Otoplilo, 3. februar, petak

Otoplilo. I dalje sivo. Nekako bolesno. Opšte zajebavanje i izmotavanje. Odlaganje svega osim reumatizma.

Sreo sam se sa Giletom, posle mnogo vremena, planiranja i dogovaranja, u Promaji. On tuda trči. Izgleda da je u formi. Još je aktivan u Savezu antifašista. Potrebno je podmladiti antifašizam u Srbiji. I ne samo u Srbiji. Još malo pa će da ispadne da su samo deca partizana antifašisti. Šta je sa unucima i praunucima? Bojim se neznanja. Neznanje je potop i poplava koja ne prolazi. Nikako da se reke vrate u svoja korita. Deci su napunili uši pričama o strahotama socijalizma i komunizma. A posle toga i besmislom i jadom demokratije. I šta onda preostaje? Nacionalizam i jedan vođa! O istoriji i prošlosti se vrlo malo zna. A tek o prirodi kapitalizma i socijalizma. Kopa se neki treći put: neka nova vrsta nacionalnog korporativizma. Kao da to već nije viđeno i preživljeno. Deco gledajte Amarkord! Pseudolevičari pljuju kapitalizam i privatno vlasništvo kao uzrok svih zala, ali se ne odriču honorara za svoje tekstove. Kad ih pitate šta bi konkretno trebalo da se uradi, da se osnuje stranka, organizuje sindikat, gledaju vas kao vanzemaljca. Prvo da oborimo kapitalizam pa ćemo posle lako. I Islamska država je protiv kapitalizma jer je to stub imperijalizma. Ali taj imperijalizam više nije samo britanski ili američki. Raširio se on na istok. I na jug. Onoliko!

Pričam sa Giletom o mojoj ideji o napuštenom jevrejskom stanu kao o muzeju i živoj  sceni.  Sprema se restitucija. A u restituciji će biti sve jasno i pošteno! Već se okupljaju “prijatelji italijanske opere”, golf postaje društvena igra gde se druži elita. Biti levo orijentisan, makar socijaldemokratske provenijencije, tumači se kao negiranje tradicije, nacije, vere, napretka… Koja bulumenta nitkova i neznalica dominira ovim svetom! Fašizam se može napraviti i sa njima i bez njih. Napravljena je potrebna smesa, naštelovana temperatura.

 

Naša mačka Micika ima oko dvadeset godina. Pretvorila se u crnu grančicu. Crna ćoškasta glavica. Skoro je gluva. Stalno traži hranu ali jede po malo, samo u mome prisustvu. Pored nje je mlađani Njucifer, mačak iz dvorišta, koji sada ima preko dve godine. On bi joj sve pojeo da ne vodimo računa pa ih razdvajamo. On je dvostruko veći od Micike, tupavi glavonja koji voli da se mazi i igra. U odnosu babe mačke i mladića mačka gledam kako funkcioniše društveni život. Potreba za zaštitom ide zajedno sa ljubavlju i dodirom.

 

 

Kupio sam tubu sa smesom za izbacivanja dlaka. Istisnem pola santimetra na prst pa jurim mačke da to poližu. Njucifer, uz par glupavih pokušaja, najzad shvati o čemu je reč i odmah poliže. Miciku moram da ubeđujem. Ako bi neko iz hodnika slušao šta joj govorim o lizanju  mogao bi svašta da pomisli.

Pljuni, pa poliži!  OK, ako je samo to. I ako je sveže.

 

Večeras idem da potpisujem knjigu pesama. Možda neku usput i napišem.