Političko pitanje, 1. jun, ponedeljak
Pre nedelju dana u “Politici” je izašao intervju Zorane Šuvaković sa Peterom Handkeom. Pročitao sam ga. Sada je Handke sto odsto pisac i samo pisac. Politika ga nikada nije zanimala jer pripada drugoj dimenziji. Iz njegove priče saznajem da je Handke na molbu Miloševićevog advokata bio u Ševeningenu i tamo proveo tri sata slučajući Miloševićev monolog. Handke kaže da je Milošević tri sata izlagao svoju političku odbranu koja je piscu bila kranje nezanimljiva. Pisac je želeo da čuje nešto sasvim lično, privatno, na primer nešto o životu u Požarevcu, o požarevačkim kafanama, možda i nešto intimnije. Nije to dobio pa je tako zatvorska poseta ostala književno nepokrivena. A onda, kad je Milošević umro, njegova porodica – verovatno supruga Mira, zamolila je Handkea da ode na sahranu. I on to nije mogao da odbije. Osećao je obavezu. Čitam sa nevericom. Kako se to Handke obavezao Miloševiću? Kao samoj Srbiji? U tom je pogledu mnogo veći Srbin od mene.
Onda se vratim dvadeset godina unazad. Sedim u redakciji Clio, u Zmaja od Noćaja, mislim na drugom spratu. Clio je upravo objavio Handkeovu knjigu “Još jedamput za Tukidida”. Tu su još: urednik Zoran Hamović, prevodilac knjige Žarko Radaković, Drinka Gojković i Handkeova supruga Sofi. Pišem intervju koji će, mislim, izaći u Kulturnom dodatku. Imamo malo vremena, možda pola sata. Ne sećam se o čemu je bio razgovor, verovatno je bilo najmanje reči o politici. Kad sam ispisao svojih sedam-osam strana razgovora, pošto sam uvek “skidao” na ruku a ne snimao, pokupimo se svi zajedno i idemo u Mažestik. Tamo su već bili Nebojša Đukelić, Dragan Velikić i jedan predstavnik srpskog ministarstva prosvete zadužen za međunarodnu saradnju. U jednom trenutku, kad smo bili u četiri oka, bez svedoka, kažem Handkeu da je deo porodice moje majke u Sarajevu. – Jedni su u centru pod opsadom, a drugi su u srpskom delu, u neprekidnom strahu od kostimiranih četnika. Da li vas zanima da vam nešto više o ovome ispričam? – Mene ne interesuju pojedinačne sudbine, hladno mi odgovori Handke.
Posle toga sam mahom slušao.
Ne sećam se da sam se ikada ranije, povodom intervjua, neprijatnije osećao. A intervjuisao sam i veoma ekscentrične osobe, mislim pisce.
Pri svemu tome, Handkea sam veoma cenio kao pisca. Njegova knjiga “Kratko pismo za dugo rastajanje”, koja je objavljena u Zagrebu 1980. bila je moja omiljena knjiga. Handkeov talenat i veština sasvim su neosporni. Ali njegove političke procene i potezi, bez obzira što ih on predstavlja kao potpuno nepolitičkim, to je bio drugi par rukava. Ne mogu, i ne želim, da ih tumačim, mislim te rukave. Da su u svetu postojali, i još postoje, sasvim nepravedni i besmisleni stereotipi o Srbima i Srbiji, to uopšte nije sporno. I sam sam se, putujući svetom, u prethodnom životu, sa njima često susretao. Sećam se jednog lepog poznanstva sa jednim poznatim turskim novinarom i njegovom ženom u Solunu, krajem devedesetih. Posle drugog susreta, i razgovora, oni su odjednom zajedno počeli da mi se izvinjavaju što su imali potpuno pogrešne predstave o Srbima, mada mi to nijednom prilikom nisu pokazali. Ima nas različitih, rekoh im: i Srba, i Turaka, i Hrvata, i Finaca. (Možda su ipak Finci sličniji među sobom od drugih naroda.) Pristojni ljudi bi to morali da znaju unapred. I da im bude neprijatno kad to zaborave.
Handke je, međutim, od toga napravio celu figuru. Za ozbiljnog pisca to je svakako premalo. Začas se potroši. Osim toga, ako o nekom govoriš kao žrtvi zbog stereotipa koji o njemu vladaju, šta je sa onima koji su neosporno bili žrtve, a nisu Srbi? Da li su oni manje važni? To je toliko glupo i besmisleno da ne razumem šta se o tome uopšte ima raspravljati.
Juče sam pričao sa Zoranom Hamovićem o ovom susretu i on se potpuno filmski svega setio. Ja sam čak bio zaboravio da smo išli u Mažu. Sledeće godine je izašla Handkeova knjiga ” Zimsko putovanje ili pravda za Srbiju” u kojoj je, kažem mi Hamović, Handke opisao naš susret. Nisam čitao. Ne verujem da je pomenuo moje lično pitanje koje je možda zvučalo previše politčki.