Paprat

 

Pre svega, kad kažem “mi,” ne mislim na Jugoslaviju, jugoslovenski (ne)kulturni prostor, ili na bilo kakvu hipotetičnu kulturno-lingvističku topologiju u kojoj bi neki intelektualistički fantom ili demon nazreo neku od dotičnih nacionalnosti. Ne, pojam “nas” ne obuhvata ni sve pojedince koji ne kažu “fern” ili “fougère,” već, radije, “paprat.” Meni je prihvatljiv samo jezik u kojem se reč “paprat,” nalazi u kontekstu književne kritike; ne prepoznajem ni diskurs u kojem istoričari trabunjaju o objektivnoj Vizantiji, gušeći istinu o Mikrovizantiji i Makrovizantiji; klonim se nauke koja maliciozno tvrdi kako magnetizam nije nastao u Bosni. U svojoj knjizi “Voices in the Shadows,” Silija Hoksvert (Celia Hawkesworth) govori o sudbinama spisateljica na našem jeziku. Siliju sam sreo početkom 1960-tih godina, u Beogradu, u stanu na Studentskom trgu. Mlada, zgodna Engleskinja, kojoj su se prisutni muškarci prilično prostački udvarali, ne obraćajući pažnju na prisutne supruge i decu. Na 23. strani, Silija, oslanjajući se na svoje potpuno nerazumevanje Mišela Fukoa, kaže kako je tradicionalna patrijarhalna percepcija žene “ušifrovana” (encoded) u srpski jezik. Dakle, kad kažem “paprat,” a ne “fern,” ja sam muški šovinista. Čim Anglosaksonci, čak i oni koi su nam naklonjeni, počnu govoriti o nama, odmah se javlja vrana koja im je popila mozak. Koji je to jezik, molim lepo, pogotovu u indoevropskoj tradiciji, gde patrijarhalnost nije ušifrovana? Engleski? Pa ipak, Silija nije zlonamerna. No zlonamerna, ako nije imbecil, jeste Karen Armstrong, ugledna istoričarka religije i glasnogovornik savremene anglosaksonske političke korektnosti i dobromislećeg snobizma, borac za toleranciju među otmenima. Prema njenoj knjizi “Fields of Blood: Religion and the History of Violence” (2014), za sve su krivi ljudi koji kažu “paprat.” Srpsku vojsku je 1389. godine predvodio “princ Lazlo.” Za vreme Turaka, a i pod titoizmom, u Bosni su svi živeli u apsolutnoj slozi i ljubavi, pod nežnim plaštom tolerantnih Turaka, a onda su došli Srbi i pokvarili tu romantičnu idilu. Pored toga, autorka kritikuje novinare, kao što je A. Rozental, koji nisu prihvatili crno-belu percepciju groznih ratova na našim prostorima 1990-tih godina. Bilo da su toga svesni ili ne, Anglosaksonci nama, i Grcima, nikada nisu oprostili što smo oterali Turke. Turci o tome verovatno više ne razmišljaju. Međutim, zvanična anglosaksonština, koja se oprostila od Evrope u XVI veku, zagovara obnovu Otomanskog carstva kao racionalnu alternativu za evropski kontinent. U taj pakleni plan ne uklapaju se  ni Mikrovizantija, ni Makrovizantija.

Zoran Minderović