Otkrivanje apoteoze, 24. novembar, četvrtak
Pokušavam da se ne nerviram. Nerviranje šteti organizmu. Pretpostavljam da bi osoba koja bi uspela da se isključi iz svega bila pošteđena nerviranja. Bar onoga koje je s one strane sopstvenog tela. Javni život, politika i novinarstvo predstavljaju stalni generator nerviranja. Kad se tome dodaju egzistencijalni problem, kao i problemi vaših najbližih, dobije se neverovatan autodestruktivni koktel. Ispijem ga naiskap svakog jutra. Onda naglas kažem: nemoj da se nerviraš. Nerviranjem ništa ne možeš da promeniš. Posle toga bi trebalo da se potapšem po glavi u znak podrške i razumevanja. Još uvek ne uspevam da udvostručim svoju astralnu projekciju.
U novinarstvu je zavladala neka vrsta mentalne i socijalne pošasti. Možda i zdravstvene. Biti novinar zvuči krajnje nepristojno. Novinari obično kažu da rade u novinama, maloko da je novinar. U novinama se, naime, može biti i kurir, i računovođa, i pravnik, i mnogotoga još što ne izaziva zazor i gađenje.
Prekjuče sam išao na Radio da govorim o tome kako štampa u Srbiji prati EU. Naravno da je Evropska unija poslednja rupa na svirali. Baš kao i svakodnevni život. Piše se o politici i političarima, razglaba, pljuje, laje, podmeće, ispravlja, divi. A stil: odvratan, razbojnički. Piše se i o kriminalu i kriminalcima, ubistvima, nasilju, svireposti. Ne bez određenog respekta za te, mahom mlađe, odlučne ljude koji umeju da brane svoj posed i čast. Sprovode se čitave istrage, sa sve fotografijama osumnjičenih ili bliske sumnji, objavljuju lične ispovesti, intimne tajne i poslednja pisma. Sve je kao na dlanu! Osim samog smisla i uzroka što živimo tako kako živimo.
Bio sam se parkirao u Cetinskoj, kod broja 26. Izađem iz kola i odjednom me udari u glavu sećanje na pokojnu Olgu Bosnić, koja je stanovala u broju 28. Prizemlje, prozor prema ulici. Godinama je radila u Politici kao novinar. Bila je desetak godina starija od mene i divno smo se družili. Njen stan je bio najbliži redakciji pa smo se posle posla često okupljali kod nje. To je bio onaj najbolji deo kulturne rubrike Politike. Olga je imala jednog lepog, lenjog i razmaženog mačora Božu, koji je hteo da jede samo iz Olgine ruke. Olga je bila iz Bihaća. Njeni su tokom rata (onog svetskog, Drugog) zbog ustaša pobegli u Beograd. Olga je bila prijateljica sa mnoštvom ljudi iz pozorišta, filma, muzike, sa Univerziteta. Sećam se da smo jednom otišli kod Dragoslav Srejovića na Gamzigrad, u Felix Romulijanu. Napravio sam lep intervju u kojem je Sreja najavio otkriće mesta gde su se odigravale misterije apoteoza.
– Apoteoza! Kako bi danas izgledalo da se ta reč plasira u novinama? Pomislili bi da je nešto protiv Putina!
Sreja nas je poslužio srnetinom koju je sam pripemio. Bilo je veselo, pametno i uzbudljivo. Ujutro smo se šetali po Felix Romulijani. Mislim da je to bilo u jesen 1994. Sledeće godine je pronađeno mesto Apoteoze, upravo tamo gde je Srejović očekivao. Time je priča bila završena.
Sad sam tek otkrio, listajući na internetu, da je Dragoslav Srejović umro pre dvadeset godina, 29. novembra 1996. Umrla je i Olga Bosnić ubrzo posle njega. Sve mi se to povezalo samo zbog mesta gde sam se parkirao. Da imam vremena, i da sam oslobođen onih briga s početka teksta, krenuo bih po ulicama i brojevima gde su nekada živeli moji prijatelji. Ko zna, možda bi sećanje na njih oživelo radoznalost i čestitost, suštinu novinarstva.