Pričice I, 3. avgust 2017, četvrtak

I šire

 

Jednom davno živeo je u Beogradu jedan Amerikanac na postdiplomskim. Zvao se Ron. Nemam pojma zašto, možda zbog toga što je istraživao  ekonomiju samoupravljanja,  često smo ga zadirkivali obraćajući mu se sa: “Cijaš, Cijaš, kako je Cijaš? Svaki put je Ron uredno, mada iznervirano, dubokim glasom izgovarao: Ja nisam Cijaš!

U ovome ima nečega sudbinskog, skoro zagrobnog. Kad nekoga napraviš cijašem ili udbašem, to mu obeleži ceo život. I šire. Mislim na sećanje.

Nisam cijaš, nisam udbaš, nisam cicija, nisam halapljiv, nisam površan, nisam proračunat, nisam naivan, nisam lukav, nisam balav, nisam mator, nisam lopta, nisam pečat…

Diši, samo diši, reče mi doktor. Svet se skupio, zagrejao, promenio.

 

 

Tradicija

 

Video sam kako se brane žena, deca, uža i šira porodica, ali kako se brani tradicija to nikada nisam otkrio dok nisam pronašao stari album Životinjskog carstva.

Ceo album popunjen osim mamuta. Dao bih za mamuta čitavo bogastvo. I deo integriteta pride. Integritet, odnosno sloboda i nezavisnost, sve su manje neophodni za normalan život.

Iskopaše na Viminacijumu mamuta nedavno. – Nije to to, objašnjavam neznalicama. Tradicija je kad čuvaš uspomene iz detinjstva a ne kad ih iskopavaš.

 

 

 

 

Nepisana pravila

 

Bilo je dosta nepisanih pravila. Kako se promeni rukovodstvo tako se proširi spisak nepisanih pravila.

Nikada niko nije popisao sva nepisana pravila. Arhiva nije imala takav registrator. A i kako bi se mogla arhivirati nepisana pravila? Eventualno uz pomoć svedoka saradnika. Povremeno su objavljivani memoarima a u njima nepisana pravila poput lajt motiva. “Bilo je nepisano pravilo da posle posla u inostranstvu promenimo pasoše”, piše na jednom mestu u ispovestima jednog poznatog operativca. Kakvo bre nepisano pravilo, to su radile sve službe… Mislim da se u tome malo preterivalo.

Nepisana pravila su se kombinovala, ukrašavala, seckala, skraćivala, proširivala, vezivala su se za ličnosti, istorijske periode, godišnja doba, značajne istorijske datume. Nekada su se i zvanično izbacivala da bi na njihovo mesto došla neka čudna pravila koje niko nikada nije poštovao.

Kod Tita se nije moglo pojaviti neuredan, prljav ili nedajbože smrdljiv. I Aliju Sirotanovića su za susret sa Titom okupali i lepo obukli. Kod ovoh današnjih sve šljašti i prosipa se. A uši i nokti – prljavi.

Danas je, recimo, nepisano pravilo da najveći idiot bude postavljen na čelo pošte ili  vodenih tokova. Ali tako nije samo u Srbiji nego  i u Americi. Nismo mi nikakav izuzetak u idiotlucima.  Mada, nas ove stvari  teže pogađaju. Mala zemlja, mnogo idiota.

 

* * *

 

Ko je slep kod očiju taj nije slepac već nepismen. Tako  su nas od malena učili.