni kada ja izaberem Dijanu. Ljubav i ljubomora.

***

Na velikoj betonskoj površi, na kojoj stoji klackalica sa jednom odlomljenom stranom, niski tobogan sjaktav od dečijih turova koji se strmoglavljuje u oval sa prljavim peskom i nekoliko izlomljenih parkovskih klupa (na jednoj od njih slikao sam se sa ujnom Anom) ugledam dve devojčice, koju godinu starije od mene. Nose rekete za badminton, još ne znam kako se zove ta igra, ali odmah želim da je igram. One se pomeraju na rub igrališta, do same ograde parka i ja ih gledam kako isprva nevešto, a onda sve spretnije razmenjuju lopticu sa mrežicom od perja, i molim ih da i meni daju da probam. One su neumoljive, smeju se dok oštrim pokretima vrljače lopticu visoko, visoko, ciče od radosti i zadovoljstva, a ja stojim po strani i sada sasvim bez glasa molećivo ih gledam. Onda se jedna od njih, ona viša, crvena u licu, okreće prema meni i podsmešljivo mi kaže: „Idi igraj klisa, nije ovo za tebe.” Ne znam šta je to „klis”, penjem se na tobogan i u spuštanju o istrošeni lim pocepam pantalone na turu.

***

Iz škole sam doneo vaške. Devojčica koja je sedela u klupi sa mnom imala je dugu, crnu, uvek uredno očešljanu kosu. Ponekad, kada bi se nadnela nad moju svesku, da prepiše domaći, osetio bih neprijatan miris, i naše kose bi se dodirnule. Počeo sam da se češem, svrbelo me je po celoj glavi. „Šta se drapaš, kao da si vašljiv”, rekla je ujna, hodi ovamo. Uzela je svoj gusti koštani češalj, po stolu rasprostrla stare novine i počela pažljivo da iščešljava moju kosu. U jednom trenu nešto je, kvrc, palo na novine. Mala uš micala je nožicama. „Skidaj se”, rekla je ujna, „donesi ‘kopanju’”, tu reč je ona koristila za kadu, u kojoj su me kupali svake subote. A nije tada bila subota, mada nisam siguran, možda i jeste, tada se i subotom išlo u školu. Istrljala me je od glave do pete i ošišala, ugrubo i neravno, velikim krojačkim makazama, kao što sam i sam jednom učinio jer su mi šiške padale preko očiju, pa je bilo i grdnje i dodatnog troška. Sutradan su u školi naredili da se svi dečaci ošišaju do glave. Ujna me odvela do „brice”, to je bila njena reč za frizera i rekla mu: „Ošišaj ga mašinom, na jedinicu, neće meni naređivati kako da šišam svoje dete.” Frizer se zvao Jaganjac. Na zidovima su bile slike fudbalera, po čemu sam zaključio da ne navijamo za isti tim. Dan potom jedino moja glava nije svetlela u razredu prvačića. Imao sam beretku koju je ona zvala „francuzica”, somotske pantalone i cipele za kišu, sa jakom gumom, koje, uprkos dobroj izradi i nepromočivosti, nikada nisu bile suve iznutra, voleo sam da razvezanih pertli, jer nisam umeo da ih vezujem, posle škole gacam po baricama.

***

Idemo na izlet. Voze nas van grada, u prirodu, uče nas nazive drveća, a mi bismo da igramo lopte. Kada se završi to mučenje, učiteljice se sa raščavrljanim devojčicama povlače u senku velikog hrasta (eto, naučio sam kako se zove to drvo), a mi jurcamo za gumenjačom po blatnjavoj, izrovašenoj livadi. U stvari, ja ne jurcam, ja sam golman, golmani su uvek oni što najlošije igraju, oni su najbolji drugovi fudbalera. (Hteo sam da budem golman, tada, zamišljao sam da sam Šole, i bez imalo zazora strovaljivao se u blato, praveći nevešte parade, bacao sam se za svakom loptom, i kad treba i kada za tim nema nikakve potrebe.) I gledam, tako, sa zamišljene linije gola kako obe ekipe, u čoporu, ne zna se ko je ko i ko kome dodaje, uz vrisku trče za loptom, važno je samo udariti, prvi stići do nje, opaučiti je svom snagom, nije važno gde. Svi viču, „daj”, „dodaj”, „šutni”, „do mene”, i od te huke i cike ništa se ne razaznaje. Penale šutiraju i brane najjači, sudija je svako, a poslednja je onoga čija je lopta; on se stalno ljuti što mu je ne dodaju i stalno preti da će napustiti igru, drugi ne prestaju da ga mole da to ne čini. Posle, onako znojavi, posedali po travi, užinamo, ko šta ima. U mojoj torbi nalazim okrajak hleba umotan u čistu kuhinjsku krpu i kutiju sardina, bez nožića, negde sam ga zaturio ili izgubio. Onda se dosetim da u džepu imam ekser, pre nekoliko dana podigao sam ga s puta, vraćajući se iz škole. Još mi je potreban kamen. Nalazim i njega, u jednoj jaruzi desetak koraka odatle. Ekserom bušim nekoliko rupica, odižem ugao poklopca, tek koliko da mogu grančicom da umačem parčiće hleba u ulje i riblju trinu. Čini mi se da nikada ništa ukusnije nisam jeo, bio je to moj prvi zasluženi ručak.

***

Preselili smo se u drugi grad, i on je danas inostranstvo. Putovali smo uskotračnim vozom, noću, preko nekih jezera. Ujna je zašila novac u postavu svog džempera: „Po vozovima se vrzma kojekakav svet”, rekla je, „što je sigurno, sigurno je”. U novoj školi čitao sam svoje pisane zadatke starijim razredima. „Da li ste čuli kako se piše”, pitala je stroga učiteljica, njeno prezime nisam zapamtio. Put do škole bio je blatnjav, provlačio se između poleglih sirotinjskih kuća građenih uz korito potoka. Jednom mi se pripiškilo. Stao sam pored nekog oluka i pustio mlaz. Udarila me je struja, oluk je, izgleda, to sam razumeo mnogo kasnije, služio kao uzemljenje nekog strujnog voda, a još mnogo, mnogo kasnije u romanu „Kiklop” Ranka Marinkovića pročitao sam da je tako Maestro, jedan od junaka, građenih po liku Tina Ujevića, izvršio samoubistvo. U tom gradu gledao sam prvi film u boji, „Tri musketara”. Bio sam očaran, knjigu istoga naslova pročitao sam kasnije barem tri puta, ma, znao sam je gotovo naizust, kao i „Magareće godine” Branka Čopića. Naučio sam da igram šah, tačnije, naučio sam kako se povlače figure. I dalje od toga nikada nisam odmakao. Dakle, znam da igram šah. Dakle, ne znam da igram šah. Ali sam zato jedne jeseni, kada je mojoj ujni dosadilo da mi vezuje pertle pre polaska u školu, naučio da vezujem pertle. Palac i „vezice” (tako je zvala pertle). Uzmeš ih s oba kraja, omotaš prst na nozi, prvo prebaciš krajeve, zatim napraviš omču, i to je to. Dakle, znam da vezujem pertle. Dakle, znam da razvezujem pertle. Ubrzo potom naučio sam da vozim i bicikl. Posle toga seo sa na njega još svega nekoliko puta u životu, poslednji put kao petnaestogodišnjak. Dakle, znam da vozim bicikl. Dakle, ne znam da li znam da vozim bicikl. Znam da vezujem udice, to me je naučio jedan ujakov prijatelj, kartaroš. I volim da jedem sira, mada ne znam da sviram flautu. Bas gitaru, o, da! Pomalo, ali dovoljno, pam-pam-pam, du-du-du, to je osnova svega. Sviraj Kit, šta god ti padne na pamet, iza tebe sam, imaš svu moju dušu.
***

Preko puta naše zgrade bila je pruga, a odmah iza pružnog nasipa rasprostirao se veliki rit, pun kanala i velikih bara. Leti smo na tim barama pecali crvenperke i bandare, a zimi smo se klizali. I jedne od tih zima mom nešto starijem drugu B. Ljubanoviću i meni učinilo se da je led na barama već dovoljno debeo da se po njemu možemo klizati. B. Ljubanović imao je prave klizaljke, a meni je dao ženske sličuge njegove starije sestre, one su se vezivale kaiševima preko običnih zimskih cipela. Iskrali smo se jednog sunčanog, hladnog podneva, prešli prugu i odmah, na prvoj ledenoj plohi počeli da se klizamo. Onda je B. Ljubanović propao kraj neke trske, tu led izvesno nije bio dovoljno debeo. U želji da mu pomognem i ja sam upao, jedva smo se nekako iskobeljali iz vode koja je sekla dah, sve hvatajući se za suvu trsku i jedan za drugog. Otišli smo kod njegove blage majke, prosušila nas je i presvukla, bez ijedne reči grdnje, samo je rekla: „Deco, opametite se već jednom, pazite šta radite.” Voda je bila hladnija od one brzice koju sam prethodne jeseni, na đačkoj ekskurziji, preplivao u donjem delu pižame, praveći se važan pred devojčicama. Tako sam zaglavio prvi ukor razrednog starešine, drugi sam popio kada sam kidnuo sa poslednjeg časa muzičkog da bih gledao prenos fudbalske utakmce Partizan – Maribor. Sa istim Ljubanovićem umalo da poginem. Prelazili smo ulicu na pešačkom prelazu, minuli trolejbus koji je uredno stao na crveno ali je neki mamlaz u „moskviču” to prevideo i projurio svom silinom na milimetar od nas, gotovo da nas je očešao. Samo smo se pogledali, uh, za dlaku… Sad mi se sve pomešalo, gde je šta i kada, ali ne pokušavam to da raspetljam, sećanje ide tamo gde se njemu hoće. Ne sećamo se mi onoga čega želimo da se sećamo, nego ono što hoće da se seća čini to kroz nas.

***

„Ti ćeš sutra biti školski redar”, kaže mi učitelj Đ. Drašković. Evo ti ova knjiga, čitaj, gledaj na sat, i kad se navrši vreme za kraj časa, zvoni. I gledaj ko ulazi u školu. Ako je neko nepoznat, odmah zovi tetkicu. (Lokalna bena N. L., kao bezopasan otpušten iz umobolnice, znao je da u sumrak, ponekad, u školskom dvorištu, šireći mantil, plaši devojčurke. Nisu samo Felini i Ranko Marinković imali takve uspomene. Po veselnika je obično tada dolazila neka oniska ženica, korila ga i vukla za rukav: „Teško meni jadnoj i žalosnoj”, uzdisala je, „kud ću od ovolike sramote”…)
Ujna mi oblači belu košulju, zalizuje moj razdeljak ulevo, daje mi ispeglanu plavu bluzu i ja prvi put odlazim u školu bez torbe, sa onom jednom knjigom u ruci: Ahmet Hromadžić, „Patuljak iz zaboravljene zemlje”. Više bih voleo da su to „Pećine velikih lovaca” koje mi je na kraju prošle školske godine poklonio moj drug D. Hreščak kada se odselio, ili sam se odselio ja, u to baš nisam siguran, stalno su me negde selili, ali dobro, daj šta daš. Ulazim u staklom ograđenu prostoriju za školskog redara, sedam, stavljam knjigu ispred sebe, zvonim za početak popodnevne smene, sav sam važan, pored mene prolazi Dijana koja mi se dopada, za koju ne znam da li se ja njoj dopadam, mada nam već pevaju podrugljivu pesmicu: „Dijana i M. to su para dva (a mi smo tek jedan par, kao da je to važno, za potrebe rime moguće su i takve gluposti), / kad se budu venčali pevaću im ja.” Za njom pristiže i ona Vesna („Vesna besna, cipela ti tesna, / čarapa ti uska, ti si prava guska.” Danas se tako malo devojčica zove Vesna, u moje vreme bilo je nemoguće ne zaljubiti se u neku Vesnu, toliko ih je bilo; ako ne u Vesnu, ono sigurno u Nadu, u međuvremenu su isprednjačile Milice i Jelene). Toj Vesni o kojoj govorim iz tačke gledišta školskog redara (a to je važan aspekt fokalizacije, sve se vidi; kao na dlanu – promiče svet) nedvosmisleno se dopadam jer mi je na poslednjoj strani sveske „svaštare” napisala: „Ko ti ovo piše – voli te najviše”, što je prva izravna izjava ljubavi koju sam dobio u životu. Ali, što je ne manje važno, bogato iskustvo školskog zvonara kazuje mi da ja nisam siguran da li se Vesna meni dopada. Ne neki način ipak – ne. Ne umem da sebi objasnim zašto. Na neki način ipak – da, dopada mi se svako kome se ja dopadam.

***

Začitam se i zaboravim da zvonim za kraj prvog časa. Sav pretrnem od straha, malo pustim niz nogavicu, i u trenu smišljam munjevitu laž, pa sa pet minuta zakašnjenja trčim hodnikom i vičem: „Nema struje, nema struje, kraj časa.” U tom trčanju okliznem se u hodniku čiji je pod optočen klizavim pločicama, škola je nova i sjajna, opružim se koliko sam dug, udarim bradom i odlomim parče jedinice; do današnjeg dana smejem se krezavo, imam razdvojene pločice prednjih zuba, ljudi sa „ljesicom”, tako ujna Ana zove taj razmak, rođeni su, kaže ona, pod srećnom zvezdom. Ošamućenog, sa neprijatnim osećajem napukle cakline pod jezikom, preplavljuje me dečija cika i ja se gubim u gužvi. Posle toga više ne čitam, već kao opsednut gledam kako velika kazaljka trepne na svaki minut, i zvonim u sekund tačno. Kući stižem premoren i rasejan, zaboravio sam knjigu, pa kada uveče, onako smalaksao od višečasovnog gledanja u sat, sklopim trepavice sa željom da što pre zaspim, pred očima mi je satni brojčanik i ona kazaljka koja se tako sporo i dugo pomera. I ne prestaje da otkucava, evo, do časa u kom ovo zapisujem. Jednom će se zaustaviti, znam da hoće. Ili neće. Ja ću se zaustaviti, ona će nastaviti da kruži. Pred očima nekog drugog školskog redara.
***

Ujna Ana je prostrla ćebe po travnjaku, leto je na izmaku. Ona pije kruškovac, iz čašica sićušnih kao nokat na malom prstu. Divim joj se kako nikada ne prospe ni kap kada iz lepe, bokaste flaše sa staklenim zatvaračem presipa tečnost, pravi je majstor da napravi liker od razblaženog medicinskog alkohola i nekog gustog ekstrakta za kolače koji se prodaje u četvrtastim flašicama. Ponekad, kada popije jednu i dve više, pruži čašicu i meni, da liznem. Lepljivo je i preslatko. „A”, kaže, i mangupski namigne, naučila me je da vezujem pertle i da namigujem. „Šta kažeš?” Ne kažem ništa. Sedimo na suncu kasnog letnjeg popodneva, ujna Ana pijucka svoj kruškovac (jednom sam greškom nategao flašu sa medicinskim alkoholom, misleći da je u njoj voda, peklo me je u grlu ceo dan, nikom nisam smeo da pomenem šta mi se desilo), ja žvaćem neki prhki keks i mrvim po ćebetu, ujna me je do malopre korila zašto sam pocepao celofan u koji je kutija bila uvijena; ona je kupila keks ne zbog keksa, nego zbog celofana koji sam neoprezno pokidao kada sam otvarao pakovanje, celofana nema u slobodnoj prodaji, a potreban joj je zbog tegli za zimnicu koju će uskoro početi da sprema. Vidi da sam nesrećan zbog te njene grdnje, više mrvim nego što jedem, samo što ne zaplačem. „Hajde, dobro”, kaže onako pomirljivo, „desilo se, pa šta, nećeš valjda plakati svaki put kad viknem na tebe.” Zastaje, uzima flašu sa likerom i dok naliva kruškovac u onu svoju minijaturnu čašu, prvi put otkad je gledam kako to čini, prospe nekoliko kapi. Pažljivo oliže prste i grlić flaše, i onda okrene glavu od mene, da ne vidim kako i sama počinje da plače, isprva tiho, a zatim to ne može da sakrije, i počinje da jeca. „To je od sunca”, kaže pomalo nacrvcana, „još je jako”. Onda tišina. „Imam pedeset pet godina”, izgovara najednom, bez bilo kakvog vidljivog razloga, nemam pojma kakve to ima veze sa kruškovcem, celofanom, i prostirkom na travnjaku po kojoj mrvim kekse. „Da”, ponavlja, „pedeset pet, pedeset pet”, i ne prestaje da plače.
Kako je stara, mislim u sebi, i ne mogu da zamislim kako ću ja izgledati kad budem imao pedeset pet godina. Sada znam, prešao sam tu crtu.

***

U kući je nestalo petsto dinara. To nije mali novac. Kada mi ga daju da odem po novine, tamo, na raskrsnici, gde iza podneva stiže „Politika”, obavezno ponove: „prebroj kusur i drži ga čvrsto u ruci.” „Ma, dao sam ti pare”, ne baš sigurnim glasom, kao da se pravda, kaže ujak: „mora da si ih negde zaturio, pogledaj po džepovima.” A ja sam džepove već odavno isprevrtao, oba koja sam imao. „Da ih nisi pometnuo u torbu s priborom?” Prebiram po svojoj đačkoj torbi, listam i istresam ona dva-tri tanušna udžbenika i nekoliko svezaka, saginjem se ispod stola i ispod kreveta, nema ih nigde. „Ti si ih uzeo”, odjednom mi kaže ujakov mladi poznanik, kao da podiže optužnicu protiv mene; „nisam”, „jesi”, „nisam”, „jesi, priznaj”. „Ostavi dete”, kaže mu ujna Ana, ali ujakov poznanik ne prestaje. On je student, svraća retko, uvek dovodi neku mršavu devojku sa sobom, ona me gleda nekako čudno, još ne znam šta je prezir, ali osećam to, završava se tako što mi ujna iz svog malog novčanika sa metalnom kopčom daje sitniš i ja odlazim na raskršće da u trafici, tamo, čim se pređe most, kupim novine koje prodavac čuva za stalne kupce. Pružam mu novac, bez reči, i on ćutke, jer odavno zna šta kupujem svakog dana, osvrnuvši se oko sebe, da proveri da li ga možda neko gleda, ispod tezge vadi najnoviji broj „Politike”. Po povratku kući ujak mi preti da ove nedelje, za kaznu, neće biti „Zabavnika”, i uzima iz moje školske torbe svesku „svaštaru” u kojoj lepim isečke iz tog „Zabavnika” i „Politike”, likove crtanih junaka i izveštaje sa fudbalskih utakmica. Prekosutra ujutru na stolu zatičem i novi broj „Zabavnika” i svesku sa isečcima. Ujna se smeši, ujak kao krivac skreće pogled, novčanica mu je ispala iz džepa dok je spavao posle ručka i zapala za madrac. Ujakov poznanik nije ništa rekao, otputovao je. I ostao trajno nesimpatičan.

***

Ujak, neizostavno, spava posle ručka. On je rano penzionisani službenik. Posle doručka obavezno ide u grad, u dom penzionera, igra šah, ali radije karte, „fircik” i „preferans”, čudno zvuče imena tih igara, mi u kući igramo „tablića”, „magaraca” i „klozeta”, ujna Ana mu prebacuje da se kocka, što on odlučno odbija: „A ono kad sam vas zatekla jer sam se pre vremena vratila od mojih, one pare ispod stolnjaka, šta je to bilo”, ne odustaje moja dobrodeteljka. „Ma, pusti me, ženska glavo, ti ne znaš šta govoriš”, brani se ujak više reda radi, uhvaćen na delu, „i da smo igrali, pa šta, sitnina, da nam bude zanimljivije.” Prepirka se rasplamsava: „A to što ja nosim jedne cipele pet godina, to nikom ništa.” „Hajde, samo ti gunđaj, pa nećeš u Pariz.” „Šta te briga gde ja hoću. Hoću gde je meni drago.” „Široko ti polje…” Isključujem se. Po povratku iz kluba, ujak me šalje po novine. Kada ih donesem, sedamo za ručak, sve po redu, od supe do jabuke. Kad se to završi, ujna rasprema sto i pere posuđe, ujak i ja idemo u sobu da odspavamo. Retko kad uspem da zaspim, zveram po plafonu ili kao zbubren u nekoj maloj pećini ispod pokrivača maštam o koječemu i čekam da se ujak probudi. Otkad znam za sebe – maštam, u tom uzrastu govorio sam sebi, idem negde da se sklonim da malo vrljam po mislima; sladostrastni su ti časovi u kojima iščekujete šta će vam sve pasti na pamet. Ujak je čovek koji zaspiva najbrže na svetu. Legne nauznak, uzme „Politiku”, raširi listove ponad glave i pet sekundi zatim, brojao sam: jedan, dva, tri, četiri, pet… on spava, glave pokrivene istom tom „Politikom”. Dok hrče i pukće „Politika” se od disanja podiže i spušta; u jednom trenu on je u snu sklanja rukom ili ona pada sama od sebe. Ujak testeriše drva, cokće, mljacka, brboće, škripi zubima, bulazni, govori nerazumljive reči kao da se priseća nekog stranog, zaboravljenog jezika, iskašljava se, šišti i zviždi, mumla, ponekad prdne ili podrigne, zatim se naglo budi, seda na krevet i pita, više za sebe, jer se ja pravim da spavam, a u sobi nema nikog drugog: „Koji je danas dan?” Onda se uspravlja, uzima „Politiku” sa poda, to je znak da i ja mogu da se pravim da me je probudio, i tako stalno, svejedno da li je utorak ili petak.

***

Ona je stanovala kod nas. Ujna je, namerna da malo popravi kućne prihode, primila tu studentkinju više pedagoške škole, u malu, pobočnu, devojačku sobu. Ne mogu baš ničega da se setim, ni njenog izgleda, ni njenog imena, čini mi se da je bila povisoka, moguće je da osmogodišnjaku svi odrasli ljudi izgledaju visoki. Živela je sa nama pola godine, ponekad me je zvala kod sebe, u sobu, tamo smo o nečemu razgovarali, ne pamtim o čemu, valjda o njenim ispitima, knjigama i strogim profesorima; oblačila se preda mnom kada se spremala da ide u grad ili na predavanja, ali je jednom, kada je primetila kako zainteresovan, onako muški, gledam njena obnažena ramena i grudi sapete grudnjakom, pocrvenela i rekla, naredbodavno, u predvajanju stida i uzbuđenja: „Izađi napolje.” Izašao sam. I više nikada nisam ušao u njenu sobu, čak i kada me je zvala. Uskoro se odselila. Ja sam se smestio u njen krevet, i za nekoliko noći, prevrćući se u snu, iscepao stari, prosenjeni pokrivač. Imao sam nemiran san, ponekad sam mesečario.

***

Sneg je te godine napadao meni preko glave. Ujak je počistio stazu od ulaznih vrata do glavne ulice, sačinio je prolaz dug petnaestak metara, širok taman toliko da čovek prođe tarući se o visoke snežne zidove. Od mraza, sneg je otvrdnuo. Noću se, na svetlu sa obliženje bandere, zavejane skoro do pola, presijavao kao srebrno-beličasti kristal. Lopaticom za pepeo iskopao sam u jednoj bočnoj strani svoju eskimsku logu, doneo iz šupe odbačeni tronožac sa jednom rasušenom, kraćom nogom koja je stalno ispadala, nekako je uglavio i podbočio, i sedeo u toj lednoj tišini, u snežnom polumraku, sve dok ne bih promrzao ili dok me ujna Ana ne bi dozvala u kuću. To moje skrovište trajalo je sve do ranog proleća, kada je, preko noći, naglo otoplilo, i grunula poplavna, višednevna kiša, kao u Makondu. Slivalo se, grgoljilo i šuštalo iz otvorenih nebesa, nekoliko dana nismo išli u školu. A kada je kiša, konačno, jenjala i ja, uh, najzad, promolio nos iz kuće, na posnom travnjaku prekrivenom lokvama ugledao sam prevrnut onaj svoj tronožac, sa ispalom kraćom nogom. Sneg je nestao, kao rukom odnet, sa njim i moja sleđena ušuškanost.

***

Dve kuće od nas stanovao je omaleni, dežmekasti čovečuljak B. Marinović, večno natmuren, sa oštrim, negovanim, riđim brčićima. Plašili smo se tog Marinovića, stalno je, s razlogom i bez razloga, vikao na nas, te razbićemo mu loptom prozor, te šta se kog vraga deremo pred njegovim vratima, te zna on ko mu je ostavio pasje govno na otiraču, i sve tako redom, s razlogom i bez razloga. Jednom sam praćkom gađao psa mešanca koji je trčao naporedo sa konjskom zapregom, i pogodio sam ga. Kočijaš je zaustavio konje i pojurio za mnom. Bežao sam, ali je kočijaš bio brz i krakat, i sustigao me tačno isred vrata kuće B. Marinovića, gde sam se, u strahu i trepetu, ne misleći kuda jurim samo da se negde sklonim, u jednom trenu obreo. Otvorila su se vrata, na njima je stajao B. Marinović. „Pusti to dete”, rekao je kočijašu bespogovornim tonom, a kada je ovaj zaustio da mu nešto kaže, nakotrešeni brk ga je prekinuo: „Čuo si šta sam ti rekao, dete ko dete, seti se jesi li ti radio isto kad si bio u njegovim godinama.” Kočijaš se okrenuo, za njim je, savijenog repa, trčkarao pogođeni pas. „Hajde ti mali svojoj kući”, B. Marinović je nastavio tonom kom se ne protivreči. Nekoliko dana kasnije sišao je među decu koja su se igrala pod njegovim prozorom. „Hoće li neko da me posluša”, upitao je nešto mekšim glasom, „uganuo sam ovaj prst.” Ispružio je kažiprst iz stegnute šake: „Hoće li me neko povući”. Ohrabren njegovim skorašnjim dobročinstvom odvažio sam se: „Evo, ja ću”, rekao sam, pristupio mu i povukao ga. B. Marinović je glasno – prdnuo. Deca su prsnula u smeh, a ja sam pocrveneo od glave do pete.
Neki mesec kasnije, pri odlasku u školu, na banderi na koju su prema običaju u tom kraju kačili parte, sačekala nas je sveža umrlica: „S velikim žaljenjem javljamo da je naš dragi B. Marinović… iznenada preminuo…”

***

Napunio sam deset godina. Bližio se kraj školske godine, imao sam sve petice. Ujak mi je dao žutu petobanku, onu sa ugraviranom glavom dvoje ljudi, za koje sam mislio da su preslikani sa punog meseca, petobanka i pun mesec bili su istovetnog izgleda, kao da se gledaju u ogledalu. U to vreme otkrio sam da sam kratkovid, žmirkao sam pred tek kupljenim televizorom (na kom ću godinu dana potom gledati kako čovek hoda Mesecom), slova na tabli nisam najbolje raspoznavao ni iz trećeg reda, u prvom i drugom sedela su nemirna deca ili loši đaci, da budu na oku i da bolje paze, a u sumrak, kada su paljena ulična svetla po banderama, žmirkava svetlost tih sijalica razlivala se pred mojim očima. Otkrio sam da ih bolje i jasnije vidim kada skupim trepavice, kada ih gledam kroz obrve ili kroz rupicu napavljenu od palca i kažiprsta. Dobio sam naočari. Od tada sam navikao da gledam ispod oka i preko naočara, i to mi je tako ostalo do dana današnjeg, ljudi misle da sam stalno natmuren, a nisam, to mi je od kratkovidosti. Uzeo sam petobanku sa likom meseca, stisnuo je u šaku, šaku gurnuo u džep, otišao do trafike na raskršću, tamo, iza mosta, pevušeći u sebi podrugljivu pesmicu koju su mi drugari spevali („Ćoranac, vodi kučku za lanac, / kad je doš’o na most natak’o je na nos”), stavio petobanku na pult i rekao: „Kutiju žvakaćih guma.” Prodavac me je začuđeno pogledao, jer sam do tada, kao i sva deca, kupovao cigaret-žvake samo na komad, slegnuo ramenima, dobro kad kažeš, i pružio mi pakovanje od deset komada. Otišao sam do naše zgrade i deci koja su se igrala ispred podelio po komad, za čast. Nekoj mlečnoj, krupnookoj Radi, mlađoj od mene, koja mi se dopadala (ujna Ana mi je strogo rekla: „Znaš ti gde ima”, nisam znao šta ima), a čiji je brat godinu-dve ranije smrtno nastradao jer ga je u podrumu, dok je golim kleštima kidao žicu za praćku, ubila struja, dao sam dve. Osmehnula mi se, za taj uzrast sasvim dovoljan znak ljubavi.
Meni je ostala jedna, kako je i pravda. Dobro sam je smuljao po ustima, razmeškao i raskvasio, a onda napravio veliki balon, bio sam vešt u tome. Balon je rastao i rastao, postajući, na divljenje druge dece, velik kao moja glava, a onda je u jednom trenu, kad više nije moglo dalje, pukao, i zalepio mi se po celom licu.

Tako je prošlo prvih deset godina.

 

Mihajlo Pantić