Partija od 200.000 bula, 4. oktobar, nedelja
Boardman, Oregon, prema popisu iz 2010, 3220 stanovnika, na reci Kolumbiji, šumovito i parkovito mesto… Fotografija šume, da li su to breze ili nešto slično, veoma me podseća na šumu iz filma Mikloša Janča “Zvezde i vojnici”. Divna šuma i divan zvuk harmonike. I mnogo ubijanja. Revolucija. U Boardmanu, na sreću, nema revolucije. Gradić je osnovao Semjuel Boardaman i njegova žena početkom dvadesetog veka. Porodični gradić za porodični život.
Ko me to čita u Boardmanu? Vidim preko Google Analytics-a da neko redovno čita Moj dnevnik. Nije teško zaključiti da je neko iz “naših” krajeva. Ne verujem da srpski uči tako što se prebira po mome dnevniku. Mogućnost da vidiš gde, kad, i koje tekstove, koje si postavio na blogu, čitaju, za sada potpuno nepoznati ljudi, deluje fascinantno. Neke od svojih čitalaca, naravno, poznajem – rođaka iz Bellingham-a, prijateljicu iz Oklanda na Novom Zelandu, ali većinu, rasutu ne samo po svetu nego i po Beogradu, Srbiji, Hrvatskoj, Sloveniji, verovatno ne znam.
Ko zna kakav će utisak čitaoci koji su daleko od Ovoga Ovde dobiti čitajući moja pisanija? Da li sam previše zabrinut, mračan, depresivan? Ne mogu o tome da vodim računa dok pišem već tek naknadno. Možda bi trebalo da planiram i kombinujem: malo mračno, malo veselo, malo tužnjikavo, malo karnevalsko, malo meditacije, malo avanture.
Ako počnem da razmišljam o ljudima koji me čitaju počeću da razmišljam društveno odgovorno. Uputiću apel da ljudi ne samo otvore svoje duše nego i svoje novčanike. I da ulažu u Ovo Ovde. To zvuči dosta suludo. Ali je društveno odgovorno.
U međuvremenu, pronalazim papirić za preferans.
Ko bi krenuo od 200.000 bula? To je za partiju koja bi mogla da potraje godinama, možda za ceo život ako se igra dva puta nedeljno, makar i do jutarnjih sati.
Da li mi je to tajanstveni čitalac iz Boardmana poslao? Neko je taj papirić ubacio među moje papire i knjige. I neko me je naterao da kopam po njima.
Sad su se stvari i osobe okupili. Potrebno je učiniti samo mali korak i razjasniti sve. Zašto? Da li bi mi zbog toga bilo lakše? Svakako bi bilo zanimljivije.
Možda uskoro pronađem notaciju mojih starih šahovskih partija. Ili stari pasoš sa kojim bih mogao da obnovim nekadašnja putovanja.
Sutra je 5. oktobar! Petnaest punih godina kako su naša nada i naša očekivanja doživeli svoj vrhunac! I kako mi Ovo Ovde danas izgleda? Nije u pitanju samo ubistvo Zorana Đinđića. Reč je o potpunoj propasti sa kojom odbijamo da se istinski suočimo jer ne možemo da prihvatimo takvu vrstu poraza. To je poraz koji se ne može preboleti. Jer kad napustimo ovaj svet nećemo ga poneti sa sobom. Ostavićemo ga svojoj deci i unucima.
Dokle će ići ova laž i samozavaravanje? Ovaj neukus i kičeraj? (Baš me briga ako je svuda tako.) Ima li tome kraja?
Ostaćemo ovde do kraja jer nemamo drugde da odemo. I gledaćemo kako smo sve stariji i usamljeniji, sve siromašniji, i sve bespomoćniji. Ne, ne pričajte mi o tome da je to neumitnost vremena. Ako je neki naš čovek uspeo da pobegne od svega u daleki Boardman da li je uspeo da se spase? Verujem da jeste. Moći će tamo, nadam se, u tišini šuma, da uhvati trenuatk spasenja. Osećaj da nije problem u prolaznosti i u sećanju koje progoni već u stvarnosti koja ponižava.
Ma da okrenemo mi jednu partiju od, recimo, dve hiljade bula! Samo da nađemo još dva suigrača. Možda bismo igrajući zaboravljenu igru otkrili način kako da se suočimo sa poniženjima. A možda je ova partija od 200.000 bula još uvek ona ista. Ako je još u toku zašto mi niko ne javi da krenem sa licitacijom. Možda krenem iz ruke!