Ponuda, 29. april 2017, subota

Na pijacu (Đeram) idem obično jednom nedeljno. Najčešće subotom. Naravno, već dobro znam gde je šta, kod koga šta kupujem, šta ne smem da zaboravim. Ima jedna starija žena, da ne kažem “baba”, verovatno mlađa jedno pet-šest godina od mene, kod koje kupujem zeleniš: luk, rotkvice, salatu, tikvice i obavezno šargarepu i zelen. Izaberem danas sve što treba i da platim, a ona će meni: “Ako me tucaš dobićeš zelen za celu godinu”. Ja, nemam pojma zbog čega, kao iz topa odgovorih: “I celer pride”! – “E ne dolazi u obzir”, reče mi prodavačica.

Platih što sam imao, pozdravismo se kao da ništa jedno drugome nismo ponudili, i svako na svoju stranu.

Dan mi se učini lepim dok sam se tramvajem vraćao kući. Nit mi je žao zeleni, nit tucanja, već toplo oko srca kako se zgodna priča sama od sebe napravila.

 

 

U međuvremenu je saopšteno da su nam porasle plate i penzije i da u svakom pogledu napredujemo.