Pisati, 29. jun 2018, petak

Pisati, i kad ti se ne piše!

O čemu se piše kad ti nije do pisanja? O samom pisanju? O slovima, rečima, rečenicama, tačkama, zarezima, novim redovima, o skrivenim znacima i značenju, o naslovu, o prenesenom značenju, o onome što se desilo ili nije?

Može se pisati i o uspomeni na pisanje. O nastanku priča, pesama, nacrta, kostura, romanu u nastavcima, igri, zapetljanciji, nerviranju zbog promašenog glasa. Ili, naknadno, kada ode u štampu, o nečemu što je bilo važno, a propušteno je.

Jer kad se jednom krene onda je to putovanje kao put kroz kosmos i različite dimenzije. Onda se uključe još neke sile koje baš i ne kotrolišeš. Pisanje je i razmišljanje o onome šta bi sve moglo biti.

Ne možeš izbeći razlog zašto pišeš i zašto ne pišeš. Bez obzira da li je sasvim trivijalan ili dramatičan. Dok ti je vida, pokreta ruke i svesti o tome ko si i gde si, pisanje predstavlja pohvalu ne samo života nego želje za životom.

 

 

Dobio sam fotografiju kao poruku od dragog Prote. Negde iz Slovačke.

Dom je tamo gde su kolači! Dobro zvuči, iako sam juče pokušao da pojedem jedan kolač i bilo mi je muka. Nije vreme za kolače. Doći će i to.