Prva laž

Kad već govorimo o životu, najgore je kad stvari krenu svojim tokom.

Heraklit govori o reci i večnom kretanju a ne o beslovesnoj sudbini.

Platon se fatalizmu protivio iz petnih žila.

Čak je i njegov navodno veoma uspešan učenik Staljin osuđivao takvo tumačenje stvarnosti.

Ne bih, međutim, o tome. Ni sada, ni ubuduće.

Premda, sve je manje onoga o čemu se uopšte može normalno govoriti.

Ali reči i misli, poput stvaru, idu svojim … putem.

Čujem u sebi mnogo, mnogo više nego što izgovorim.

Čini mi se da to traje decenijama.

 

Žamor uoči koncerta

 

Možda je poezija izlaz, ali kako taj izlaz pretvoriti u svakodnevni život.

Da razgovaraš sa svojom decom i prijateljima u stihovima?

Da na kasi, u samoposluzi, u jednom dahu izgovoriš: „blagoslov, horizont, vrdalama“?

 

Zvuk registar kase, zvuk se ponavlja više puta

 

Teško da ove reči  mogu ikome pomoći, kao da u samom jeziku postoji neka nepremostiva pregrada između suštine i trivijalnosti.

U životu sam video tako mnogo lažova i prevaranata koji su jezik koristili mnogo umešnije i uspešnije od najveštijih pisaca i pesnika da mi je besmisleno da to uopšte objašnjavam.

Pošto stvari idu svojim tokom možda bih mogao da posegnem za sećanjem.

To je, valjda, Poslednje utočište za sve koji više slušaju nego što izgovaraju.

Ali šta izbrati? Nešto što će me do kraja otpratiti ili nešto što je iznenada izronilo iz polumraka sa izvesnom verovatnoćom da se više nikada ne pojavi?

Kontrola sećanja još je jedna od veština u koju me nije uputio ni Hrist ni Buda.

 

Budistička himna, zvona crkvi…

 

Sećam se kako je jednom davno majka rekla da hoće iz kože da iskoči.

To je na mene ostavilo dubok utisak.

Ne sećam se razloga.

Kao da je to uopšte važno. Majka je volela da govori takve stvari.

Reči su naprosto izvirale iz nje. Neki put se smejala kako joj je nešto palo na pamet.

 

Sećam se prvog jutra na moru kada me je komšinica, stanovali smo u zajedničkom stanu, neka Slovenka kojoj više ne mogu da se setim imena, povela do obale. Bio je, mislim, mart ili april 1953. – sunčano i vetrovito. Došli smo do mola izmedju marine i bazena sa golovima za vaterpolo gde su veliki talasi udarali o stene i milioni kapljica se mešalo  sa  svetlošću. Sećam se mirisa mora, borovine i dima.

Držala me je za desnu ruku tako čvrsto da još osećam  stisak.

Reče: Zar nije divno?

Zaljubio sam se u more na prvi pogled ali sam odlučno izgovorio Ne.

Još nisam imao pet godina.

 

 

Zvuk mora i talasa

 

Sećam se te laži kao  nečega tako jednostavnog, naivnog i lepog mnogo bolje i svežije od stotina drugih dogadjaja u kojima su istina, iskrenost, hrabrost i solidarnost bili ovekovečeni dugačkim rečima čiji se smisao svodio na jednostavno: „da“ ili „ne“.

U mojoj prvoj (zapamćenoj) laži nema  nikakvog poučnog odgovora, nema mudrosti, elegantne formule ili zaveštanja. Ne nosim zbog toga nikakvu traumu, niti oduševljenje. To je samo nešto što ne zaboravljam..

Pa ipak, ne mogu a da ne tumaram, sve bolnije i teže, po sećanju, u potrazi za imenom Slovenke koja me je dovela do obale. Ona je imala ćerku Evu, stariju dve, tri godine od mene, plavooku i tanku, koja je umela da pravi zmajeve od sivog pakpapira. Sunce mi udara u teme dok zagledan u sopstvene brazde i tunele tražim njene crte lica i glas, glas, glas…

 

Zbog toga bih,  kako je govorila moja majka, iskočio iz kože.

Na kraju krajeva, kao da to sve vreme ne radim.

 

Zvuk registar kase