Plastični Buda, 19. decembar 2017, utorak

Mnogo događaja. Godišnjica smrti Branka Vučićevića. I dalje snažno osećanje nestvarnosti. Mislim da ne prođe dan a da ne pomislim na Branka. Prota se vratio iz Singapura. Dobio sam malog Budu. Prvi Buda u našem domu. Plastični Buda! To me podseti na Plastičnog Isusa i na smrt Lazara Stojanovića. Branko i Laza: stari drugari. Sigurno se i dalje prepiru. Čujem kako Branko kaže: čoveče! Kao da ponovo slušam Vudi Gatrija sa Lazinog ispraćaja. Javila mi se Ani, ćerka Mindina. Došla je u Beograd da bi se podsetila na grad u kojem je rođen njen otac. Okupiće se nas nekoliko preostalih prijatelja da joj pokažemo grad i malo pričamo o prijateljstvu sa Mindom. Ona ima 19 godina. Sve deluje nestvarno. Gorana je imao koncert sa svojom grupom klasičnih muzičara u Galeriji SANU. Program posvećen meditaciji. Tridesetak ljudi. Svi posvećenici muzike. I jedan zalutali koji je ušao da se ogreje.  Bože, kakav je Minda bio muzički talenat! Koji je ono čuveni ruski muzički pedagog dizao Mindine šake i govorio: ovo su Rihtereove ruke? (Profesor beše Rihterov vršnjak i prijatelj.)

Svako jutro razmišljam o romanu koji me čeka. Napišem par redova da održim vatru. Čekam da se svet oko mene malo smiri pa da potpalim nameštaj. Svet se, na žalost, ne smiruje. Danas je slava. Već nekoliko godina idemo kod rođake Rade koju ja od milošti zovem tetka. Čuo sam se rođakom Brankom koji je u okolini Sietla. Počeo mu je sabatikal. Ruža je otputovala kod Manje u London. Smislio sam čestitku za novu godinu. Samo da je još nacrtam!

 

 

Pred ponoć sam napravio poparu. Sa sve proprženim čvarcima. Stari hleb da se ne baca. Novi ujutro da se umesi!

Ne teraj mak na konac i ne prenosi strah sa kolena na koleno. Neko ti iz daljine maše. Prijatelj ili sačekuša? Jezik za zube! Dupe uz zid. Nije ovo vetar u vrbaku, nije ovo Murzilka, nije ovo Tri debeljka. Ovo je cunami koji odnosi čitave generacije.