Otići nekamo! 2. septembar, petak

Toplo blato, svi siti. Nema ogledala, slatko u ustima, posle podne,  dremež. Sve  pamtiti. Narav skotska.  Neko stalno ponavlja:  ko je l ja? Bejah ovde odavno. Nečeg se sećam a nečega: nema. Kad moram moram.

Razmišljam o tome na koliko bi se načina ovo moglo pročitati. Na glas. Tako da se melodija i ritam značenja kidaju i spajaju uvek u nekom novoj harmoniji. Pisao sam starom prijatelju Eliavu, kompozitoru, veštom muzičaru, odličnom igraču ping ponga, o tome kako se interpretacija teksta, čak veoma proznog, može pretvoriti u u uzbudljivu kompoziciju. On je to već radio. U muzici ne postoje, bar tako mislim, fetišističke žanrovske podele kao u književnosti. Posebno je to primetno u tzv. književnoj kritici. Ako toga još uvek ima.

O književnosti, da ne pominjem poeziju, više niko ne priča. Češća je tema priroda tamne materije i genetske mutacije nego poezija. To više nije čak ni neozbiljna delatnost. To je delatnost koja izaziva osećanje stida. Sve drugo je mnogo ozbiljnije i dostojanstvenije. Na primer: da li će u Republici Srpskoj biti održan referendum ili ne.

Zamajavanje besmislom. Pod pokroviteljstvom Majke crkve. Danas u novinama tragična priča o osamnaestogodišnjem mladiću koji je izvršio samoubistvo u očajanju zbog siromaštva. Prethodno je, naime, njegov poludeli otac ostavio kompletno seosko imanje, zajedno sa kućom, Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Ne znam na koji su način, mimo ostavinske rasprave i nužnog dela nasledstva,  ovaj nesretni mladić i njegova majka, posle smrti oca,  bili izbačeni iz kuće i oduzeta im zemlja, pa su morali da žive kod majčinih roditelja u apsolutnom siromaštvu i beznađu. (Nisu imali ni struju u kući, negde kod Bečeja.)  Ne znam detalje, ali je nekoliko osnovnih podataka o tome  kako su oni živeli i kako je mladić završio svoj mladi život sasvim dovoljni. Smračilo mi se pred očima. Ništa, međutim, ne iznenađuje. Kad se samo setim tih strašnih primera u obliku kačavenda i pahomija, njihove grabežljivosti, pohlepe, arogancije i boleštine, kao i nastojanju crkve da sve to sakrije i zataška… Zar nisu upravo ti crkveni oci bili najglasniji u očuvanju i odbrani srpstva? Srpstvo, kao i svaki nacionalizam, samo je posao od kojega se može dobro i udobno živeti.  Neće, na žalost, ni ovaj slućaj otvoriti to tako značajno poglavlje za budućnost života u Srbiji. Kako, naime, imati bilokakvu budućnost sa ovakvim društvenim ustrojstvom? Dok  Srpska pravoslavna crkva ne doživi istinske moralne, društvene i kulturne promene teško je zamisliti da će do promena doći i u društvenom i političkom pogledu. Ostajemo tu gde smo.

 

Skoro svake noći neko nešto slavi. Rođendan, svadbu, krsnu slavu… Tutnje rakete, zavijaju sirene…   Slavi se dok sve oko nas propada i ruši se. Tada se, valjda, i najviše slavi. Baš kao što se najbrže bogati na sirotinji.  Upravo čitam da je bivši radnik napao svoju staru firmu molotovljevim koktelima. Vest bi bila sasvim neprimetna da nije u pitanju Mekdonalds. Srećom, niko nije povređen. Nije uspeo da spali Mek! I to onaj na Novom Beogradu, među najstarijim. Sad će da krenu pretpostavke o pobuni protiv američke politike. Iz svega se može isplesti gusto zavereničko tkanje. Idioti i bolesnici osećaju da je došao trenutak da mogu da se svete, naplaćuju račune i uspostavljaju pravdu onako kako im dođe. Čudno je kako ih neki instinkt samoodržanja zaustavlja da to pokušaju i prema vlastima. Biće da postoji neki unutrašnji poredak stvar ili mentalni ugovor između bolesnika i države. Toliko se sve izmešalo: ludaci i mudraci, kriminalci i policajci, psihopate i psihijatri, cicije i rasipnici, dželati i žrtve, staro i mlado, da bi bilo najbolje pokriti se preko glave i sve prespavati. Narednih deset, petnaest godina. Najmanje.

 

Ili otići nekamo!

Madagaskar i Tasmanija predstavljaju pravi izazov. Mada, na Tasmaniji je daleko mirnije nego na Madagaskaru. Island? Mada, klima…

 

 

Juče prolazim pored stare, odavno zatvorene železničke stanice – Dunav stanice. Poslednji put sam bio u njoj pre pola veka. Kad smo nas četvorica: Reba, Manja, Karanfil i ja, otišli na kampovanje na jezero u Belu Crkvu. Pre koliko je godina umro Karanfil, inače najmlađi od nas četvorice? Ima trideset godina? Sigurno.

Neshvatljivo mala i neugledana železnička stanica. Odatle se išlo šinobusom za Banat. Dobro je to bilo prevozno sredstvo. Brektavo. I nekako demokratsko. Svi smo međusobno razgovarali. Nudilo se voće, kolači, informacije o tome gde ima najbolje ribe i u kojoj milicijskoj stanici ima najviše psihopata. Svet je bio kratak ali bogat, uzbudljiv i sadržajan. Mogao si da budeš levičar, a da se užasavaš od Rusije, Sovjetskog Saveza, Albanije i Kine. Čitali smo Kafku i Škvoreckog, gledali francuske i češke filmove, slušali Radio Luksemburg… O da, svet je bio veoma velik. I u njega se moglo otići i sa sasvim malih železničkih stanica.

Kako mračno, i kako otužno, izgleda svet u koji nas sprovode manijaci!