Prilagođavanje, 7. avgust, petak

 

Vrućina ne popušta. Otpuštanja honoraraca na RTS-u. ID je osvojila još tri grada u Siriji. Šta ima još veselo? Proslava Oluje u Hrvatskoj i dan žalosti u Srbiji. Osećam mučninu od hrvatskog trijumfalizma i srpske žalopojke. Ne mogu da učestvujem. Čak ni preko FB-a. Ne mogu da izmerim stepen biločije iskrenosti. Koliko je lična empatija zbog tragedije hiljada i hiljada ljudi samo maska da bi se uputile strašne poruke mržnje i nepomirljivosti? Koliko se građana Hrvatske slaže sa skandiranjem “Srbe na vrbe”? Mene je, u stvari, stid od svega toga. Koliko je onih koji, poput Šešelja, misle da je ovo tek prvo poluvreme? U stvari, lažu bestidno i ludo. Lažu patetično jer samo na taj način izgledaju ozbiljno. To je laž kojom se legitimišu kao patriote. I vizionari. Štagod se desi biće u pravu. Uvek sam smatrao da je suočavanje sa prošlošću nephodno jer to je, u stvari, suočavanje sa istinom. Ako sve strane uđu u ovo iskreno i sa spremnošću da se do kraja razgolite i suoče sa onim što su sami uradili i doživeli onda je to dragoceno i vredno bola koje suočavanje izaziva. Ali ovde nema ni trunke iskrenosti i spremnosti da se uđe u ovaj izazov. Nema toga ne samo u političkoj i kulturnoj eliti već ni tamo gde bi, po svemu, morao biti centar srpske i hrvatske duhovnosti i trpeljivosti: u Srpskoj pravoslavnoj i u katoličkoj crkvi. Pomirenje bi zahtevalo mnogo više od uzajamnih izvinjavanja i priznavanja. Prvo da se slože da govore istim jezikom i da na tom jeziku prestanu da lupetaju.

Na pijaci jara. Prodavci ipak izdržavaju ispod suncobrana i razapetih cirada. Stižu čak i da se šale da će grad uskoro da im napravi bazen jer je u toku neka rekonstrukcija koja, kao i većina stvari koje se rade u gradu, liči na pranje para i podmazivanje. Kupujem duguljasti paradajz koji predstavlja pravu radost od ukusa. Neki ga zovu ruski, a drugi šljivar. Takoznavni seljaci mnoge stvari uče brže od tzv. građana. Osluškuju šta se traži, menjaju sorte, kombinuju. Sve je više raznih salata, novih sorti tikvica, boranije, luka. Dobrog, mladog sira sve je manje. Ko još uopšte kupuje mladi sir i kajmak od proizvođača. To mu dođe kao odlazak u klasičnu, starinsku knjižaru u kojoj tačno znaš šta tražiš i da ćeš moći dugo da se zadržiš prelistavajući gomilu knjiga. Mladi ljudi se ne usuđuju da probaju sir i kajmak. Izgleda da ih roditelji nikada nisu vodili na pijacu. Ili im je gadno ili im je neprijatno. Ta dva osećanja kao da mogu da objasne mnogo toga o nesreći i tugi savremenosti. Reč je o neprilagođenosti. Kao da su čitave generacije mladih ljudi pripremane da žive jedan otuđen i isprazan život prepun raznoraznih mistifikacija. Nemam pojma kako se ovo odigralo. Biće potrebne godine da bi se ovo istražilo. Naravno, predznak će biti sasvim drugačiji. Istraživaće se fosili koji su imali potrebu da probaju (okuse, dodirnu, pomirišu) razne stvari, da popričaju sa nepoznatim ljudima na pijaci ili u liftu, da se rasplaču zbog zapuštenog deteta, ostavljenog psa ili razbijenog izloga.

 

 

Ispred mene na ulici mlađi čovek u šorcu i majici. Ruke i noge oslikani, pa još u bojama. Preteže crna, zelena i pomalo crvena. Ima do trideset godina. I ne deluje previše bogato. A na rukama i nogama pravo bogastvo. Osim ako sam nije tatu majstor i član ovog bratstva. Ništa me ne bi iznenadilo da je podigao kredit da bi se oslikao. Sada ide ulicama kao pokretna izložba. Šta radi kad dođe zima? Deli vizitkarte sa slikom sa plaže? Neverovatno je kako se tetoviranje od jedne uske, potkulturne grupe, raširilo i postalo masovna pojava. Većina tetoviranih mrzi modernu umetnost, a posebno onu vizuelnu. Kad bi sudili po crtežima na njihovim telima izbor bi pao na: Korto Maltezea, Hokusaia i Paju Jovanovića. Posebna priča su kineski znakovi i simboli. Pre neki dan sam video jednu mlađu ženu koja je na laktovima imala tetovaže u obliku crnih krugova. To je delovalo pomalo sastrašujuće jer su joj ruke bile veoma tanke a krugovi veliki pa je u jednom trenutku izgledala kao drvena lutka. Evo moga prijatelja Pinokia, pomislih. Sad će da uradi neku psinu. Ali lutka samo odleprša klip-klap, klip-klap niz Bulevar i ništa ne počini. Nemam pojma šta ti simboli, te tačke, hijeroglifi, jin-jang, peng čung, vu-vei, mogu da znače u nečijem životu. Čitao sam Tibetansku knjigu mrtvih, kao i onu Egipatsku, kad sam bio mali. I dan danas mislim da je radoznalost jedina istinska strast koja može da pokrene i održava duh. Ali ovde više nema mesta za radoznalost. Reč je o podražvanju. Ko zna, možda, i to može da pomogne. Pogotovo kad je vrućina.