Oto Tolnai: Pesma o lovoru
Jezik kao odbrana od suza
Teško se može opisati rečima koliko je poezije bilo u sali Zavoda za kulturu Vojvodine krajem prošle godine kada je promovisana nova edicija “Crveni Čot” u kojoj će se ubuduće objavljivati i promovisati, po rečima urednika ove edicije i direktora Zavoda za kulturu Vojvodine, književnika Vladimira Kopicla, vrhunska književna ostvarenja najpoznatijih autora iz Vojvodine.
Nepogrešivo je za prvog autora u ovoj, malo je reći, urednički brižljivo osmišljenoj, a dizajnerski (Branislav Radošević) vrhunski opremljenoj knjizi, izabran Oto Tolnai (Kanjiža, 1940. godine), najizrazitiji predstavnik vojvođanske književne scene još od ’60-tih godina prošlog veka, sve do danas. O Otovoj poeziji govorio je Vasa Pavković koji je rekao da mu je “dobro došao” i “Naknadni predgovor” koji je Oto Tolnai napisao za ovu knjigu i koji je objavljen u listu “Danas”, u specijalnom izdanju povodom Sajma knjiga.
Izbor i prevod njegove poezije uradio je Arpad Vicko. Po rečima samog pesnika, kako su njih dvojica godinama zajedno radili na Tribini mladih i u Radio Novom Sadu, sarađivali i prijateljevali, ova knjiga je rezultat kontinuiranog zanimanja Arpada Vicka za njegove pesme. “Ponekad ni sam nisam znao toliko dobro kao Arpad da ove pesme treba obavezno prevesti, objaviti. Gotovo sam se uplašio silnog materijala koji je pred nama, ali kada je Arpad napravio ovaj izbor, krenuli smo zajedno u posao da napravimo ovu knjigu…”, rekao je na samom početku večeri Oto Tolnai koji je zatim, u svom stilu, pričao priče iz svog života, koje su dovele do nastanka pesama koje je potom i čitao. Od prve pesme o Dorin, te Otove priče koja otkriva zbog čega se u to vreme, 1963. godine, trudio da piše što duže pesme, smeha u sali zbog njegove duhovitosti kada je pričao anegdotu kako je upravo ta pesma nastala kada ga je iz skromne studentske sobe na periferiji Zagreba, “izvukao” prijatelj da idu da ukradu od jedne devojke Brakovu sliku, pa Oto treba da izigrava procenitelja umetničkog dela (“ali, stvar je propala jer sam se ja odmah zaljubio”), do zaleđenosti nakon njegovog čitanja pesme “Bojim se biću izuzetak” sa stihovima:
molim te gospode nemoj da me izbavljaš
počuj moju molitvu kao prolom čistog leda
nemoj da me izbavljaš
znam nikad nisi nikog ni izbavio
ali bojim se da ću biti izuzetak,
trajala je magija poezije. Verovatno je vrhunac te magije bio u trenutku kada je Oto izgovorio da neki stihovi “zvuče” drugačije kada se izgovore na mađarskom, pa su gotovo svi u sali, iako je naravno bilo i onih koji taj jezik ne znaju, zdušno rekli “Čitajte nam na mađarskom, Oto”. Sledio je odgovor: “Ne mogu, onda se skoro zaplačem, ovako dok čitam na srpskom, imam posao i ipak moram da mislim na to kako čitam, a ne da se prepustim stihovima”. I dok je, tako, jezik bio jedina odbrana od suza, šuštali su talasi Jadranskog mora, u čast Tolnaija mladi mađarski pesnici bosonogi su šetali dubrovačkim Stradunom, osetio se miris dalmatinskog lovora, tražile lobanje po fijokama muzeja, odzvanjalo je kako reč “žičana četka” zvuči na nemačkom, krojač iz Kanjiže je opisivan do najsitnijih detalja, granice nisu postojale, geografija je za tren opet bila mala, Jugoslavija kao na dlanu, jer Oto jeste pesnik mora, njegovog azura, jeste čovek sunca kako je to objasnio u svojoj knjizi “Pesnik od svinjske masti”.
“Šta je poezija?” – zapitao se Tolnai i ispričao da nikada ne treba sumnjati u moć poezije, na njeno ostavljanje tragova u sećanju i duši… bar on više ne sumnja u to od kada je jednog dana na plaži, čitao prepisku Jergovića i Mehmedinovića i kada mu je od uzbuđenja skoro ispala knjiga iz ruku jer Semezdin piše u knjizi »Transatlantic mail« svom prijatelju da je prava poezija ona koje se sećamo. Pa je naveo za primer, Otovu pesmu o lončićima. »Nisam mogao da verujem u ono što sam pročitao, od uzbuđenja mi je gotovo ispala knjiga iz ruku. Da neko u Americi, posle toliko godina, piše o mojoj kratkoj pesmi kada smo kao dečaci trčali pod lipe za vreme kiša da bi pili čaj iz malih limenih lončića«, rekao je Tolnai.
Pesnik-džokej u Kostolanjijevom smislu, dakle onaj koji se svega odriče da bi sve moglo biti njegovo, koji u životu sprovodi higijenu patnje i mitologiju bola, Oto Tolnai je priredio jedno nezaboravno veče kada se iz Zavoda za kulturu Vojvodine odlazilo sa stihovima do grla, sve pipajući se po džepovima ima li kojeg limenog lončića.
I eto Ota Tolnaija na vrhu vojvođanskog Parnasa s knjigom »Studije o karfiolu« koja je čista poezija, knjigom čijih ćemo se stihova sećati do kraja života, bilo gde u svetu, verovao Oto Tolnai u to ili ne. Hvala Arpadu Vicku u ime svih nas koji, nažalost, »ne divanimo mađarski«.
Gordana Draganić Nonin
PS. Za čitaoce ovog sajta, jedan mali poklon iz Novog Sada:
AUDIO snimak pesme LOVOR