Pas koji je voleo tramvaje, 21. mart, utorak

Sinoć, oko jedanaest, izašli smo da napravimo krug oko kuće. Prethodno kupili čokoladicu. Vreme mirno, bez vetra i kiše. Ulice još nisu opustile. Ide se u grad, u centar. Prolazimo pored tramvajske stanice. Stoji “španac”, sedmica, a ispred njega se vrzma  crni pas. Stao je na šine ispred tramvaja i gleda u njega kao u idola. U trenu sam pretrčao ulicu i našao se pored psa. To je jedan veoma lep, mladi pas, tela krupnog, poput staforda. Oči velike, raširene čeljusti sa dugačkim jezikom, potpuno veselo, razdragano. Na grudima mu mali beli beleg. Dlaka sjajna i čista. Nema ogrlicu, a kao da je ovog časa izašao iz kuće. Pogedam na mesto vozača tramvaja i vidim da je prazno. Očekujem da vozač izađe pa da zajedno sklonimo psa sa šina. Vozač je, međutim, prošao kroz celi tramvaj, otvorio zadanja vrata, i izašao do tramvaja koji je upravo stao iza njega. Onda se vraća kroz tramvaj i seda na svoje mesto. Polako pokrene tramvaj, a pas se ne pomera. Ja širim ruke i pokazujem na psa jer mislim da je on u mrtvom uglu i da ga vozač više ne vidi. Vožač širi ruke, počinje da zvoni i polazi. Ide sasvim polako a ispred njega trčkara pas koji se stalno osvrće. Kao da se pita: da li me prati. Svakog časa očekujem da će ga udariti. Tramvaj, međutim, prolazi, a za njim i drugi. Pas je nestao. Valjda i dalje trči za njim.

Ovaj događaj me je potpuno iscrpeo. Vraćam film. Verovatno je vozač prošao kroz ceo tramvaj da pita da li je pas nečiji. Možda je nekoga pratio do samog vozila. Ostavljen! Sasvim moguće. Možda je ostavljen znatno ranije. Upravo tu, na toj tramvajskoj stanici. I on se sada obraća svakom tramvaju: gde je moj gazda, gde je moj prijatelj?

Kome se obraćaju napušteni i usamljeni ljudi? Svakog dana vidim sve veći broj siromašnih, starih ljudi koji deluju toliko zapušteno i bedno da mi se stisne srce. Ne možeš oguglati na život oko sebe. Ili možeš. Na primer ova politička i estradna vrhuška. Pa oni, uostalom, žive potpuno odvojeno od onoga što je stvarnost ove zemlje. Njihove sudije ih oslobađaju ako nekoga zgaze na pešačkom prelazu, oprašta im se utaja poreza, nevraćeni krediti, sve vrste prevara i obmana. A ako treba, neko može i da se ukloni. Kao u romanima Miguela Asturiasa. Stvarnost Latinske Amerike u rukama diktatora i mafijaša. Mala zemlja, poput Gvatemale, sasvim dovoljna da se izvuče obrazac za sve buduće  slučajeve. Srbija je Gvatemala koja se ponosi svojom predkolumbovskom prošlošću. Ova se prošlost, kao i tradicija, reklamiraju uz pomoć vajfaja i agencija. Traje orgija bezočnosti i gluposti. Otimaju se mrvice koje su preostale.

Toalet je dole. Stalno dole. Sve niže i niže. I sve je manje strpljenja. I sve je sve više usrano.

 

Skoro me je rasplakao crni pas koji voli tramvaje. Odjednom sam video kako je mračno, i kako je strašno Ovo Ovde. Nema te tehnike koja to može ulepšati.  Postajem hroničar padanja mraka. Proleće je i zauvek smo u Srbiji! Amin.